Velebit: Vučiću ne bi bilo dovoljno ni kada bismo se svi učlanili u SNS 

U postizbornim analizama izučavaju se različiti aspekti i procesa i rezultata, ali može li se reći da je na izborima, kao i u fudbalu, na kraju manje važna igra, a da ostaje rezultat i da se samo golovi računaju?

Mislim da su tu mediji najvažniji i da je to ono o čemu treba da se razgovara. Ako imate jednog kandidata ili vladajuću strukturu koja je izuzetno predstavljena u medijima… Sa druge strane, ne samo što ne može da se čuje opozicija u istoj meri kao i vlast, nego u medijima sa nacionalnom frekvencijom nema ni informisanja građana o aferama vlasti, što bi svakako uticalo na to da građani razmisle kome će dati podršku.

Prema količini podrške i broju mesta koja je Vučić osvojio, ovi izbori mogu da se uporede sa 1990. godinom, kada je Milošević dobio 194 mesta u parlamentu. Građani su tada glasali, figurativno rečeno, za nacionalizam. Za šta su glasali danas?

Mi imamo samo jedan kontinuitet – iz komunizma smo prešli u nacionalizam. Onda smo imali jedno putovanje u nepoznato, za vreme Zorana Đinđića, dve-tri godine, i onda smo opet nekako krenuli da se vraćamo ka nacionalizmu sa Vojislavom Koštunicom, da bismo od 2012. godine do danas polako ulazili u autoritarizam. Mada, autoritarizam je prisutan sve vreme, i u komunizmu i kasnije, od 2004. godine do danas, na neki način, samo što je sada cementiran. Istorijski gledano, ovi rezultati i ovo stanje danas nisu nešto iznenađujuće, iako se mi ovde pitamo kako je moguće da smo se, nakon trideset godina od uvođenja višestranačja, našli u situaciji da smo bliže jednopartijskom sistemu i da nismo demokratija.

Da li je onda profesor Dejan Jović u pravu kada kaže da Srbija nije želela da bude suverena država, a da izgleda kao da ne želi da bude ni višestranačka?

Ne bih se usudio da kažem da naši građani ne žele demokratiju, ali kada imate nametnutu toliko jaku stranku, veći deo glasa za nju kao za izvesnost, što je za građane važno u turbulentnim vremenima. Dok se na drugoj strani ne ponudi neka alternativa koja može građanima da obeća istu tu izvesnost, imaćemo situaciju da Aleksandar Vučić ima ovoliku podršku.

INTERVJU SA VUKOM VELEBITOM  MOŽETE SLUŠATI NA ISTINOMER PODCASTU

Da li je izborni rezultat zapravo potvrda podeljenosti Srbije, iste kao i 24. septembra 2000, kada je pola Srbije glasalo za Miloševića, a pola za Koštunicu?

Danas su podele nekako drugačije postavljene. Srbija jeste podeljena na one koji podržavaju SNS i na one koji ne podržavaju SNS. Ali 2000. ste imali jedinstvenu opoziciju na drugoj strani, tako da je ta podela bila nekako vrlo jasna, kao da ste imali dvopartijski sistem – SPS i DOS na drugoj strani – a danas imate SNS na jednoj strani i na drugoj potpuno fragmentiranu opoziciju. Tako da mislim da ne može da se govori o podeli na taj način, kao u periodu devedesetih godina, nego postoji mnogo više podela unutar opozicije. To sprečava opoziciju da akumulira nezadovoljstvo građana koje postoji i da ga pretoči u svoje glasove.

U čemu se razlikuje situacija sada posle izbora i ona od pre dve nedelje, kada u skupštini takođe nije bilo opozicije, a i kada je opozicija sedela u klupama, to nije pravilo neku razliku?

Suštinski se ništa nije promenilo. Više se promenilo u slici – kako će vizuelno parlament izgledati kada uključite uživo prenos na RTS i vidite da tamo maltene imate samo vlast.

Zašto je za neke evroposlanike ovo sada „ruganje demokratiji“, a pre dve nedelje nije bilo „ruganje demokratiji”?

