Sloboda ili sigurnost? #Blog

Priroda odnosa između pojedinca i države nije nikada tako vidljiva kao u doba krize. U krizama, naročito velikim, "istorijskim" krizama, svaki put iznova bivamo stavljeni pred lažni izbor. Izbor između slobode i sigurnosti. Ponekad, možemo znati ishod tog izbora precizno u jedan minut. U 9:02 po lokalnom vremenu, 11. septembra 2001. godine, kada se drugi avion zakucao u južnu kulu Svetskog trgovinskog centra, SAD su napravile izbor, a čitav zapadni svet je taj izbor počeo da sledi. Češće taj izbor pravimo sitnim koracima, puzajući, ili u kolektivnom mesečarenju, dok slušamo svoj patološki strah i strahove svih oko nas. 

Zarazna bolest Covid 19 ponovo nas stavlja pred isti izbor, prividno, sa novim špilom karata. Imamo dobre razloge da strahujemo od bolesti. Imamo još bolje razloge da verujemo da je ovaj put kolektivno delovanje neophodno ⎯ da je opstanak zajednice vredan i važan cilj za koji svaki pojedinac mora da se odrekne dela slobode i komocije. Ipak, to ne znači da možemo sebi da priuštimo slepo i nekritičko prihvatanje svake zabrane.

Nesporno je da moramo slušati stavove stručnih epidemiologa. I baš slušajući njih, počeli smo da primenjujemo mere „socijalnog distanciranja“ daleko pre nego što su one postale obavezujuće. Uz te preporuke, i iskustva onih koji su proživljavali bolest u Kini, počeli smo da se izolujemo pre nego što su ti stavovi postali svakodnevica kod nas. I tako je značajan deo odgovornih pojedinaca birao, kad god je moguće, da radi od kuće i pre policijskog časa. I baš zato je ta dilema lažna. Pojedinci mogu da se ponašaju istovremeno i slobodno i odgovorno, a društva mogu da počnu da razmišljaju o pandemijama kao o belom, a ne crnom labudu (da parafraziram Taleba).

Važna uloga države u društvu upravo i jeste ta da predviđa rizike sa kojima se možemo suočiti i da se priprema za borbu protiv tih rizika. Kada nas očekivani rizici iznenade ⎯ i kada strašni, ali predvidljivi brojevi novozaraženih nastave da nas iznenađuju svakog narednog dana pandemije, tada strah i neverica postanu opravdanje da monopol sile postane sistem organizovane panike.

„Panika oko koronavirusa je glupa“, napisao je Elon Musk na Tviteru.

Izjava sa kojom se istovremeno i potpuno slažem i potpuno ne slažem, odlična je ilustracija ovog problema. U vreme organizovane panike, lako, glupo, prihvatamo zabrane i ograničenja ličnih prava i zažmurimo na suspenziju demokratskih institucija. To često ide do te mere da počnemo da zagovaramo još oštrija ograničenja i još šira ovlašćenja državnih organa; da uz moralnu javnu osudu neodgovorne manjine (osudu za koju verujem da je i legitimna i opravdana), prizivamo i duži policijski čas i nesrazmerno oštrije represivne mere bez kraja na vidiku. Konačno, da zauzmemo poziciju moralne policije u kojoj, uz insistiranje na potpunoj poslušnosti, pribegavamo i ućutkivanju svih onih koji izlaze iz propisanog narativa.

Da države i uplašeni građani ne budu jedini inhibitori slobodne javne diskusije, postarao se Tviter i upitno je da li bi izjave slične ovoj direktora Tesle i Space X o „glupoj panici“ danas bile dozvoljene. Tihim izmenama svoje politike 16. i 27. marta Tviter je proširio definiciju štetnog delovanja na mreži tako što je u štetno delovanje svrstao i izjave kojima se odstupa od preporuka „globalnih i lokalnih zdravstvenih vlasti“. Kuriozitet je da se kao eksplicitan primer zabranjenog ponašanja navodi izjava „ako možete da zadržite dah 10 sekundi, nemate koronavirus“ – ta izjava je u Srbiji upravo dolazila od lokalnih zdravstvenih vlasti.

Hajde da svi zajedno umesto panike odaberemo zdravu dozu opreza i da se ponašamo staloženo i razumno. Hajde da i ovo teško vreme bude vreme kada su i kritika i polemika poželjne i u javnim institucijama, i u širem javnom diskursu. Hajde da odbijemo lažnu dilemu, i budemo i odgovorni i slobodni.   

 

Naslovna fotografija: FoNet/MUP