Vuk pojeo sednicu o Kosovu #Parlament

Mi koji smo sednicu pratili oba dana, zapitali smo se ko je ovaj čovek u jagnjećoj koži, i gde nestade predsednik koji je dva dana iskoristio da vređa svakog predstavnika opozicije bez obzira šta govori. Da li ovo sad čujemo da na razgovor u svako doba opoziciju poziva čovek koji je dan ranije, ali dok je bio na drugom programu RTS-a, jednom opozicionom poslaniku sa govornice vikao: „Jel stvarno verujete da sam došao po vašu podršku, da sam bio toliko naivan da verujem da ćete vi da glasate za izveštaj u kojem ne može da pronađete ništa loše? Jel stvarno verujete u to? Mogu da sam najgluplji na svetu, pa u to ne bih poverovao. Tako da me bilo kakva podrška sa vaše strane nikada nije zanimala.”

Isti predsednik koji je poslanike nazvao divljacima, stranim plaćenicima i pre svega lopovima, na kraju je nestvarno mirnim glasom svima oprostio sve siguran da nisu imali zlu nameru, i velikodušno im obećao da će ih direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju pred svake važne razgovore (ne pred ove tehničke) pozvati da ih, ako oni hoće, upozna sa planovima.

Ako je neko i sumnjao da je čitav dvodnevni nastup Aleksandra Vučića u Skupštini bio tek dobro izrežirana predstava ovaj odglumljeni „svetosavski mir” na samom kraju, morao je odagnati svaku sumnju.

Šta je predsedniku države Skupština?

Mogao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić da dođe u skupštinu u kojoj njegova stranka čini ubedljivu večinu i kaže sve šta mu je na duši. Da ponovi da je pred Srbiju stavljen izbor, da je ponuđen plan koji ne sme da otkrije u potpunosti, ali da ima i dobrih strana, da zatraži podršku da to bude osnov za nastavak pregovora Beograda i Prištine.

Mogao je onda da sasluša kritike opozicije, da na neke i odgovori, da objasni šta su posledice zaustavljanja evropskih integracija i kaže – za mene su glasali građani, oni će i na sledećim izborima odlučivati šta je bilo dobro, a šta nije. Šta god da je stavio pred poslanike koji u njemu vide najvećeg političara kojeg je Srbija ikad imala – oni bi podržali.

Otkud onda potreba da se pravi šarada, da se skupština mrcvari, da se narodnim poslanicima drži predavanje, da se izdaja na ovaj ili onaj način pomene više od stotinu puta, da se sve dovede na ivicu incidenta, da i najpažljiviji zaborave o čemu je reč.

Komentatori incidenta

I baš je Orlićevo ponašanje jedan od najjačih utisaka sa sednice. Pristao je da učestvuje u Vučićevom ismevanju skupštinskog poslovnika, dokumenta koji bi za predsednika skupštine trebalo da bude „sveto pismo”.

„A i vi Srbi sa Kosova i Metohije da čujete da im je Poslovnik važniji i preči od svega, a ne Kosovo”, uzviknuo je Vučić, a Orlić više puta u dva dana ponavio taj dosta nesrećno sklopljen spin koji u suštini nema nikavog smisla.

Opšte je poznato da poslanik u svakom trenutku ima pravo da ukaže na povredu poslovnika. I ako njih desetoro reklamira poslovnik, imaju prednost svi do jednog, da objasne i izjasne se da li žele da skupština o tome glasa. Orlić je to uporno ignorisao, i ne bez ironije jer zna pravila, pitao poslanike ko će od njih, jer ne mogu svi. A kad poslanik počne da priča, prekidao ga u prvoj rečenici, isključivao mikrofon, a onda držao govore i polemisao mada ni na to nema pravo sa mesta predsedavajućeg. I još, na primer, osnovna je stvar da kad vas govornik, pa makar to bio i sam predsednik SNS-a, pomene imenom i prezimenom, ili vam se lično obrati – imate pravo na dva minuta replike. Orlić je replike davao retko, kad mu Vučić dozvoli, pa to čak nisu ni krili.

I sam Vučić je probao da sa sebe da smakne odgovornost za takvo ponašanje.

