Tadić i Nikolić kod istog krojača
Trener jednog beogradskog fudbalskog kluba pre nekoliko dana podneo je ostavku, jer je njegov klub tri puta uzastopno izgubio od tima sa susednog gradskog brda. Princip odgovornosti nije univerzalan, već zavisi od raznih nesagledivih okolnosti koje po pravilu pretpostavljaju dodatna posmatranja, istraživanja, ocenjivanja. Ovo bi mogao da bude prihvatljiv opis jedne običnog političkog događaja, da nije one maksime koja nepogrešivo definiše njegovo svekoliko dejstvo. Na pitanje – Šta je politika? Odgovor glasi – Politika je umetnost mogućeg. Za one koji su pragmatični, postoji i prevod koji glasi – Politika je sračunato ponašanje.
Parlamentarni izbori formalno su završeni i mi se nalazimo pred onim egzaltiranim događajem u kojem učestvuju samo dva čoveka. Sve religije i sve mitologije sveta imaju priče o sudaru Dobra i Zla, Onoga i Ovoga, Naših i Njihovih, Vajata Erpa i onog drugog, Kraljevića Marka i Kesedžije… To je kosmička priča i kao takva je ukucana u sve naše memorije, pa je tako stigla u originalnom pakovanju i do naših glasačkih dana. Sve što je napisano u našem izbornom zakonu je prepis iz fundusa koji je postavila takozvana zapadna demokratija.
Tako da je naglo postalo važno ko je imao bolje ocene iz lepog pisanja, ko bolje igra šah, ko bolje govori španski, a o tenisu i da ne govorimo… Sve ovo i mnogo toga više je predmet rada timova koji se profesionalno bave onim što se zove – slika čoveka.
Ono što je vidljivo odmah kada se uporede kampanje dva kandidata koji su dobili najveći broj glasova, jeste neravnopravnost. Jasno je da se predsednička kampanja vodila uporedo za svim ostalim izbornim nivoima. Ako se pogledaju slike, ulični panoi, i sav ostali urbani registar lokacija koje šalju nekakve poruke, vidi se da na 80 procenata svih slika Srpske napredne stranke, pojavljuju dva čoveka čije su slike, enormno van svakog ukusa postavljene sa obe strane zvaničnog partijskog sajta. To su Predsednik i Potpredsednik. Dva loša… Mlađi može da ispravi starijeg… Činjenica je da je poruka poslata, da asocijacija ima dovoljno i da je dalje tumačenje pitanje dobronamernosti.
Oba predsednička kandidata su kod istog majstora šili svoja urbana odela. Imaju iste plave kravate, energičan pogled i razvučen osmeh. Iste optimističke parole. Ona ozbiljnija analiza bi pokazala da su i njihovi politički programi slični, barem na papiru. Oko njih su naši ljudi i naša deca. Ali tu su i radnici i poštena inteligencija. Broj žena je pažljivo ukomponovan. Ipak razlika postoji. Na takvim slikama Boris Tadić je u žanr situacijama. To su slike iz života. On na njima pokazuje da je već u svemu tome bio. I da on zna kako treba. On je sa malim detetom, on je sa nejakom bakom, on je sa… ali jednog trenutka on je i sa gardijskom jedinicom. Poruka nije naivna. On ide i dalje, i rukom, i gestom i prstom pokazuje pravac. U kome treba da se ide.
Ali Tomin režiser pravi grešku. Na naslovnoj strani zvaničnog sajta nama se svi ti ljudi opušteno i veselo smeju. Deluju izveštačeno, ali takve su sve studijske slike. Imaju i devojku koja je njihova zvanična lepotica. Ona lepo deluje. Ali njih je trinaest na slici. A to nije dobar broj. U prostoru u kojem je sve znak i može da bude smisao i taj broj se drugačije iščitava.
I jedan i drugi kandidat su dali ostavke. Jedan je to uradio pre mesec dana, a drugi pre dva minuta. To je formalni prelazak u niži odgovorni razred. To treba da znači da su oni još malo pa kao mi – koji treba za njih da glasamo. Da bi bili uverljiviji oni su postavili svoje parole. To su sklopovi reči koji treba sublimirano, idejno i asocijativno, da prenesu samu suštinu njihove kampanje.
POŠTENA I USPEŠNA SRBIJA. Nepogrešiva pretpostavka predivnih konotacija, sa primerenim nacionalnim nabojem. Ali ta poruka je samo definicija koja nema vremensko usmerenje ili neku usmeravajuću odrednicu. U njoj se ne kaže – mi smo za, tako treba, sa mnom… Ova zamka je možda krik političkog poštenja u kojoj se kaže da je taj naslov samo visoko podignuta lestvica moralnih vrednosti. I ko može, neka…
Drugi Predsednički kandidat poručuje – ZA SIGURNU BUDUĆNOST. Na ovom području u ovom vremenu, nema važnije, opasnije, lepše reči… Reč je samo reč, ali sada to je parola u kojoj postoji usmerenje. Za. To je Pravac. A tu se dolazi do opasne retoričke ivice u kojoj svaka reč ima rep, u kojoj se čita i između redova, i u kojoj se ljudi vezuju za reči. I zato je govor važan, a napisana reč još i više.
