Rada Trajković: Slobodno sam živela samo za vreme Đinđića

Posle duže pauze, priča o nastavku dijaloga Beograda i Prištine vratila se u svakodnevne vesti. Imali smo nekoliko provokativnih izjava, što srpskih što kosovskih zvaničnika. Šta je za vas važna vest o Kosovu i mislite li da se lideri stvarno spremaju za razgovore?

Ne samo što oni ne planiraju nikakav ozbiljan razgovor, već i međunarodna zajednica uopšte ne razmišlja da svojim mehanizmima dovede taj proces do kraja. Ima tu važnijih vesti o kojima se ne govori. Na primer, da je DEA  u saradnji s italijanskom policijom na Kosovu pre neki dan zaplenila veliku količinu kokaina. Američka DEA je krenula u ozbiljno čišćenje regionalne mafije i ušlo se u proces obračuna s mnogim državama čiji lideri su pre neki dan bili na Brdu/Brioni i odakle su stizale razne poruke. Tako da ja ne verujem da će se oko statusa nešto ozbiljno dešavati u skorije vreme.

Tako kako se u srpskim medijima ne analizira preterano zaplena kokaina na Kosovu, ne govori se ni o drugim stvarima. Mi ne znamo kako tamo žive Srbi, osim iz informacija Kancelarije za Kosovo. Ponekad nešto saznamo od vas, ali posle toga često sledi napad tabloida ili političara vlasti. Jeste li uplašeni?

Ne, ja nemam taj osećaj jer sam mnogo puta bila u teškim situacijama. Stalno sam u problemima, pa i bezbednosnim, a slobodno sam živela, verujte, samo za vreme Zorana Đinđića. A to da Beograd zaista ne zna kako se živi na Kosovu, u to sam se uverila kad god sam putovala sa političarkama iz Beograda. Jer meni je deo života i džamija i hodža i Bajram i Ramazan, mi smo na Kosovu imali prijatelje. Najviše mi već 20 godina nedostaje kako se to kaže „što sam izgubila asfalt“. Jer kada sam živela u Prištini,  prođem kroz grad, sretnem albanske intelektualce i mi sednemo i raspravljamo, i ne slažemo se, ali sutradan smo opet zajedno i opet se ne slažemo. Brinemo kad je nekom dete bolesno, pomažemo, imamo ljudske odnose. Neslaganje je bilo deo mog odrastanja i u Podujevu, ali sećam se oca i porodice kad su išli sa komšijama Albancima u lov u planinu, nosili puške i niko se nije plašio.

Bilo je i ovde skupova srpskih i albanskih intelektualaca, to je potpuno drugi nivo razgovora. A političari ne samo što  odbacuju sve stavove Albanaca, već i mišljenja Srba sa Kosova koji nisu na liniji aktuelne vlasti. Ne verujem da je neko iz vlasti imao potrebu da kaže – “Rado, imaš iskustva, daj da vidimo šta da radimo”?

Vi ste sada rekli pravu stvar. Razgovori se vode na najvišem nivou, oni postaju prijatelji i rade na projektima za koje mi ne smemo da znamo. Užasno dobro se slažu, a ne vide narod, ni srpski ni albanski. Lažu narod da rade nešto za njih, a rade za sebe, ne čak ni za državu. Od Srba žele one koji su neinformisani. One koji imaju međunarodne kontakte ili kontakt s Albancima oni ne žele, jer bi im posle par rečenica rekli „Što lažeš?“. Njihova tema je Jovanjica i taj kokain koji je zaustavljen u Lipljanu. To govori koliko su bliski i koje su teme bile i (Aleksandra) Vučića i (Hašima) Tačija do pre nekog vremena, šta je bila njihova tajna agenda. A suština je kako produžiti svoj politički vek. Oni su se dogovarali i da se ne slažu i kako da prolongiraju dijalog iza leđa međunarodne zajednice. Albanci imaju svoju agendu, mi smo tu da se suprotstavimo, ali srpska država je imala agendu da ukloni sve Srbe koji su mogli da dođu do pravih informacija. Sada, posle ubistva Olivera Ivanovića, ovo je prevazišlo svaku meru.