„Ja nemam problem sa replikama. Ja uživam u tome kada vi govorite, samo je problem u tome što bespotrebno vičete i tumačite kao da vi imate pravo da budete predsednik Skupštine ili bilo ko drugi. Ja sam pogrešio pa sam ga zamolio da vam da to pravo, iako nemam pravo da na takav način utičem, ali da li je bilo objektivnog osnova? Pa nije, ali nema veze, ja volim da u tome učestvujem zato što mislim da je dobro i hvala vam što ste mi pružili priliku. Izvinite što sam se umešao, ja na to nemam pravo”, rekao je predsednik kad je Orlić hteo da još jednom ignoriše poslanike Dveri.

I na kraju, kada je preterao u ignorisanju i poslanici krenuli ka Orlićevom stolu sa podignutim poslovnikom, kad se stvorila gužva i počelo koškanje, nije prekinuo sednicu što bi bilo po pravilima, već je ostavio uključene mikrofone sebi i predsedniku Vučiću kako bi oni u direktnom prenosu mogli da budu svojevrsni komentatori svega što se dešava. Sa posebnim naglaskom da su samo poslanici opozicionih stranaka ti koji prave nered.

Vučićev govor iznenađujuće neubedljiv

Inače, u skupštini Vučić je rekao sve što je već pričao u jednom od svojih „obraćanja naciji” pre nedelju dana, o čemu smo već pisali. Nije izneo ništa novo. „Jer, ja za razliku od svih drugih koji su nešto krili, petljali, došao sam da kažem apsolutnu istinu i pokazaću vam sve najgore stvari samog plana, a neću insistirati na onim dobrim stvarima sa kojima nemam nikakav problem, a ima i takvih.”

Po već ustaljenom receptu počeo je nekom poučnom pričom, pa se ovog puta pozvao na Tukidida, i male Meljane koji su hteli da ostanu neutralni u sukobu Atine i Sparte, a Atinjani ih ucenjivali rekavši: ‘Pravo je pitanje samo jednakih u sili, dok moćni rade šta im je volja, a slabi trpe ono što moraju’.

“Ponosni Meljani, uzdajući se u božansku pravdu, ali i pomoć Sparte, odbijaju ultimatum. Atina, kao što je i obećala, napada, pobeđuje i mučki ubija sve muškarce sa Milosa, dok su žene i deca poslati u ropstvo. Atinjani su desetak godina kasnije izgubili rat, ali Meljani se nikada više nisu oporavili. Surovost prema Meljanima nije sprečila da antička Atina u istoriji bude slavljena kao primer prosvećenosti i demokratije, čak i ovde na našoj skupštinskoj fasadi, koju su mnogi pokušali da unište, imamo medaljone koji slave Perikla i Demostena, cenjene atinske državnike”, rekao je predsednik, pa dodao: „To je ta naša večna dilema, prikloniti se onome ko je jači ili se uvek po svaku cenu suprotstavljati”.

I taman kad je trebalo da poentira, on je krenuo da objašnjava kako smo dotle došli, te izbegao da kaže koju će sudbinu Srbija da odabere!

Ponovio je sve poznate stvari o dešavanjima poslednjih godina, o napadima na Srbe, o propalim pregovorima, hapšenjima Srba, sve začinjeno po nekim podatkom o BDP-u i većim platama. Na kraju izneo i ključnih deset tačaka o miru i boljem životu kojima će se rukovoditi u budućnosti. Manje više, nije rekao ništa.

Na samom kraju: „Za razliku od vas za mene, kao predsednika Srbije Ustav je sveto pismo, kapitulacija i predaja nisu opcija i znam šta ću da učinim i da završim sa tim između svog ostanka na vlasti u mandatu, koji mi je Ustavom zagarantovan, koji ne možete da skratite, smanjite i promenite, znam šta mi je činiti, jer ne postoji izbor Vučić ili Srbija.Vučić je uvek na strani Srbije, izabraću Srbiju, a Vučić nije važan. Živela Srbija! Predaja nije opcija.”

Šta je ovo značilo? Ne znamo, osim da je nekako cela priča oko budućnosti države, svedena na Vučića lično.

Vučić lično tema sednice

I dva dana Vučić lično jeste bio najčešća tema rasprave. Na početku, njegova šolja sa nacrtanim vukom. Predsednik je rekao da je dobio od saradnika. Sklonjena je mnogo kasnije, kada su pojedini poslanici rekli da je taj vuk isti onaj koji je bio simbol Jedinice za specijalne operacije, ili kad su naprednjake počeli da nazivaju „čoporom”.