Pre dve nedelje nije bilo „ruganje demokratiji” zato što ste na neki način imali opoziciju zastupljenu u parlamentu. To što su oni bojkotovali i nisu dolazili na sednice nekako je njihova stvar, ali postojala je zastupljenost raznih društvenih glasova u parlamentu, što danas nije slučaj, i to je jako opasno. SNS nije ogoljenija posle izbora, kao što kaže opozicija, sada je samo fasadno vidljivije „jednostranačje“. Mislim da je međunarodnoj zajednici već duže vremena jasno šta se dešava u Srbiji. To što oni ne reaguju u vidu saopštenja ili preporuka, to je samo njihov stil i način kako će ukazati na problem.

Koji je domet reakcija koje stižu iz Evropskog parlamenta sa predlozima da se zaustavi otvaranje poglavlja?

Mislim da će to u narednom periodu biti intenzivnije i da će dolaziti takve reakcije iz EU, moguće i sa Zapada u širem smislu. EU unutar sebe ima Orbana, Kačinskog, lidere koji se potpuno protive vrednostima na kojima je ona zasnovana, tako da oni svakako ne bi želeli da sutra imaju još i Srbiju predvođenu Aleksandrom Vučićem i načinom na koji on ovde vlada.

I pre ovih izbora Vučić je imao svu moć u zemlji. Posle izbora, ona je multiplikovana. Imate li ideju šta će da radi sa tolikom moći, za šta mu je potrebno toliko moći?

On stalno traži potvrdu svoje moći i nadogradnju te moći i neće se zadovoljiti ni ovim. Ako ste gledali konferenciju za medije u izbornoj noći, Vučiću nije bilo dovoljno da kaže koliko je glasova osvojio u Srbiji, nego je onda krenuo da govori koji procenat je osvojio u Republici Srpskoj, pa je onda otišao u Moskvu, u Soči, pa je tek negde na kraju došlo koliko je glasova osvojio na Kosovu. Mislim da to pokazuje da njemu više nije dovoljna Srbija, i kada bismo se svi kao građani Srbije učlanili u SNS, mislim da njemu ni to ne bi bilo dovoljno, nego bi uvek tražio nešto više.

Ali kuda to vodi?

To vodi ka još većoj akumulaciji moći, koja vodi jačanju autoritarizma u narednim godinama. Pogledajte koliko mu je bilo neophodno da osvoji Šabac i Paraćin. To pokazuje njegovu potrebu da ima apsolutnu kontrolu i apsolutnu vlast u svakom mestu, i zato će teško u narednom periodu moći da dođe do tih nekih razgovora između vlasti i opozicije, i njemu veoma teško da učini bilo koji istupak opoziciji ili da zadovolji neke zahteve opozicije. Svaki ustupak je za njega poraz, jer gradi imidž sebe kao nedodirljivog i nekog ko ima apsolutnu vlast u Srbiji, a mislim da je to jako opasno.

Pre izbora ste rekli da oni ne vode u rešenje, već u nove krize. Imajući u vidu masovnost SNS-a u institucijama, zašto bi bilo bilo kakve krize?

Površinski je vidljiva stabilnost. Vlast je apsolutna, vladaćete u svim opštinama u Srbiji. Sa strane gledano, to deluje kao stabilna politička situacija, ali problem nastaje ispod površine – ono što ne vidimo, a to je nezadovoljstvo građana koje se akumulira.

A gde vidimo to nezadovoljstvo?

Pa ne možemo u potpunosti da ga vidimo, jer nema ko od opozicionih političkih partija da iznese to nezadovoljstvo. Vi možete da budete nezadovoljni, ja mogu da budem, vaše komšije mogu da budu nezadovoljne, ali niko od građana ne vidi koja politička opcija opozicije ili koji lider bi mogao da iznese to njihovo nezadovoljstvo. U prethodnom periodu imali ste proteste zbog različitih stvari i građani su uvideli da ni nakon tih protesta i šetanja, da opozicija nije kanalisala nezadovoljstvo, niti se to prelilo na glasačke listiće u smislu podrške opoziciji. Građani su ostali prepušteni sami sebi. To je jako opasno, jer iako nezadovoljstvo možda sada nije vidljivo na ulici, u jednom trenutku može da eksplodira.

Pomenuste opoziciju sa kojom se niste složili u oceni uspešnosti bojkota?

