Šta je RTS prećutao o Mladiću: “Kod Srba će ostati heroj”, presuda – suvišan detalj

Na dan sahrane Ratka Mladića, RTS je emitovao emisiju „Oko“ o tome „kakva je presuda srpskog naroda“ Ratku Mladiću, pošto, kako je naveo autor emisije Gorislav Papić, onu Haškog tribunala znamo, a patrijarh Porfirije je rekao da crkva „ne donosi presudu u odnosu na večnost“.

Gosti, tog 7. septembra, bili su istoričar Bojan Dimitrijević, novinarka Ljiljana Smajlović i pisac Vule Žurić.

„Mesto u panteonu srpskih vojskovođa“ i sahrana od preko 100 hiljada ljudi

Na samom početku istoričar Bojan Dimitrijević, inače savetnik predsednika Novog DSS-a Miloša Jovanovića, kaže da su verovatno jedina opoziciona stranka koja je došla na sahranu.

Međutim, sahrani je prisustvovao i predsednik Dveri Ivan Kostić.

Nakon toga, Dimitrijević izjavljuje da je sahrani prisustvovalo “preko 100 hiljada ljudi”. Ako je verovati predsedniku Aleksandru Vučiću, brojka prelazi i 120 hiljada.

„Ne možete da gledate samo koliko je ljudi bilo u jednom trenutku, jer su različiti ljudi dolazili i odlazili. Procene su da je ukupno prošlo između 120.000 i 150.000 ljudi„, rekao je on.

S druge strane, Arhiv javnih skupova procenjuje da je 16 hiljada ljudi prisustvovalo ispraćaju tela Ratka Mladića. Kako su pojasnili, procena je napravljena brojanjem ljudi na snimku, napravljenom između 11 i 14 časova na mernom mestu prolaska povorke.

Provladini mediji izveštavali su o brojevima koji prevazilaze i Vučićeve procene, tako je Portal Srpskog telegrafa došao do više od 150.000 ljudi.

Dimitrijević ističe kako ne spada u one koji kažu „heroj“ ili „zločinac“, ali odmah nakon toga napominje da Mladić zaslužuje adekvatno mesto u „panteonu srpskih vojskovođa iz 20. veka“ i dodaje da će Mladić kod Srba „ostati heroj“. Takođe, procenjuje da će kod „komšija“ godinama biti označavan „najgorim“ i „najcrnjim“ bojama, što je, kako smatra istoričar, ocena i međunarodne zajednice i „zapadnih medija“.

On prepričava kako je upoznao Ratka Mladića i to dok je bio u „nekom poluskrivanju“. Osim toga, Dimitrijević objašnjava da je Mladić pročitao knjigu koju je Dimitrijević napisao o njemu i kako je rekao da je „čista kao suza“, iako ga je on, kako kaže „tu i tamo kritikovao“. Voditelj opaža da ga i „nije baš previše“ kritikovao.

Ljiljana Smajlović i „neka vrsta manipulacije Nataše Kandić“

Papić postavlja pitanje Smajlović da li se njeno mišljenje o Mladiću razlikuje od pre, kada je izveštavala iz Haga i danas.

Ljilja Smajlović kaže da je pre bila pod prevelikim uticajem nekih od dokaznih postupaka u Hagu. Ona ističe kako je za Haški tribunal Mladić bio „genocidni ubica i da je predstavljen kao čudovište„.

Smajlović polazi od video dokaza gde se vidi da Škorpioni ubijaju šestoricu mladića u Trnovu.

Naime, pripadnici srpske paravojne jedinice „Škorpioni” su 17. jula 1995. godine kod Trnova u Bosni i Hercegovini strijeljali šestoricu zarobljenih Bošnjaka iz Srebrenice. Ona kaže da tek kasnije od sudije Ijana Bonomija saznaje da nije objašnjeno zašto bi taj snimak ušao u dokazni postupak, kako tu, samo na tom snimku fali datum, i kako se kasnije ispostavilo da je to “neka vrsta manipulacije Nataše Kandić”.

Nataša Kandić, osnivačica Fonda za humanitarno pravo, odgovorila je na navode novinarke Ljiljane Smajlović.

„Ljiljana Smajlović izmišlja i laže kada tvrdi da sam sa trake streljanja zarobljenika iz Srebernice skinula datum. A kada pokušava da odbrani tu laž, ne iznosi nijedan dokaz, već odgovara novim izmišljotinama„, napisala je Kandić na društvenoj mreži X.