Inače, ko je god progovorio, 20 minuta ili minut i po, predsednik je dobijao reč da drži monolog dok svi ne zaborave šta je onaj pre njega govorio. A govorili su najviše protivnici Francusko-nemačkog plana, protivnici bilo kojeg plana koji ne znači vraćanje Kosova pod okrilje Srbije.

Lider Dveri Boško Obradović čitao je Svetosavski proglas kojim se „odbija ultimatum” i koji je potpisalo 200 intelektualaca i tražio da skupština bez odlaganja i u celosti odbaci Francusko-nemački sporazum koji je predsednik „neovlašćeno, mimo naše volje, već prihvatio” te da skupština „spasimo predsednika od izdaje.”

Tu se atmosfera uzburkala, Orlić nije dozvoljavao „dverjanima” da govore, ustali su i ostali poslanici i pošli ka predsedničkom stolu – i nakon toga se moglo čuti da je to bio napad na predsednika. Našli su se tu i transparenti (koje će Vučić kasnije nebrojeno puta nazvati krpama), pa uzvici „Izdaja izdaja” i „Ne damo Kosovo”, predsednik je vikao i vikao, ali se posle nekoliko minuta sve iz neobjašnjivog razloga smirilo. I više se nije ponovilo, iako je provokacija i te kako bilo.

Predsednica Zavetnika Milica Đurđević Stamenkovski jedna je od retkih koja se setila da na ovoj sednici neko fali.

„Uzgred budi rečeno, da postavim pitanje sada ovde u ime svih nas, gde je Ana Brnabić? Jel na šopingu u Beču ili u Veneciji? Gde ona danas šopinguje? Gde je ovde da izađe i da kaže da je šoping važniji od Kosova i Metohije, “ pitala je poslanica uz poziv da se predlog, koji nije predstavljen u potpunosti odbaci.

Miloš Jovanović, predsednik Nove DSS zamerio je predsedniku što govori u ime svih, što plaši građane posledicama, ratom, sankcijama. Pokazao je i da je pažljivo slušao i razumeo predsednika.

„Aleksandar Vučić je ovaj današnji govor počeo Meljanskim dijalogom. Peloponeski rat, gospodo malo smo daleko od bilo kakvog rata, kamoli Peloponeskog. Ja taj Meljanski dijalog predajem studentima, znam ga napamet i znam sve šta znači i ne može se u ovoj situaciji nikako koristiti”, rekao je poslanik.

I poslanik Narodne stranke Miroslav Aleksić je za odbacivanje sporazuma i kaže da ne zna zašto je predsednik došao.

„Najavljivali ste danima sednicu, govorili o pretnjama, o planu koji niko nije video, da treba o tome da se svi izjasnimo, da vidimo šta ćemo, otvoriće se zemlja, Srbija će nestati, niko ne sme da vidi taj predlog Evropske unije, krijete ga jer kažete da je jako strašan, ima mnogo ozbiljnih pretnji po nas, isto kao što krijete i dva minuta snimka iz Doljevca ključnih gde se vidi ko je ubio Staniku Gligorijević”, osvrnuo se Aleskić i na brojne afere za vreme Vučićeve vladavine.

„Mi smo se naslušali, gospodine predsedniče deset godina vaših priča, vaših obmana, svega i svačega, mi vas sada pozivamo da se povučete, dok je vreme da ne snosite puno odgovornosti, a mi vas više nećemo slušati”, poručio je Aleksić na kraju i tada je Narodna stranka napustila salu, i nisu se više vraćali.

Jasna podrška izostala

Ako se podrška očekivala iz takozvane proevropske opozicije, ni ona nije bila baš jasna i glasna. Jer poslanici nisu želeli da se podrška planu protumači kao podrška Vučiću.

Radomir Lazović iz Zeleno levog kluba na samom početku je poručio Vučiću da zaboravi na tu blanko podršku po koju je došao.

„On je danas tu da traži blanko podršku, a ne podršku za francusko-nemački predlog i za potpisivanje ili nepotpisivanje. On će nam reći šta u sporazumu piše. On će da nam tumači šta je važno, šta nije. On će da nam prepričava na kojoj stolici je sedeo u Briselu. On će da nam dolazi kao pobednik da nas ponovo spašava. On je jedini prijatelj svetskih lidera. Dobro bre čoveče, dosta bre više. Dosta više. Dajte sporazum da vidimo”, rekao je Lazović.