Ja bih bio vrlo oprezan oko toga, jer koja su merila uspeha bojkota? Po meni je nekako logično da bojkot uspe ako, na primer, Aleksandar Vučić osvoji manje glasova nego na prethodnim izborima. Aleksandar Vučić ima rast, on je na ovim izborima osvojio, ako se ne varam, 200.000 glasova više nego na parlamentarnim izborima 2016. godine. Jako je teško reći da je 200.000 glasova pokradeno, ili da je toliko izmišljenih ljudi glasalo.

Evroparlamentarci su pozivali opoziciju da izađe na izbore. U pismu druge po veličini grupe u Evropskom parlamentu pominje se da je Skupština izgubila legitimitet zato što ne predstavlja celo društvo. Možda je to uspeh bojkota?

Svakako da postoje neki uspesi bojkota. Bojkot je doveo do toga da međunarodna zajednica obraća više pažnje na Srbiju, doveo je do toga da danas imate ovakva saopštenja, i mislim da opozicija to treba upravo i da predstavi kao neki uspeh. Ali, da vi sada proglasite kako je bojkot u potpunosti uspeo i da više od 50% građana nije izašlo na izbore zato što ste vi vodili bojkot kampanje – mislim da je to malo neodgovorno, zato što u Srbiji i inače veliki broj građana ne izlazi na izbore.

Tokom izborne noći Boris Tadić je rekao da opozicija očigledno nije u stanju da deluje jedinstveno i da treba napraviti neku novu organizaciju.

Verovao sam da je moguć jedinstven nastup kada je osnovan Savez za Srbiju i kada su se nekako grupisali. Za građane je takva slika jednostavnija kada donose odluke na izborima, kao što ste nekada imali DS i SNS, pa vam je nekako lakše bilo da se opredelite. Kada imate mnogo stranaka u opoziciji, jako je teško da izaberete kome ćete dati glas i da verujete da će taj glas sutra ući u skupštinu. Način na koji se vodila bojkot kampanja i neusaglašenost oko samog bojkota, načina komunikacije, lideri koji izlaze iz bojkota, napuštaju savez, mislim da je to sve pokazalo koliko je teško održati jedinstvo opozicije. Mnogo bi bilo pametnije da čak i u tim razmimoilaženjima nije bilo svađe i da su jedni druge bez rasprava u javnosti puštali da odlaze svojim putem. Ovako to pokazuje da je političkim liderima opozicije mnogo bitniji lični interes, nego što im je bitan interes građana i da dođe do neke promene vlasti.

U čemu je lični interes lidera opozicije, imajući u vidu snagu i bitnost opozicije ili interes dve grupe u DS-u koje se svađaju, kako je neko rekao, oko stečaja?

Mislim da je reč o sujetama i egu političara u opoziciji. Kada pogledate dešavanja u Demokratskoj stranci, stvarno je neverovatno da se svađaju kao da imaju 30% podrške, kao da su na vlasti i da se svađaju oko raspodele nekog plena. Potpuno smo ušli u jednu krajnost i mislim da u narednom periodu sa trenutnim političkim partijama u opoziciji neće biti moguće da dođe do nekog jedinstva. Mislim da će biti potrebna ozbiljna reforma opozicije, u smislu da se određeni politički lideri sklone, da se razmisli šta sa partijama koje realno nemaju podršku, da se vidi mogućnost ukrupnjavanja i da se možda razmišlja o formiranju neke nove opcije – to je pominjao i Boris Tadić. Ne mislim da to sada treba da bude neka opcija koja mora da se formira preko noći i po svaku cenu, da bi se pokazalo da ima nešto novo, sa novim licima – mislim da to uopšte nije ključno, već je važnije da se planira dugoročno, na period od četiri do osam godina.

Pretpostavljam da ste videli ocene da je Vučić uništio politiku u Srbiji i da ju je isterao iz Srbije. U kojoj meri je to tačno?

Mislim da je jedan od najvećih Vučićevih uspeha to što je politiku sveo na najniži civilizacijski nivo. To bih tako rekao.

A gde se onda dešavaju politika i opoziciona politika?

Opozicione politike nema, to je moj utisak. Ne znam šta je politika opozicije. Ne kažem da znam šta je politika vlasti, ali kada govorim o opoziciji – ako ja, kao neko ko prati dešavanja, ne znam šta su ideje i šta su rešenja, kako oni vide Srbiju u narednih nekoliko godina, onda se zapitam šta mogu da misle moji roditelji ili moje komšije koje ne prate politiku pasionirano. Oni znaju da tamo postoje neki Đilas, Vuk Jeremić, ali oni ne znaju šta su njihove ideje i za šta se oni tačno zalažu. Posle ovih izbora, to treba da bude ključno. Mislim da je svima zaista jasno, i međunarodnoj zajednici i dobrom delu građana, da je Vučić autokrata i da u narednom periodu mnogo više treba da se radi na tome da se građanima ponudi alternativa u smislu rešenja.

