Velike namere
„Kad neko kaže „revolucija“, on je rekao mnogo više nego što misli i što bi hteo da kaže ili mnogo manje nego što može da predvidi. Zavisi sa koje strane barikade se nalazi onaj koji tu reč izgovara.“ Ivo Andrić, „Znakovi pored puta“
Pre tačno deset godina Zoran Đinđić je revoluciju opisao baš onako kako smo i očekivali mi koji smo širom otvorenih očiju upijali svaku reč koju je izgovorao za govornicom Narodne Skupštine. Svaka je bila obavezujuća, nešto što smo godinama čekali, svaka je ličila na nagradu koju smo odavno zaslužili, ali nikako da nam je dodele. Govorio je o tome da se zemlja nalazi u dramatično lošoj situaciji. Da smo na poslednjem mestu u Evropi u gotovo svim oblastima društva. Ali da ima nade i da su za promenu koju svi želimo potrebni zajednički napor i energija. Posebno da se nijedan problem neće rešiti sam.
Vladu Zorana Đinđića sačekali su problemi u snabdevanju strujom, ali i u odnosima sa Ujedinjenim nacijama. Problemi sa Kosovom, u regionu i sa partnerom u zajedničkoj državi. Sačekala je ratna prošlost, siromaštvo, nezaposlenost, očaj. Sačekala je zemlja čije su institucije jedino znale da se bave kriminalom. Sačekalo je izgubljeno lično dostojanstvo svakog od nas i opšte nepoverenje.
Prioriteti i obećanja Vlade su bili jasni: povratak u svet, pomirenje u regionu, zavođenje reda. Promene u obrazovanju, vraćanje ugleda institucijama. Povremeno su ta obećanja delovala kao spisak lepih želja, ali je samo nekoliko meseci pre toga pad Miloševića delovao isto tako. Zato je to bio tako jedinstven trenutak! Mislili smo da možemo šta god poželimo, a da to sigurno može i Zoran Đinđić.
Vlada iz 2001. godine je govorila za sebe da Vlada velikih namera i velikih reformi, obećala je da se neće baviti sama sobom, već budućnošću. Da će lične sujete balkanskih lidera zameniti zajedničkom željom balkanskih naroda da žive u miru, posle toliko ratovanja u dvadesetom veku. Govorila je sve stvari koje su se oduvek činile tako razumnim, normalnim, a u isto vreme tako novim i neuobičajenim za ovaj prostor koji je često težio samouništenju. Probudio se čudan osećaj, sećam se uzbuđenja koje me je hvatalo od pomisli da više ne moramo da se osećamo kao civilizacijski talog, da će se stvari menjati. Bila sam čak uzbuđena i zbog toga što će to biti proces, ali što ću mu baš ja svedočiti.
Danas je ekspoze Zorana Đinđića iz januara 2001. godine uspomena na njega, na snagu volje jednog od nas. Nažalost, ne više od toga. On je uspomena i na sve one zadatke koje nismo ispunili. Završenih poslova je tek nekoliko: uvedena je institucija ombudsmana u naš pravni sistem, imamo nešto bolje odnose sa zemljama u regionu. Neki problemi su se na neki način rešili „sami“- Kosovo, Crna Gora. Neki su započeti – saradnjom sa Hagom smo se rešili nekih tereta ratne prošlosti, institucije se samo ponekada čine da postoje, mnoge zakone imamo, ali mnoge i ne primenjujemo.
Ako je rezultat tako očigledno polovičan, šta je to novo što desetogodošnjica osnivanja Vlade može da donese? Da li je jedino što možemo da zaključimo to da se naš revolucionarni neuspeh od ove godine meri dvocifrenim brojem? Da je revolucija donela kontinuitet, što je protiv svih pravila revolucije? Poslednjih dana se čini da je to jedina poruka.
Bila bih srećna da današnji dan donese nešto više. Makar i tračak nade da ćemo za neke od neuspeha konačno okriviti i nas koji smo mislili da smo svoj posao završili na biralištima i na ulici, nas koji smo previše očekivali od jednog čoveka i jedne Vlade. Tračak nade da smo shvatili da će takvim odnosom program Đinđićeve Vlade ostati fontana želja za Srbiju i kroz pedeset godina. Da smo shvatili da smo bili razmaženi i lenji i da nas je druga strana revolucionarne barikade upravo zato pregazila. Da smo kolektivni prototip onog iz Đinđićeve metafore, koji je unapred sumnjao u svoj uspeh, pa mu je i neuspeh lakše pao, jer ga je mudro predvideo.
