Strašilo za Nosferatua #Retrovizor

Naši izabranici (mada Brnabićku nismo birali mi, nego ju je svojom zastrašujućom skautskim darovitošću i takoreći vidovitošću izabrao i onda ultrapigmalionski oblikovao naš vlasnik!), naši izabranici našli su se u teškom bedaku – ako se još uvek tako kaže: sleng zastareva brže nego svakodnevni govor – jer je mrski januar, kad se znalo da dohodi inspekcija iz EU, ipak došao: prishla, rekao bi Puškin, dovol’no skuchnaia pora, stoial ianvar’ uzh u dvora!

Naše se olimpijsko pleme izveštilo već i u samoobmanjivanju, nije im više dovoljno da obmanjuju nas, tim pre što njihove bezočne lagarije imaju sve manju prođu, pa su stoga ogrezli u samozavaranje, zaista, toliko dugo i toliko besomučno poricati istinu i stvarnost, to mora da ostavi posledicu i na umove koji su blistali u mitsko vreme kad su oni sami bili studenti-neblokaderi!

Nadali su da će njihove uvrede, koje su slali urbi et orbi, odvratiti evropsku delegaciju od dolaska: ako budemo još koju prezrivu i odvratnu dosetku poslali, mrmljahu, puni prezira, neće do nemilog događaja ni doći, kad, odonud javljaju, iz njihovog stožera. crk. dabogd., dolaze, dolaze po planu, kupljene su im već i avionske karte; naši su pametnjakovići onda kazali: v takom sluchae mi nećemo biti ovde, što je potez dostojan najstarijeg vesterna, gde za šankom jedan revolveraš kaže drugome, ili čak to kaže i samom šerifu: „U ovom gradu nema mesta za nas obojicu!“: predsednica Skupštine reče da će ispuniti tisućljetnji san estonskog naroda da je ugosti i da od nje nauči možda i više nego što je Miloševićeva ministarka zdravlja naučila od svog dobrotvora i poslodavca: „Kad god sednem sa predsednikom Miloševićem, ja puno od njega naučim!“ To već godinama priželjkuje elita Estonije, ali i obični Estonci, koji će visokoj gošći svakako moći da priđu, u parku, na ulici, u bistrou, pa kad je vojnik u Venecueli, obučen da se kloni kontakta sa civilima, a sa strancima pogotovo, mogao da joj priđe, da joj stisne junačku desnicu i da joj kaže na jeziku negdašnjih konkvistadora koji njemu jeste maternji jezik: „Vučić – amigo!“, zacelo će tu radost i čast imati i obični Estonci.

Njezin, kako predsednica skupštine uvek kaže, Šef se pak vinuo u južne, arapske krajolike, u toplo, pošto nam je pre vinuća jedno pedeset puta objasnio, sve tačku po tačku, zašto se protivi dolasku nadriinspektora: „Pod jedan, mi ih nismo zvali, naprotiv, pod dva, dolaze ovamo nepozvani…“ – Najbolji student Pravnog fakulteta i najbolji brucoš Pedagoške košarkaške akademije, navodi mi jednu istu stvar pod dva redna broja, pa nije li to jedno isto? Nisam te zvao i dolaziš mi nepozvan!

Bilo kako bilo, umesto da se uvrede i da dane između Srpske nove godine i Svetog Save provode sa najmilijima, u kućama koje sve imaju vintergarten, Evropejci bandoglavo najavljivahu dolazak i – dođoše!

Domaćini koji su prezrivo odbili i da ih vide, a kamoli da ih dvore, upriličili su izložbu o Jasenovcu, mogli su i u Ćacilendu, da bude na otvorenom, izložba o genocidu, a u holu parlamenta, dobrotom potpredsednice Raguš i poslanika Jovanova, zbog kojeg mi je nelagodno što potičem iz Kikindskog dištrikta, ali tu se ništa ne može, nije se nikad ni moglo, doznadosmo da katolička bratija moljaka, unapred, da ne bude provedena pored eksponata, nego da uđe u Skupštinu kroz ulaz za kuvare i ložače, zamysel naših feudalaca da se Jasenovac iskoristi kao lakmus, kao izazov, možda i kao protivotrov za predstavnike EU podsetio me je na Hercogov film „Nosferatu“, kad Bruno Ganc tek putuje u Rumuniju, i vidi u kućama ogromne vence luka na svakom zidu, a to je najmanje lukac za zapršku, venci su tu da kuću i ukućane brane od vampira, naši izabranici su se – pošto behu iscrpli sve mogućnosti koje pruža jezik, pogotovo onaj nediplomatski, i koje pruža kakav-takav njihov racio, uspaničeni i okrenuti preživljavanju – okrenuli čistom praznoverju, vradžbini, uroku i sl. Likovali su jer za Piculu behu priredili ne toplog nego krvavog zeca kroz koji nezvani gost, ma koliko bezočan i opak bio, ipak neće smeti da prođe! I Drakula je moćan, ali ako mu na vreme poturiš krst časni pod labrnju, ili ako pomeriš zavesu, pa ga ošine blještav sunčev zrak, i te kako ume da podvije svoj vampirski rep! Nisu hteli da se pohvale svojim postignućima, nego su oslonili na Jasenovac, koji je njihov jedini ziher.

&

Izložba, svaka, u svojoj biti zar ne teži da bude javna, pristupačna i koliko god je mogućno masovno posećena? Ova naša ima svrhu ne može biti nižu (i filmski promašaj slav. P. Antonijevića zvanog Gaga je umetnička i komercijalna zloupotreba Jasenovca, ovo je korak dalje); jasenovačke žrtve treba da posluže kao oružje družini koja je u otvorenom sukobu sa vlastitim podanicima, nekadašnjim i budućim građanima. U sveti hol svetog Doma Narodne skupštine puštena je blagosl. posada „Informera“ da Piculu, ako se usudi da ipak dođe, unakrsnim ispitivanjem i unakrsnom vatrom sažeže: šta veli o pokličima „za dom spremni“, kako mu sviđa ono što Tompson veliča i prodaje…? Pitanja predvidljiva i prozirna, pitani ih je razočarao svojom mirnom razboritošću i jasnoćom izražavanja – propala zamka, propala klopka, propao pokušaj da se predstavnicima Evrope napakosti na način koji se našoj vrhuški učinio magijskim, zaumnim, a i jeste bio zauman!

Kad budemo videli leđa kletim nezvancima, na potezu biće Sveta matera, veličanstveno ravnodušna prema nasilju koje nad pastvom sprovodi država, Sveta matera (u daljem tekstu: Slepa matera), slepa za protivzakonito i ekstremno nebogougodno zatvaranje nedužne mladeži u buvare gde umesto buva caruju stenice, neosetljiva na siromaštvo i na dalju pauperizaciju življa, a kojem je uzrok državina pohlepa i bezdušnost; Sl. matera ne primećuje strah ljudi od sveobuhvatne odmazde države, koja ne propušta da kazni i autoprevoznika, i njegovog maloletnog sina, i učitelja u planinskoj zabiti, ako je samo nesmotreno stao uz studente: pred Srpskom pravoslavnom crkvom je da okadi i nanovo osvešta odaje u koje je tuđinska noga kročila, ali ne sve, jer su se gosti gostili i kod jeretika, dakle, u samom holu Skupštine – gde je Picula govorio za cenj. gledaoce i još cenjen. uredništvo „Informera“ – da činodejstvuje lično Porfirije, te da tako savez sa carem – caru carevo, Bogu Božije, Crkvi Crkvino! – učini večnim, mnogaia ljeta!