Uhapšeni radnik: Borba u Juri je borba za sve radnike u Srbiji

„Bez obzira na moje hapšenje, ja neću odustati. Što bi se reklo, ćeraćemo se još. Ovo nije samo borba za radnike Jure, već za sve radnike u Srbiji koji su zaposleni kod privatnika. Država neće učiniti ništa da se bezbednost popravi“, kaže u intervjuu za Istinomer Slaviša Pajević, radnik Jurine fabrike u Rači kod Kragujevca, koji je prošli četvrtak uhapšen zbog navodnog “širenja panike i opšte opasnosti“.

SMS poruka Kriznog štaba građanima Srbije da nas očekuje “španski i italijanski scenario“ nije izazivanje panike, a promotivni karavan predsednika koji lično deli medicinsku opremu širom Srbije – nije kršenje propisanih pravila u doba pandemije, niti izazivanje “opšte opasnosti“. Međutim, govor radnika koji upozorava na opasnost masovnog rada u fabrici u doba zarazne bolesti koja hara svetom – to jeste.

„To najbolje govori o stanju radničkih prava kod nas. Jura je mene prijavila za izazivanje panike, ali to je smešno, čak su se pojedini u policiji smejali toj formulaciji“, priča nam 40-ogodišnji Slaviša Pajović koga je policija uhapsila ispred fabrike Jure u Rači, neposredno pre snimanja izjave za TV N1.

Foto: Privatna arhiva

 

Dan kasnije saslušan je preko Skajpa, a zbog “širenja panike“ preti mu kazna do pet godina zatvora. Sudija za prethodni postupak je ipak odlučio da Pajović može da se brani sa slobode. 

„Pa, iskreno da vam kažem, nije mi bilo svejedno tokom pritvora. Ne računajući poziv advokatu, telefon mi je bio oduzet tako da nisam imao kontakt nikakav sa spoljnim svetom. Ali kad mi je supruga rekla da imam veliku podršku javnosti bilo mi je mnogo lakše, jer sam shvatio da je u igri veća sila od jednog običnog čoveka kakav sam ja. Pritisak javnosti je jedini način da se sačuvamo u ovim vremenima. Videli smo na primeru Aleksandra Obradovića, ali i novinarke Ane Lalić“, kaže Slaviša.

On je prvi radnik južnokorejskog poslodavca u Srbiji koji je imenom i prezimenom izašao u javnost, a u intervjuu za Istinomer govori o razlozima za protest, uslovima rada u Juri, razlozima zbog čega je pre nekoliko godina dobio otkaz, ali i o odnosu vlasti prema radnicima.

 

Ako borba za prava radnika izaziva paniku, kriv sam

 

Država je proglasila vanredno stanje, ekonomija je velikim delom stala, ali ne i u najvećem broju fabrika stranih investitora širom Srbije koje država godinama subvencioniše novcem poreskih obveznika. Na pitanje kako se poslodavac ponaša tokom vanrednog stanja i zbog čega su se zaposleni pobunili, Slaviša Pajović kaže da je sve počelo zbog toga što je menadžment najavio kršenje dogovora o smanjenju obima posla.

„Da krenemo od početka. Iako je vanredno stanje uvedeno odavno, mi nismo imali nikakvu zaštitnu opremu do par dana pre odlaska na prinudni odmor 27. marta, samo su tzv. “lideri“ imali. Tada je Jura proglasila plaćeno odsustvo, zvanično zbog korona virusa, a u stvari zato što nisu imali kome da izvoze jer KIA, naš klijent, nije primala robu, a instalacije koje pravimo ne smeju da se gomilaju. Nedelju dana kasnije, u ponedeljak 6. aprila, trebalo je da počnemo sa radom, međutim, radnici su već počeli da se plaše zaraze, jer u fabriku krcatim autobusima dolaze da rade iz brojnih okolnih mesta – Smederevske Palanke, Velike Plane, Lapova, Batočine, Markovca, dosta autobusa dolazi iz Kragujevca, što znači da virus može da stigne iz raznih izvora. U saradnji sa sindikatom, probali smo da izboksujemo ili obustavu rada na dve nedelje ili smanjeni obim rada uz sve potrebne zaštite, kako preporučuje Vlada Srbije. Ništa više, ništa manje“, objašnjava Slaviša.

Tog ponedeljka, 6. aprila, kada su radnici prvi put pobunuli, upravo on je održao kratak govor, ali samo zato što, kako kaže, u tom trenutki nije bilo predstavnika sindikata. U utorak, nakon pregovora sindikata sa menadžmentom, uz posredovanje Kriznog štaba, napravljen je dogovor da se obim rada smanji, a zaposleni podele u dve grupe. Jedna je trebalo da radi od 8. do 22. aprila, a druga od 22. aprila, pa naredne dve nedelje. Prema dogovoru, radilo bi se u dve smene – u prvoj 220, a u drugoj 200 ljudi.

