Šapićev transfer ili lepota političkog poroka

Koliko li je politička scena Srbije postala dosadna kada je već nedeljama vest da Aleksandar Šapić gasi stranku kojoj pola Srbije još čestito ni ime nije zapamtilo i prelazi u naprednjake. Nije da se desila neka neverovatna programska promena, nije Šapić promenio mišljenje ni o čemu, nije on čak ni preletač, nikog nije izdao, pa opet mediji objavljuju svaki korak koji se u ovom proces dešavao. A sve je toliko logično da sam uverena kako to ne bi bila ni „vestica“ da se išta pametnije dešava u politici.

Jer, zamislite da imate 700 hiljada pratilaca na Instagramu, ali vama fali onaj jedan da biste bili srećni. Verno vam je 700 hiljada vojnika, ali vam se čini da ni jedan nije Rambo. Probali ste 700 hiljada haljina, ali se u izlogu tek sad pojavila ona prava i vi, naravno, sad želite nju. Svako hoće u svojim redovima najboljeg na svetu.

Sa druge strane, zamislite da imate sve – popularnost, porodicu, poštovanje, slavu, ali vam je nekako malo. Vidite, komšija bio konobar, a sad mu se klanjaju. Sećate se kako je lepo kad vas vole, kad vam se dive, čini vam se da ste nepravedno skrajnuti sa trona. I odjednom, nude vam se neslućeni finansijski resursi, uticaj na hiljade sudbina, nudi vam se da uđete kod lekara preko reda dok u čekaonici sedi 700 hiljada pacijenata. Pa ko bi odoleo?

U državi u kojoj ćute profesori, lekari, inženjeri, šta zapravo javnost zamera Šapiću, ne računajući onaj veliki deo koji mu, po prirodi stvari, ništa ne zamera? Jeste, lepo je bilo zamišljati da će neko konačno osmisliti političku kampanju kao izbor za mis. Lako je u odelu krojenom po meri i cipelama od nekoliko stotina evra. Izađi ti, druže, u spido gaćicama, pa da mi izaberemo predsednika po svojoj meri. Lepo su zvučale šale da će naprednjaci u tom slučaju kandidovati Vanju Udovičića, a odnedavno da će Narodna istaći Danila Ikodinovića, pa da konačno imamo dostojne kandidate, da se žene konačno aktivnije uključe u izborni proces, da vide, da čuju, da pipnu, da rezultat bude neizvestan. (Nije onaj Italijan valjda na Evroviziji pobedio zbog pesme, nego što je i gledateljkama i gledaocima udarila vrućina u glavu.)

Takvu kampanju da nam je da pratimo! Još kad se Šapić kandidovao prvi put na izborima, neke novinarke iz ozbiljnih redakcija lepile su njegove postere po kancelariji da nerviraju kolege (ne pitajte kako znam). To mu se zamera, oduzeo je nadu da će politika biti zabavnija, ali ne može nam zabraniti da zamišljamo taj “spido duel”. A ako na neko vreme zaboravimo fantazije, šta je ovde nelogično? Ništa. Sve je baš kako treba da bude. Odraslo se.

Evo na primer, koliko ste imali godina kada ste prvi put načuli da se Branko Kockica ili Manda ili Peđolino nisu baš uvek najljubaznije ponašali prema deci kad se ugase kamere? Kad se šuškalo da Paja i Jare privatno nisu razgovarali na snimanju Kamiondžija? Da li se sećate kad ste shvatili da je Bata Živojinović poslanik SPS-a? Da je Branislav Lečić Đinđićev ministar? Nije vam to mnogo važno? E pa i ova epizoda sa Šapićem će posle nekog vremena biti još jedna koju mnogi zaborave. Jer Šapić nije šamar nama, to je samo još jedan fenomen ovog doba i još jedan udarac koji predsednik Srpske napredne stranke nanosi svojima, bez obzira na to da li će na kraju Šapić biti gradonačenik Beograda ili neće.

