Šta je poruka predloga Aleksandra Vučića i Edija Rame o proširenju EU?

Prva i najvažnija činjenica jeste da predlog koji su izneli predstavlja suštinsko odustajanje od cilja punopravnog članstva Srbije u EU. Ideja da Srbija postane deo jedinstvenog tržišta EU i deo šengenskog prostora zapravo znači model integracije kakav, na primer, ima Norveška kroz Evropski ekonomski prostor (EEP).

Važno je razdvojiti pojmove koji se u predlogu namerno spajaju. EEP omogućava državama koje nisu članice EU da učestvuju u velikom delu jedinstvenog tržišta, ali uz obavezu preuzimanja evropskih pravila i standarda. Istovremeno, te države nemaju pravo glasa u institucijama EU koje ta pravila donose. Drugim rečima, primenjuju pravila na čije donošenje ne mogu da utiču. Šengen je, međutim, potpuno drugačiji mehanizam. On nije ekonomski aranžman već režim poverenja koji uključuje saradnju u oblasti bezbednosti, pravosuđa, vizne politike i kontrole granica. Ulazak u šengenski sistem pretpostavlja visok nivo institucionalnog poverenja između država koje u njemu učestvuju.

Sam Evropski ekonomski prostor nastao je 1992. godine kao okvir za države članice Evropske zone slobodne trgovine (EFTA) koje tada nisu želele da pristupe EU, ali su želele blisku ekonomsku saradnju. Norveška, Island i Lihtenštajn su prihvatili taj model i ime i dobili pristup jedinstvenom tržištu, ali bez učešća u političkom odlučivanju u EU i bez pristupa evropskim fondovima. Ovaj model nikada nije zamišljen kao prelazna faza ka članstvu. Naprotiv, on predstavlja alternativu članstvu. Dobar primer za to je Island, koji danas razmatra raspisivanje referenduma o ponovnom otvaranju pregovora o punopravnom članstvu u EU koje Srbija trenutno vodi. To pokazuje da EEP nije put ka članstvu.

Takođe je važno naglasiti da je EEP zamišljen za države sa visoko razvijenim tržišnim privredama, sa stabilnim institucijama, snažnom demokratijom i visokim standardima vladavine prava. Zbog toga se takav model teško može primeniti na države sa ozbiljnim institucionalnim problemima i manjkom vladavine prava. Srbija danas ima izražene probleme u oblasti vladavine prava, borbe protiv korupcije i nezavisnosti institucija. Veliki deo institucija funkcioniše pod snažnim političkim uticajem, nemoguće je održati slobodne izbore, a stanje u medijima daleko je od evropskih standarda. U takvim okolnostima teško je govoriti o poverenju koje je neophodno za ulazak u najintegrisanije i najzahtevnije sisteme EU.

U suštini, predlog Vučića i Rame svodi se na pokušaj da Srbija dobije pristup ekonomskim prednostima Evropske unije bez političke integracije u nju. Time se zapravo traži povratak na model evropske integracije kakav je postojao početkom devedesetih godina, pre nego što je EU razvila današnji institucionalni i politički okvir. 

Ironija je u tome što je 1990/91. tadašnja SFR Jugoslavija imala realnu ponudu Evropske zajednice za približavanje koje je moglo voditi ka članstvu. Ta ponuda nije prihvaćena, a političke strukture koje su tada vodile Srbiju su i danas na njenom čelu.

Drugo važno pitanje jeste da li predsednik Srbije uopšte ima ovlašćenje da nudi ovakvu promenu spoljnopolitičkog kursa države. Odgovor je negativan. Narodna skupština Srbije je 2013. godine usvojila rezoluciju kojom je jasno definisano da je cilj pregovora sa EU punopravno članstvo u Uniji. U tekstu objavljenom u FAZ jasno se navodi da Srbija ne traži institucionalnu integraciju u EU. To u praksi znači odustajanje od članstva, jer je učešće u institucijama EU suštinski element članstva. Bez toga država može imati različite oblike saradnje sa EU, ali ne može biti njen član. Takva promena spoljnopolitičkog pravca ne može se sprovoditi bez javne rasprave i bez odluke demokratskih institucija. Umesto toga, građani Srbije o njoj saznaju iz autorskog teksta u stranim novinama. 

