Vampiri su među nama
Jučerašnji dan, 29. novembar, proslavljaju još samo Titovi generali, oni koji su 1943. godine sedeli na Drugom zasedanju AVNOJ-a kada je udaren temelj muzejske države. Događalo se to u Jajcu. Jučerašnji dan služi i kao sećanje na izjavu Čarlija Lakija Lučana, američkog gangstera, kojom je objasnio suštinu krivice i pravde: „Kako troje ljudi čuva tajnu? Tako što je dvoje mrtvo!“ Događalo se to u Njujorku. Jučerašnji dan postoji i da bi se ovaj narod još jednom čudio odlukama Međunarodnog krivičnog suda – i Ramuš Haradinaj je, od juče, slobodan čovek. Dogodilo se to u Hagu.
Duhovi su oko nas. Njihovo povampirenje etablirano je i prvostepenom presudom kojom je Ramuš Haradinaj oslobođen za krivično delo ratni zločin nad srpskim, nealbanskim i albanskim življem počinjen poslednjih godina 20. veka na Kosovu i Metohiji u operativnoj zoni Dukađin koju je, kao komandant Oslobodilačke vojske Kosova, kontrolisao i bio njen suvereni vladar. Sud je utvrdio da je zločina bilo, ali nije utvrdio Haradinajevu krivicu. Dokaza nije bilo! Umrli su sa onih 19 svedoka koje je progutao mrak. Preživeo je samo (verovatno) budući premijer Kosova, Ramuš, nekadašnji bojnik Legije stranaca, u kojoj su, da podsetimo, ratne veštine sticali i general Ante Gotovina i pukovnik Milorad Ulemek Legija. Po završenoj krvavoj službi u Legiji stranaca, sva trojica ukrstila su oružje jedan protiv drugog. Epilog je poznat.
Nacija je u amoku uprkos već naučenoj lekciji koju joj je Haški tribunal očitao sedmicu dana ranije oslabađajući Gotovinu i Mladena Markača. Leleci o sudskoj nepravdi i nepravednoj međunarodnoj zajednici, nevernoj Americi i zlim ostrvima Sent Kits i Nevis koji pre tri dana priznaše Kosovo, odjek su koji se odbija o zidove Evropske unije kojom je Srbija opasana. Lelek se, kao mantra, vrti u granicama onoga što je ostalo od zemlje iz muzeja istorije. Uticaj srpskog vapaja poniženosti i gneva na donosioce haških presuda manji je od uticaja koji je Salvatore Lučanija (Laki Lučano) imao na pravosudne organe Ujka Sema.
Sad, kad konačno znamo gde smo smešteni u civilizovanom svetu, valjalo bi shvatiti veličinu i snagu avlije koja pledira da bude deo velikog evropskog dvorišta. Ona je taman tolika da za zasad luka i paprike nema dovoljno domaćih ašova i motike. Njih bi trebalo tražiti izvan zidina kojima je ograđena zemlja, muzejski eksponat. U protivnom, skapaćemo na rođenoj njivi, međ’ nepooranim brazdama, kao poslednji primerci vrste u nestajanju.
Slučajno ili ne, istovremeno sa bolnim posledicama haških presuda u zemlju nam dolaze znatiželjnici iz celog sveta da u Zarožju, kraj Bajine Bašte, vide vodenicu Save Savanovića, vampira iz pripovetke Milovana Glišića. Vodenica se posle više od stotinu godina urušila, stah od povampirenja najpoznatijeg srpskog vampira obuzima meštane tog kraja, svet u tom događaju prepoznaje atrakciju. Neki su, čak, skloni da tvrde da je Sava jedan od one trojice iz Lučanove priče. Mitovi i legende inače čine čuda te ne bi bilo zgoreg reći i da bi kolektivno povampirenje moglo da bude neizbežnost koja bi prethodila crkavanju vrste na onoj njivi. Pre nego što nam se vodenica potpuno uruši.