Mi smo kao novinari ranije imali vas, Olivera Ivanovića, Marka Jakšića iz DSS-a, bivšeg ministra za Kosovo Gorana Bogdanovića, jedno vreme Krstimira Pantića i još neke političare koje smo zvali kada je tema Kosovo. Sada beogradski mediji više nikog i ne zovu, jer zašto da zovu kosovskog ministra Gorana Rakića kad sve dobiju u Kancelariji za Kosovo? Kakva je situacija na Kosovu, imaju li ljudi stvarno poverenja u Srpsku listu?

Pre dolaska Vučića na vlast, Kosovo su vodili ljudi koji su institucionalno funkcionisali na drugačiji način. Oni su se pitali i na terenu radili na kontroli kriminala. Pa opet, moram da vam kažem jednu veliku istinu – mi Srbi ispod Ibra nekako smo se od početka osećali kao da su nas pustili da se sami snađemo i onda smo opstali zahvaljujući crkvi koja je bila snažna institucija dole. Vladika Artemije, mitropolit Amfilohije i vladika Atanasije Jeftić nisu bili deo vlasti, a rekla bih ni deo službe, već su demonstrirali odvojenost crkve od države. Odavno su propagirali zajednički život s Albancima jer su shvatili da u tom okruženju drugačije ne možemo, pa su i nas učili toleranciji. Sa druge strane, sever je oduvek pod snažnim uticajem službe i politike, i danas mafija i služba drže taj prostor. Rezultat je Srpska lista. Oni nisu nikakvi političari, oni su tu da implementiraju ono što Vučić hoće i govore samo šta im napišu iz Beograda i primaju odgovornost i za ono za šta nisu odgovorni. Ne verujem da je njima bilo lako da ne ulože Ustavnom sudu žalbu kad je predlog o kosovskoj vojsci prošao kroz parlament. To je bio dogovor Vučića i Tačija, jer zašto bi Srbi ćutali kad su imali institucionalnu mogućnost da reaguju.

Naša vlast često priča o severu Kosova, a u stvari ispod Ibra živi više Srba?

Na jugu živi veći broj Srba, oni su mirni i tihi, u enklavama, okruženi Albancima i pokušavaju da starim prijateljstvima očuvaju neku normalnost. A sever je sedište mafije, naročito posle odlaska Marka Jakšića. Verujem da je ovaj sud za zločine OVK u Hagu rezultat  stradanja Srba ispod Ibra. Takva ubijanja, pljačke, pražnjenja grada, to je nezapamćeno. Sećam se pokolja na Ekonomskom fakultetu u junu 1999. godine, jedan prijatelj iz komande KFOR-a kaže da ga ta slika proganja i dan danas i da takav užas nije video. Sećam se profesora fakulteta koga su doslovno rastrgli na ulici.

Kako onda Srbi reaguju kad se predsednik otvoreno zalaže za “razgraničenje” i stvara se slika da je pobeda “ako uzmemo sever Kosova”, a ove sa juga ćemo da zaboravimo?

Vučić sve češće javno to “gura”, sa Tačijem je godinama crtao granice i kad čujete da kaže kako što pre treba rešiti status, to je borba za njegov politički opstanak. Procene međunarodne zajednice su da održivo rešenje podrazumeva kompromise za koje nisu spremni ni Albanci ni Srbi i postoji strah da bi “rešenje” na kraju dovelo do destabilizacije regiona. Zato mi se čini da oni kažu Albancima –  imate autonomiju, unutrašnju nezavisnost ste dobili Briselskim sporazumom, imate izvršnu, zakonodavnu i sudsku vlast i treba da prihvatite odgovornost. A oni 20 godina ne prihvataju odgovornost i nastupaju kao da je još živ Slobodan Milošević. Sad kad su se pojavile optužbe na račun oca Save iz manastira Dečani, sve albanske NVO su bile protiv njega, bez osećaja da treba štititi slabijeg. Albanci imaju brilijantnih pojedinaca, ali oni ne smeju da govore.