„To je bilo prihvatljivo, mnogo bolje nego da radi po 450 ljudi u smeni“, kaže naš sagovornik.

 

Foto: N1/Milan Nikić

 

Međutim, već sledećeg dana Jura je najavila uvođenje treće smene i rad subotom, kao i da će 22. aprila svi početi da rade, ne samo druga grupa. Kršenje dogovora izazvalo je negodovanje radnika, među kojima je najglasniji bio Slaviša.

„Došao sam u firmu u četvrtak ujutru, kao i još pedesetak radnika. Ja sam tad stao pred ljude i rekao da smo mi jedina firma od svih Jurinih fabrika koja radi, i da uprkos tome rukovodstvo krši dogovor o smanjenom obimu posla koji smo napravili. Nisam ih čak ni pozivao da ne idu na posao, naprotiv“, objašnjava on.

Međutim, ubrzo je stigla i policija, a Pajović je pod optužbom izazivanja panike završio u pritvoru.

„Niko nije čupao kosu, niko nije vrištao, niko nije hteo da se bije, ja sam samo rekao šta sam imao da kažem. Ako se to smatra izazivanjem panike, onda sam kriv po svim tačkama optužnice. Izjavu komandanta Kriznog štaba u Rači Nenada Savkovića da ja politizujem ovaj slučaj, neću ni da komentarišem, to je besmislica.“

 

„Jura i Rača – najjača“

 

Slaviša radi u Jurinoj fabrici u Rači od 2010. godine kada je južnokorejska firma stigla u Srbiju. Jura korporacija od države Srbije dobila je preko 25 miliona evra subvencija za tri fabrike (pored Rače, Niš i Leskovac), ali je u javnosti poznatija po kršenju prava radnika, netrpeljivosti prema sindikatima i zatvorenosti prema medijima. Ipak, na sve priče koje su se pojavljivale u javnosti, predstavnici vlasti su odmahivali glavom.

Na pitanje da nam konačno otkrije šta se dešava u Juri i kakav je odnos poslodavca prema radnicima, Pajević kaže da je bilo dosta problema, ali da je činjenica da se situacija poslednjih godina poboljšala.

„Ugovori u Juri su ranije bili kraći. Prve godine su bili na po tri meseca, a druge godine na po šest meseci. Tako su imali priliku da lakše otpuštaju one koji im se iz nekog razloga ne sviđaju. Sada najveći broj radnika ima ugovore za stalno. Bilo je problema i sa bolovanjima, zbog toga su isto najurivali ljude. Nekad opravdano, ali često su stvarno bolesni ljudi dobijali otkaz. Naravno, to uglavnom formalno nije bio otkaz, već sačekaju da vam istekne ugovor. U našoj fabrici pelena nije bilo, ali jeste raznih psihičkih igara, upozorenja i slično. Jedno vreme smo morali pre smene svi zajedno da stanemo i vičemo „Jura-Rača-najjača“ i tako neke gluposti. Te stvari različito utiču na ljude, neko se smeje, ali nekom od toga bude loše, jer nismo mi nikakva vojska, nego radnici, kaže Slaviša.

 

Foto: FoNet/Ljiljana Stojanović

 

 

Prema njegovim rečima, plata u Juri je minimalna, plus nadoknade: ona za topli obrok, i 10 odsto bonusa za redovan dolazak.

„To sve ukupno na mesečnom nivou izađe na oko 35 hiljada dinara, ako se ne rade subote. Ali za svako kašnjenje odbijaju po pet odsto, tako da nakon dva kašnjenja možete da ostanete bez tog bonusa. Što se tiče radnih subota, to se nikad ne zna kad radimo. Jave nam bukvalno dan ranije.“

On ističe i da imaju problem sa slobodnim danima, jer Jura dozvoljava samo 20 slobodnih dana godišnje, koliko je zakonski minimum, bez obzira na godine rada u firmi.

 

Zbog čega radnici godinama ćute i trpe?

 

Na pitanje da li su radnici zadovoljni platom i odnosom poslodavca prema njima, Slaviša kaže da „naravno da nisu“, ali da nemaju baš mnogo izbora.

„Većina ljudi je u kreditima. Ne postoji skoro niko ko nema kredit sa ratom od pet do 10 hiljada dinara. Većina ima porodice, deca su mala, ona ne znaju šta znači kad kažeš “nema“, ti moraš da im obezbediš osnovne stvari za život. Mi možemo i da ne jedemo, ali oni moraju da jedu, deca su, nisu ona nas tražila nego mi njih. To je ono što bukvalno kolje našeg radnika da ne može da se pobuni. Ta kost u grlu je ogromna“, ističe Slaviša.