 

 

Pravda za Šapića

 

Skupština Srbije, kao i dobar deo političke scene, prepuna je ljudi bez profesije. Stalno se čuju primedbe – šta je taj u životu radio, šta je postigao? Zbog Šapićeve generacije vaterpolista, taj sport je postao ekstremno popularan u Srbiji. Svetska federacija sporta i kulture proglasila ga je najboljim vaterpolistom „napadačem“ svih vremena. Povukao se iz vaterpola kao najbolji strelac naše zemlje svih vremena, 14 godina zaredom, od 1996. do 2009. postizao je najviše poena u ligama u kojima je nastupao. Dva puta je odlikovan Ordenom Nemanje prvog stepena za zasluge u predstavljanju države i njenih građana, 2001. i 2004. Osnivač je Humanitarne fondacije „Budi human – Aleksandar Šapić“, koja je prikupila više od milion evra za pomoć deci, odraslima, ustanovama i udruženjima sa teritorije Srbije.

Pa je tek onda ušao u politiku. Za predsednika Opštine Novi Beograd izabran je na izborima 2012. godine, a reizabran 2016. Tada se sa simpatijom pisalo kako je Šapić izigrao tender kako bi na novobeogradskom dočeku Nove godine nastupio Vlado Georgijev. Dobijao je pohvale što penzioneri u toj opštini imaju besplatan bazen, bajke su se ispredale kako se u novobeogradskoj administraciji sva papirologija najbrže završi.

Šta njemu treba da, nakon što je postigao neverovatan uspeh preskočivši cenzus kad to nisu uspeli ni mnogo iskusniji od njega na poslednjim parlamentarnim izborima, uništi svoje delo i prepusti drugome da mu bude lider. Navika možda da se igra u velikom timu, svest da ni najbolji na svetu ne može da igra sam, želja da se bude sa pobednikom, nespremnost za bilo kakve poraze, a na kraju svega očekivanje da „narod“ oprašta svojim idolima. Jednostavno, ako želimo da živimo u demokratiji, moramo dozvoliti da kad neko preraste nivo grada ili opštine, pokazuje neko drugo, novo lice. Ako hoćemo demokratiju, onda treba da dozvolimo pravo nekadašnjem šampionu da ima stav sa kojim se ne slažemo, “neka ljubi ko god koga hoće” mora da važi za sve. 

I dobar je ovo primer, skoro školski. Jer deo javnosti upravo nervira kad dođe kandidat za neke lokalne izbore, pa priča o Kosovu ili Evropskoj uniji, regionu, dok građane brinu asfalt i kanalizacija. Šapić ne poteže visoke teme. Za sada. A svoje stavove najbolje je pokazao izbornom listom punom nekadašnjih radikala, DSS-ovaca, pa i nekadašnjih članova Dveri, koji insistiraju na jakoj nacionalnoj priči. Nesvakidašnji postupak je bio i kad se nije grabio za ministarsko mesto, već ostao predsednik opštine. Poslanici SPAS-a, novopečeni naprednjaci, nikog u dosadašnjim skupštinskim diskusijama nisu uvredili.

A Šapića vređaju stalno. Već smo pisali kako je doskora za naprednjake bio isto što i Đilas, a zna se da od toga veće uvrede nema. Lopov, tajkun, pljačkaš? To je naprednjački vokabular. Uvrede koje stižu sa suprotne strane još su nekako besmislenije. Kad neko hoće da uvredi Šapića, on ga nazove Gangula. A to nije uvreda. Ko nije gledao „Kad porastem biću kengur“, ne zna šta je Gangula, pa mu ništa i ne znači. Ko je gledao, odmah se seti scene kad svi žele da gledaju dva poslednja minuta utakmice, a Gangula kaže: “Ćuti ! Vidiš kakva je bre kriza na bliskom istoku.“ Gangula se u filmu pojavljuje na kraju, dva-tri minuta, ulazi u kladionicu „i rešava stvar“, najjači je, radi šta hoće. „Gangula care, Gangula brate“ ga zovu, udvaraju mu se, plaše ga se. Kome je u Srbiji to uvreda?