Postavlja se i pitanje zašto je ovakav predlog uopšte iznet. Na prvi pogled, ideja može delovati privlačno jer obećava da bi građani mogli brzo da osete ekonomske koristi integracije sa EU. Međutim, realnost pokazuje da Srbija u sadašnjem stanju teško može ispuniti uslove čak i za ovakav model. Pristup jedinstvenom tržištu EU zahteva prihvatanje velikog dela evropskog zakonodavstva, kao i snažan nadzor nad njegovom primenom. Ti zahtevi su u mnogim aspektima isti zahtevima za članstvo u EU. Poseban problem predstavlja stanje usklađenosti Srbije sa pravilima unutrašnjeg tržišta. Tu se tek pokazuje iskrena nezainteresovanost Srbije, jer od 9 poglavlja u klasteru Unutrašnje tržište, Srbija je od 2015. godine popravila ocenu za pola poena u samo jednom poglavlju i danas ima prosečnu ocenu od 3,27 (na skali 1-5). 

Ovde je važno podsetiti da je ideju postepenog približavanja Jedinstvenom tržištu Evropska unija već ranije postavila kroz Zajedničko regionalno tržište (Common Regional Market) i ponudila regionu Zapadnog Balkana, pa i Srbiji, okvir za fazno usklađivanje sa pravilima unutrašnjeg tržišta, uklanjanje prepreka trgovini, mobilnosti i investicijama, kao i za pripremu privreda i institucija za buduće članstvo. Problem, dakle, nije u tome što nije postojao put ka dubljoj ekonomskoj integraciji, već u tome što taj put nije dosledno korišćen. Umesto da se ozbiljno radi na EU-primerenom modelu približavanja, politička energija je svojevremeno preusmerena na Open Balkan, koji je bio uži, politički selektivan i nije mogao da nadomesti ekonomsku integraciju sa EU.

Dodatni problem je što se priroda Jedinstvenog tržišta EU u međuvremenu promenila. EU ga danas ne posmatra isključivo samo kao prostor slobodnog kretanja robe, kapitala, usluga i ljudi, već sve više kroz prizmu ekonomske bezbednosti i strateške autonomije. Zato je EU već uvela regulativu o nadzoru stranih direktnih investicija (Investment Screening Directive) i sada je dodatno zaoštrava. Drugim rečima, pristup evropskom tržištu danas ne zavisi samo od spremnosti da se trguje, već i od toga kome i koliko se veruje kada su u pitanju infrastruktura, energija, telekomunikacije, podaci i tehnologije. Zato ideja da bi Srbija mogla da uđe u najosetljivije delove tog sistema bez pune političke i institucionalne integracije deluje kao politička želja, a ne kao realna opcija. U takvom regulatornom okviru teško je zamisliti da bi država koja nije institucionalno deo Unije mogla da dobije pristup njenim najosetljivijim ekonomskim režimima, a da istovremeno ne deli iste principe, obaveze, standarde i nivo poverenja.

Prema planovima EU, od kraja 2027. godine dodatni uslov za učešće na jedinstvenom tržištu biće i potpuni prekid kupovine ruskog gasa i nafte. Srbija je više puta naglasila da nije spremna da to uradi. To je deo šire strategije energetske bezbednosti Unije. Kada je reč o Šengenu, kriterijumi su još stroži. Ulazak u ovaj sistem zahteva potpuno poverenje u institucije države kandidata, posebno u policiju, pravosuđe i sistem kontrole granica. To podrazumeva i usklađivanje sa evropskom spoljnom i bezbednosnom politikom. U praksi bi to značilo uvođenje sankcija Rusiji, uvođenje viznog režima za ruske državljane i potpunu saradnju sa evropskim pravosudnim organima, uključujući primenu evropskih naloga za hapšenje.