On živi nekoliko kilometara od fabrike sa suprugom Marijom i troje dece. Supruga je takođe zaposlena u Juri. Sa dve plate dovijaju se da preguraju mesec.

Znate kolika je potrošačka korpa? Sa platom koja je manja od jedne potrošačke korpe, ne može niko da bude zadovoljan. Mi izguramo mesec dana tako što pravimo taktiku. Dakle, 15-og kad se primi plata napravimo spisak koliko nam treba za ceo mesec, odemo u Tempo ili negde drugde gde su akcije i popusti, i tako uštedimo nekoliko hiljada. Sve što može plaćamo na rate, na odloženo, na čekove, vodimo strogo računa o datumima“, objašnjava Pajević.

Na pitanje da li su radnici ikada zahtevali povećanje plate, odgovara da su tražili više puta, ali da su ih odbijali pod izgovorom da je ugovorom sa državom utvrđena formula “minimalac plus dvadeset odsto“, i da ne mogu da idu iznad toga.

„Odnos naše vlasti prema privatnicima je glavni uzrok ovakvog stanja. Ne samo ove vlasti, nego svih vlasti od 2000. godine. Jura je došla u vreme prethodne vlasti. Ja sam večiti opozicionar, jer mi moramo da budemo takvi da bi nas se vlast plašila, ali to su činjenice. Kažu “to je privatna firma, mi tu ne možemo ništa“. A mogli su da im daju 10 hiljada evra po radnom mestu, a sada kao ne mogu ništa da urade da nam pomognu“, ističe rezignirano.

 

Dobio otkaz zbog pravljenja sindikata, sud ga vratio na posao

 

Ovo nije prvi put da je Slaviša imao sukob sa rukovodstvom Jure. Zbog pokušaja da formira sindikat 2014. godine, zajedno sa još dvojicom kolega, nezakonito je proglašen tehnološkim viškom, međutim, sud ih je četiri godine kasnije vratio na posao.

„Radnici su pokušali da naprave sindikat čim je Jura došla, ali svi koji su pokušali su dobili otkaze. Neki su uspeli da se vrate, neki nisu. Na kraju smo nas trojica kolega pre šest godina uspeli da osnujemo sindikat, ali je rukovodstvo za to nekako saznalo i dalo nam otkaze. Formalno su nas otpustili kao tehnološki višak, ali nisu to zakonski uradili kako treba, pa nas je sud uz odštetu vratio na posao“, objašnjava Pajević svoj prvi ozbiljan sukob sa poslodavcem. 

Ipak, pre tri meseca Jura je formalno dobila i svoj prvi sindikat, a Pajević u tome vidi šansu za promenu uslova u fabrici.

„Mnogo je bolje nego kad nismo imali ništa. Savet zaposlenih koji imamo u firmi se ne računa, jer bi mu više priličilo da se zove Savet menadženta. Ko god je bio u tom Savetu u kom se predstavnici menjaju na godinu dana, dobio je bolju poziciju. Sami procenite zašto. Lako je sa manjinom, njih je 5-6, to se lako potkupi. Mi moramo da se izborimo za bolje uslove, jer Jura neće da ode iz Srbije još dugo vremena baš zbog toga što su zadovoljni radom u svim fabrikama kod nas, prema informacijama koje ja imam.“

Ističe i da ovo može da bude prelomna tačka za sve radnike u privatnom sektoru u Srbiji koji rade u lošim uslovima, jer ako mogu radnici Jure – onda mogu i svi ostali.

Država neće učiniti ništa da se bezbednost popravi. Oni da su to hteli zaustavili bi rad svega što nije ključno za funkcionisanje države i život građana. Sad je pitanje samo da li smo mi dovoljno hrabri da isteramo stvari do kraja. Ako država neće da nas štiti, sami ćemo da se štitimo“, odlučan je Slaviša.

Kako kaže, hapšenje i proces koji se protiv njega vodi neće uticati na njegovu posvećenost borbi za svoja i prava svojih kolega.

„Bez obzira na moj status neću odustati. Prvi put vidim da je veći broj onih koji su spremni da se bore za pravu stvar, nego onih koji se plaše i spuštaju glavu po svaku cenu. Uvek su borbeni bili manjina, a sada su većina. Što bi se reklo, ćeraćemo se još. Ovo nije samo borba za radnike Jure, već za sve radnike zaposlene kod privatnika u Srbiji, zaključuje naš sagovornik.

 

Naslovna fotografija: FoNet/Ljiljana Stojanović