Kako je analizirao lider Demokratske stranke Zoran Lutovac, „mi smo danas slušali Aleksandra Vučića, koji je govorio o tome kako je on doživljavao sve ovo vreme sve što mu se dešavalo, jedna vrsta ispovedaonice “.

„Vi kad pogledate, ovo sve što je nabrajao – bolji život, očuvanje vitalnih… znači kao da je Mira Marković pisala ekspoze za premijera Vlade”, rekao je Lutovac. Pitao je zašto se vodi javna rasprava o tajnom sporazumu i ocenio da je Vučić tu samo zbog kamera, da je sve predstava kako bi se reklo da se raspravljalo, iako je predsednik sve već prihvatio.

Marinika Tepić iz Stranke slobode i pravde ocenila je da je potpuno poražena Vučićeva politika da o svemu odlučuje sam, kao što je potpuno poražena politika vlasti i Vlade da misli da Srbija može da napreduje bez Evrope. On je, kaže deset godina odbacivao sve konstruktivne predloge. Kritikovala je „hvalisave pokliče kako smo jedina država u Evropi koja nije uvela sankcije Ruskoj Federaciji”, da je to pogoršalo situaciju Srbije. Pozvala je predsednika Narodne skupštine da uputi hitan zahtev međunarodnim činiocima da dokument o kojem bi trebalo da se raspravlja učine javnim i dostupnim građanima Srbije, kao i da pokrene proceduru za formiranje mešovitog tela koje će se u svojoj platformi za preporuke daljim pregovorima držati dve crvene linije koje stalno ponavljamo, a to su da nema priznanja nezavisnosti Kosova i nema saglasnosti Srbije za članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama.

Na sve ovo, Vučić je odgovorio: „Gospođo Tepić, nisam sasvim uhvatio nit. Negde jesam, a negde nisam uspeo da razumem šta ste hteli da kažete.” A kasnije i – “Jel morate da pronađete nekoga kog ćete da prokunete, da nađete nekoga koga ćete da okrećete na lomači jer ne znate šta biste sa sobom, jer ne znate koju politiku da vodite.”

I to je dovoljno za ilustraciju dijaloga.

Naprednjaci kažu mora da se razgovara

Osim kada su poskakali da brane predsednika od napada opozicije, i što su dobacivali pojedinim govornicima, naprednjaci se nisu javljali za reč.

Jedan od retkih, predsednik poslaničke grupe Milenko Jovanov preneo je poruku poslaničke grupe. „Gospodine predsedniče, pored toga što vam dajemo apsolutnu podršku za politiku koju vodite, verujem da vam se neće dopasti ovo što ću vam reći, ali morate da razgovarate. Verujem da vam se neće dopasti zato što znam kakav unutrašnji osećaj sama pomisao na te razgovore može da vam rodi, ali morate da razgovarate. Ako vi, gospodine predsedniče, odustanete od razgovora i odete od toga stola, ko za tim stolom ostaje?”

Posle objašnjenja da smo sad u prednosti zbog mudre politike, Jovanov je pozvao da „izbegnemo da budemo deo bilo kakvog sukoba i da kako god znamo i umemo i kako god znate i umete sačuvate mir.”

Podršku razgovoru Vučić je dobio i od ostalih koalicionih partnera, koji su takođe govorili kratko, jer je sve njih na sednici zastupao predsednik.

Sednica je trajala i drugog dana, skoro 12 sati, a utisak je da je deset sati pričao Vučić. Čitav drugi dan pratili smo zasedanje, a nije se pojavila ni jedna rečenica vredna pomena u vezi sa temom. Bilo je o hladnjačama u kojima su prevožene albanske žrtve, o opsadi Sarajeva, o izdaji, o Simi Spasiću koji je kako reče Jovanov, za neke poslanike „akademik”, o kriminalcu Belivuku, o porodici Vučić, o tome kako je u svet poslata slika nesloge.

Na kraju je izveštaj o pregovorima sa Prištinom, o kojem skoro da nije ni bilo reči, prihvaćen sa 154 glasova za. Kao što rekosmo na početku, na potpuno isti način glasali bi narodni poslanici većine šta god da im je Vučić u skupštinu doneo. Zato je samo ostalo nejasno, zašto to nije i iskoristio za nešto dobro.

Naslovna fotografija: FoNet