Ona je navela da snimak nije „traka Nataše Kandić“, kako ga je, prema njenim rečima, predstavila Smajlović, već sudski dokaz P00802 u predmetu Stanišić i Simatović.

„Poreklo, sadržaj i autentičnost snimka utvrđeni su pred sudovima u Srbiji i Hagu„, poručila je Kandić.

Prema njenim navodima, presuda u predmetu Stanišić i Simatović utvrdila je da je snimak napravio pripadnik Škorpiona Slobodan Stojković Bugar po naređenju komandanta jedinice Slobodana Medića Boce.

Mladić bio u Beogradu i „ne postoji nikakav dokaz, ne postoji nikakva naredba“

„...Ne postoji nikakav dokaz, ne postoji nikakva namera genocidna, ne postoji nikakva naredba. Ne postoji dokaz ni da je znao general Mladić, pošto ubijanja počinju kada se on vraća u Beograd nakon zauzimanja Srebrenice, i on pregovara o razmeni zarobljenika„, prepričava Smajlović ono što je rekla Priska Nijambe, zambijska pravnica i sudija.

Nijambe je bila predsedavajuća Žalbenog veća koja se usprotivila drugostepenoj presudi Mladiću uz stav da suđenje treba ponoviti. Ona je bila nadglasana većinom glasova, 4 naprema 1, a ne 2 naprema 1, kako je iznela Smajlović.

Sličnu argumentaciju kao Smajlović ima i Dimitrijević. On smatra da se „nigde ne vidi Mladićeva naredba“ za ubijanja i da je general 13. jula 1995. godine otišao u Beograd „na VMA“ i „privatne poslove“.

Šta je utvrdio sud u Hagu?

Nepostojanje jedne potpisane pismene naredbe direktno za streljanja ne znači da krivična odgovornost nije dokazana. Pretresno veće Mladića nije osudilo zbog jedne takve naredbe, već prema članu 7(1) Statuta MKSJ-a zbog učešća u četiri udružena zločinačka poduhvata, na osnovu celokupnog skupa dokaza i utvrđene namere. U presudi su, između ostalog, razmatrani:

• Njegova komandna pozicija, kao i naređenja i izveštaji koje je primao u tom periodu;
  Direktan boravak i prisustvo na terenu od 11. do 13. jula 1995. godine;
• Izjava snimljena 11. jula u Srebrenici o tome da je došao trenutak da se „Turcima osvetimo na ovom prostoru“, koju je sud uzeo u obzir pri utvrđivanju namere;
• Sastanci u hotelu „Fontana“ u Bratuncu 11. i 12. jula, gde je predstavnicima civila i holandskog bataljona poručeno da mogu „opstati ili nestati“;
• Sprovođenje razdvajanja muškaraca od žena i dece u Potočarima;
• Događaji na području Sandića 13. jula, gde su zarobljenicima davana obmanjujuća obećanja o razmeni;
• Mere kojima se prikrivalo izvršenje zločina, uključujući organizaciju goriva iz resursa Glavnog štaba VRS-a za operaciju premeštanja tela iz primarnih u sekundarne masovne grobnice.

Granatiranje Sarajeva koje „čuva“

Pisac Vule Žurić govorio je o osećaju koji je imao maja 1992. godine, kada su snage pod Mladićevom komandom iz višecevnih raketnih bacača gađale centar Sarajeva, dok se on s porodicom krio u podrumu:

„Mi nismo osećali strah, nego smo na neki čudan način osećali da nas taj koji seje smrt, u kojoj smo i mi mogli da se pronađemo te noći, na neki čudan način, stravičan način, čuva.“

Žurić sam kaže da je „svedočio o toj užasnosti civila“, a zatim to iskustvo tumači kao zaštitu, iako su granatiranjem bili pogođeni Srbi koji su živeli u Sarajevu.

U Sudu u Hagu Mladić je osuđen za kampanju granatiranja i snajperskog delovanja usmerenog na civilno stanovništvo Sarajeva.

Voditelj Papić pokušava da doda kontekst tokom ovog razgovora sa Žurićem, ali on to odbija.

„Nije važan kontekst, jer da je važan kontekst, mi danas ne bismo imali ovaj problem odnosa dela naše elite prema sopstvenom narodu.“