Sedi, kec!

Priča izgleda ovako: u vremenu vladavine Slobodana Miloševića i njegove supruge Mirjane Marković, nezadovoljan blokadom i uvedenim sankcijama Republici Srpskoj, tadašnji poslanik u Skupštini Savezne Republike Jugoslavije, književnik Brana Crnčević podneo je ostavku. Imala je četiri tačke.

„Neopozivu ostavku na mesto poslanika dajem zbog bolesti.
Nisam bolestan ja.
Bolesna je supruga.
Ne moja.“

Pokojni Brana bio je pisac, pesnik, obrazovan. Pismen, obaška. Valjda zbog toga što nije imao problem s malom maturom. O njegovom ideološkom i političkom delovanju dalo bi se diskutovati, bila mi je mrska njegova nacional-radikalsko-patriotska misija, ali to nije tema ove priče. Ona, priča, naslanja se na minuo završni ispit iz maternjeg jezika i matematike koji su mali maturanti nedavno polagali. Ispit je bio totalan fijasko, testovi su, ustanovljeno je nekoliko dana kasnije, pokradeni u štampariji “Službenog glasnika” – o čemu sam na ovim stranama, pre sedam dana, sasvim dobro percipirao, najavljujući da će zaginuti radnici štamparije, zbog čega se nimalo ne osećam bolje. Skandal u vezi s poništavanjem male mature, i zahtevi i peticije da ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Žarko Obradović podnese ostavku, nisu ministra pomerili iz fotelje. Nije on Brana, vičan peru, pa da sroči u četiri tačke.

Ostavka u Srbiji nije moralna kategorija. Ono što nije moralno, nemoralno je. Takvim tumačenjem moralnosti – kažu da je bilo izuzetaka, ali slabo ih se sećam – rukovodi se većina onih koji se dočepaju vlasti, pa je očekivanje da će, zbog brljotina u resoru kojim gazduje, ostavku podneti njegov prvi čovek – nerealno. Tako misli i doktor Žarko. Em je ostavka nemoralna, em nije realna. Ministar nije sklon da poklekne pred tolikim negacijama. Ne bi bilo normalno. Tj. bilo bi nenormalno.

Kako to objasniti građanstvu koje nema razumevanje, tj. ne razume, profesora Žarka? Da li postoji način da javnost shvati opravdanost njegove ljubavi spram kože i mahagonija u ministarskom kabinetu, koja je jača od snage da se ispod nekakva četiri napisana reda svojeručno potpiše, spakuje pinkle, pozdravi sa osobljem, obavesti Dačića da je i sam pao na ispitu, izljubi se sa sekretaricama i odjaše u preriju. Da postane bivši. Nije moguće. Znači, nemoguće.

U tom svetlu i misija ovih redova je propala investicija. Mogli bismo ovako do sudnjeg dana, ja pišem, vi čitate, a ministar Žarko još stoji na barikadama svog feuda u Nemanjinoj ulici. Nepokolebljiv, stamen i uporan da za stanje prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, katastrofalno školstvo i još katastrofalnije obrazovanje, ne osudi sebe, ministar Obradović dići će glas na članove skupštinskog Odbora koji su se usudili da mu zamere propuste u radu. Podigao je glas kao da probija zvučni zid. Tako je, Žare, da se zna ko je ko u učionici. Ko profa, a ko su redari. Šta oni tu tebi „propusti, odgovornost, ostavka…, kreda, tabla, sunđer…“ Neka si im podviknuo.

Nema više Brane, nema više ni haiku ispisanih redova. Ostaju nam maturanti bez mature i zahtevi za ministrovu ostavku. Koji se ovih dana izgovaraju s velikim žarom. Žarko.

NAPOMENA NAKON KOLUMNE:
Istinomer vas poziva da podržite i potpišete peticiju za smenu ministra Obradovića. Samo uz vašu podršku i podršku drugih odgovornih građana, građanki i organizacija civilnog društva, ova peticija može da uspe