Druga omiljena uvreda je Nambija. Lapsus. Koliko je tih građana kojima je to toliko zaparalo uši, da l’ je Zambija, da l’ je Nambija ili Namibija, gde je to, što ja to moram da znam. Hoće neko da podvuče da je Šapić neobrazovan? Pa šta? Kako je i sam nedavno u novoj naprednjačkoj bahatosti odgovorio lideru Narodne stranke Vuku Jeremiću, da se gleda gde je ko studirao, Jeremić bi bio neprikosnoven. A nije.

I treći, ali ne i najmanje važan način da ponizite Šapića, kad nemate više ništa – pomenite Šefika! Ako se setimo, novine su pisale o navodnoj tuči u olimpijskom selu. „Nas dvojica smo odrasli zajedno i sto puta smo se posvađali i skakali jedan na drugog. To je normalno u sportu. Kad toga nema, onda niste sportska ekipe već udruženje izviđača, pčelara i to je onda u njihovim okvirima okej“, ispričao je Šapić posle mnogo godina. Šefik o tome ne priča za medije, pa svako „pozdravio te Šefik“ u najmanju ruku zvuči detinjasto.

 

Foto: FoNet

 

Sportska nacija slabo čita

 

Pošto najviše volimo da kažemo da smo sportska nacija i posle svega što je javnost oprostila Partizanu i Crvenoj Zvezdi, Šapiću su sva vrata širom otvorena. Jer, setimo se samo koliko su se mediji trudili da ministra sporta Vanju Udovičića povežu sa aferom oko trošenja para za univerzijadu, sa privatnim firmama…I ništa. Skliznulo je sve kao voda niz njegove spido gaće, a on ostao lep, fin, vaspitan dečko koga niko ne mrzi. Mnogi i ne znaju da li je još ministar.

Za Vučića, ovo je još jedna pobeda. Može da je okači na rever kao broš, a (za sada) predstavlja i uspešno uklanjanje konkurencije, naročito što deo glasačkog tela, po sopstvenom priznanju, uvek glasa za lepšeg i zgodnijeg. A zna i Šapić da je za njega ovako najbolje, da je još jedan izdanak žutih koji je potopio „ponadane“ naprednjake, a kad sve ovo prođe, oni će biti „vučićevi podrepaši“, a on će polako vraćati oreol najboljeg na svetu.

Jer, šampionima se prašta. I zaista, Šapićev aktuelni politički uspeh ne treba da uzbuđuje nikog osim tih vernih naprednjaka koji će i njega oćutati kao što su oćutali Vesića, Čomićku ili Jelenu Trivan. A lekovito je i za razvoj demokratije. Kao što je otrežnjujuće za one koji su se čitav dan nervirali što se pre neki dan Novak Đoković sastao sa ministrom unutrašnjih poslova Aleksandrom Vulinom, bilo da su posle jedva čekali sledeći turnir ili izazivali salve smeha poput uglednog akademika koji je poručio Novaku da je “izgubio jednog navijača”.

Šapić je prvu lekciju već “popio” od Vesića kad mu je poručio da “prvo treba da nauči pravila lepog ponašanja u stranci, zasnovana na solidarnosti, timskom radu i sprovođenju politike Aleksandra Vučića”. Biće za otrežnjenje i kad Šapić bude morao da se primiri, jer više nije lider, već jedan od mnogih koji će od jedne anonimne osobe bez karijere tražiti dozvolu da gostuje na nekoj televiziji. I na kraju, bilo formalno ili ne, Šapić je zamena za dojučerašnjeg Vučićevog najboljeg druga, onog za koga se čak verovalo da će zameniti Vučića na čelu SNS-a, kao jedini dovoljno poudzan “da čuva kuću”. Šta onda da očekuje? U politici, kao i u životu, skoro sve je već napisano. Što se mene tiče, ne mora dalje od osnovne škole kad se analiziraju junačke narodne pesme. Tu se nalaze svi odgovori. Za ovu priliku, prigodna bi bila „Ženidba kralja Vukašina“.

Foto: Milan Obradović/Beta