Evropska komisija je u godišnjem izveštaju za 2025. godinu upozorila na potencijalne bezbednosne rizike koje predstavlja praksa dodeljivanja srpskog državljanstva ruskim državljanima. U izveštaju se navodi: “The acquisition of visa-free travel rights to the EU for nationals of Russia by granting them Serbian citizenship poses potential security risks for the EU“. Slične zabrinutosti izražene su i u Evropskom parlamentu. U rezoluciji o Severnoj Makedoniji iz jula 2025. navodi se da je Parlament “alarmed by the roles of the Hungarian and Serbian Governments in advancing China’s and Russia’s geopolitical objectives”. Takve formulacije jasno pokazuju da trenutno ne postoji nivo poverenja koji bi bio potreban za uključivanje Srbije u šengenski sistem.

Istovremeno, Evropska unija trenutno razvija novi model proširenja. Taj model podrazumeva postepenu integraciju država kandidata, ali uz punopravno članstvo kao krajnji cilj. Ideja je da nove članice najpre postanu politički deo Unije, dok bi pristup pojedinim politikama EU bio postepen i zavisio od nivoa njihove spremnosti. Srbija bi upravo kroz takav model mogla da stabilizuje svoje institucije i demokratski sistem. Iskustvo poslednje decenije pokazuje da reforme izvan evropskog institucionalnog okvira nisu dale očekivane rezultate.

Predlog koji su izneli Vučić i Rama ide u suprotnom pravcu. On podrazumeva odustajanje od političke integracije, ali istovremeno traži pristup politikama EU za koje države članice smatraju da zahtevaju visok nivo poverenja. Zbog toga takav predlog deluje politički atraktivno, ali u praksi teško ostvarivo.

Postavlja se pitanje kome ovakva ideja zapravo koristi. Jedno moguće objašnjenje jeste da ona odgovara i protivnicima proširenja unutar EU i političkim elitama u nekim državama kandidatima. Za protivnike proširenja, ovakav predlog predstavlja argument da se proces integracije odloži ili redefiniše stopirajući momentumu koji trenutno postoji. Za političke elite koje ne žele duboke reforme, on omogućava da se izbegne odgovornost za spor napredak ka članstvu.

Ukoliko bi se ozbiljno razmatrao, ovakav predlog bi verovatno otvorio dugotrajnu raspravu unutar EU o promeni pregovaračkog okvira. Evropska komisija trenutno ima mandat da vodi pregovore o pristupanju novih država članica, a ne o njihovom uključivanju u Šengen ili jedinstveno tržište bez članstva. Promena tog mandata zahtevala bi složen politički proces i mogla bi trajati godinama. Tokom tog vremena niko u EU se ne bi bavio vladavinom prava i korupcijom u Srbiji.

Za Srbiju bi takav scenario imao ozbiljne posledice. On bi dodatno oslabio proevropske snage u društvu i produžio period političke i institucionalne stagnacije. Zato je važno jasno naglasiti da jedini održiv strateški cilj Srbije ostaje punopravno članstvo u Evropskoj uniji. To podrazumeva mesto za stolom gde se donose odluke, ali i obavezu poštovanja zajedničkih pravila. Do tog cilja se ne dolazi političkim prečicama niti marketinškim idejama, već dugoročnim reformama koje obezbeđuju vladavinu prava, slobodne izbore, nezavisne institucije i slobodne medije. Samo kroz takav proces Srbija može postati stabilna demokratija i pouzdan partner unutar Evropske unije.

Autori:

Mr Dragana Đurica, generalna sekretarka Evropskog pokreta u Srbiji
Dr Vladimir Međak, potpredsednik Evropskog pokreta u Srbiji