Ko je sada nosilac proevropske opcije u parlamentu?

To je najveći gubitak ovih izbora. Možda je za nekoga to dobitak, ali po prvi put od 2000. godine nemamo predstavljenost proevropskih partija u parlamentu, i to je jako opasno, pogotovu ako imate u vidu da je ideja da se Srbija i dalje približava EU.

Da li je SNS sada ta proevropska partija?

Mislim da nije, jer ako govorimo o idejama i vrednostima i načinu na koji vlada SNS, to se u potpunosti kosi sa evropskim idejama i vrednostima, među kojima su i vladavina prava, ljudska prava i slobode, medijske slobode. Imam utisak da, kada govorimo o medijskim slobodama i vladavini prava, da to deluje kao skup nekih nepovezanih reči, koje po automatizmu izgovaramo, ali to je toliko bitno za jedno društvo. Ako nemate slobodne medije i nezavisno sudstvo, tu nema demokratije. Ako danas u Srbiji nemamo slobodne medije i nemamo nezavisno sudstvo, danas u Srbiji nema demokratije. Mislim da je to najjasnija konstatacija. Ako bismo gledali pozitivno, na strani opozicije postoji jasna proevropska alternativa, odnosno opcija.

Pokret slobodnih građana?

Pokret slobodnih građana je idejno i vrednosno proevropski i tu nema nikakve sumnje, samo je pitanje posle ovih izbora i rezultata koje su osvojili šta će oni dalje raditi. Ali nije loše da dođe i do tog nekog ogoljenja – ko jeste za evropsku opciju u Srbiji, a ko nije, i da i građanima nekako bude to jasno, jer SNS nas sve vreme zavarava da su za Evropu, a Srbiju sve vreme udaljavaju od Evrope.

Evropljani to tako ne vide.

Nekoliko puta sam u razgovoru sa predstavnicima Evropske unije čuo da bi oni voleli da je SNS kredibilna opcija sa kojom mogu da pričaju, zato što nemaju nijednu alternativnu opciju, niti lidera, sa kojim mogu da sednu za sto, koji je proevropski i koji ima veću podršku u narodu. To je za njih takođe veliki problem, što nemaju ljude sa kojima mogu da sednu i da pričaju.

Kako vam se čini Vučićeva ideja da pozove gubitnike izbora i da im podeli pozicije u Vladi?

Mislim da je to vrlo promišljen potez Aleksandra Vučića. Nakon ovih izbora, on treba samostalno da formira vlast zbog podrške koju je dobio na ovim izborima i da samim tim preuzme apsolutnu odgovornost i za rešavanje pitanja Kosova i za sve druge stvari. Ali on je izgleda odlučio da uzme neke druge ljude, kako bi nekako podelio odgovornost. Ovo što je najavio, da će da uzme neke ljude ispod cenzusa, a to su uglavnom liste opozicije – prave ili lažne, kako god da je sad nazovemo – to je u funkciji toga da prikaže kako će, iako nisu ušli u parlament, različiti glasovi iz društva biti predstavljeni. To je, u izvesnom smislu, amortizacija. Ali je zapravo imitiranje pluralizma, fasadni pluralizam, suštinski vrlo banalna stvar.

U kojoj meri je taj potez, da one koje građani nisu želeli, ubacite u vlast, i izigrate na neki način izborni rezultat, istovremeno i emanacija „vlasništva“ nad celokupnim političkim prostorom, bez obzira na pravila?

Mislim da će mu biti malo teško da to sve objasni svojim glasačima i svojima u SNS-u, a naročito zašto su neki ljudi ministri. Sve u svemu, to se kosi sa političkim zdravim razumom. Šta možete da pomislite kao član stranke koja je osvojila toliku podršku, kad onda lider vaše stranke da ministarska mesta nekim drugim ljudima? Logično je pitanje poverenja lidera u sopstvene ljude.

Naslovna fotografija: Istinomer, Zoran Drekalović