Ako se desi čudo i neko vas upita za savet, šta mislite, da li je rešenje zamrznuti konflikt, da li da oročimo sve na 10 godina? Poznajete kosovske Albance, šta može da uspe, pošto ovo kako radimo 20 godina baš i ne uspeva.

Ja sam posle rata govorila da treba da prođe bar 20 godina. Evo prošlo je i mi smo na istom, tu je nezavisnost koju mi ne priznajemo, a oni žele samo to. Ako nemamo kao partnera međunarodnu zajednicu, možemo imati velike probleme. Treba da se zapitamo zašto je Albanija danas jedan od najsigurnijih partnera NATO, a Srbija stalno kandiduje priču protiv. Zato znam da nema podele Kosova, jer tamo gde je NATO došao, on ne da ni pedalj. To su Vučićeve prazne priče. Neće valjda da daju sever da im dođu Rusi, naročito jer već imamo ministra Vulina koji bi pravio vojnu bazu od centra u Nišu. Mislim da je pravi put Srbije – NATO i da bi taj bezbednosni okvir učinio da nemamo zamrznuti konflikt.  

Sad će reći, evo Rada je NATO lobista. Naročito što građani suštinski podržavaju naoružavanje vojske Srbije i ne žele da misle o tome da je NATO svuda oko nas. 

Nije čudo što narod tako reaguje kad se to nameće kroz medije. Ja sam videla u Vašingtonu kad u proleće procvetaju trešnje koje su dobili na poklon od Japana u znak prijateljstva. Pa Japan je stradao od nuklearne bombe pa su našli modalitet da razviju zemlju.  

Odavno se govori da većina lidera Srba sa Kosova ima ovde kuće, stanove, privatne klinike, da su svi poslali decu u Beograd ili inostranstvo, pa je njihova borba za kosovske Srbe samo privid?

Najbogatiji Srbi sa Kosova su zemljoposednici, naročito ako su njive na putu Skoplje – Priština, tu je hektar mnogo vredan. Suprug i ja smo profesori fakulteta i lekari, nama je svejedno, mi bismo svuda održavali standard iznad proseka. Ali oni najbogatiji što prodaju zemlju i kupuju stanove, nisu interesantni javnosti. Priče o nekretninama političara se forsiraju kako bi se oni ućutkali. Mene to ne pogađa, ja sam i pre rata imala stan na moru.

Drugo što se često čuje je da su najglasniji oni koji su dole sve prodali, a onda ovde u kafani naručuju „Ko da mi otme iz moje duše Kosovo“. Jasno je da nije svima ista sudbina i da su neki to morali. Koji je motiv Srba koji sada žive dole? Šta ih drži?

To je neobjašnjivo i za međunarodnu zajednicu. Francuzi su dosta pomogli da opstane sever, a nas ispod Ibra nisu mogli da sačuvaju. Na primer, čim su došle međunarodne snage, mladi Albanci  koji su govorili jezike odmah su gurnuti u međunarodne institucije i odmah su im bili dostupni brojni podaci. Naša mlada deca koja su govorila jezike i htela da rade, ako bi se prijavili, odmah službe ili ekstremisti pokreću priču –  eto otišli da rade za strance, i radili su kratko. A bili su kao lek za obične građane, jer im jave ljudi da OVK sprema napad, oni alarmiraju i KFOR stigne. I na kraju ostali samo Albanci i vi im pričate da OVK hoće da vas ubije, a oni ne prevode – i bilo je ubijanja. Pored sistematskog etničkog čišćenja, mi smo gledali kad je u gradove ušao OVK, ja sam gledala Tačija kad je ušao u Prištinu. Grad je podeljen na tri ili četiri zone po ulicama, sve stanove su ispraznili, nešto ubili, nešto silovali, KFOR je počeo da daje pratnju Srbima do granice jer, ako krenu sami, oni su ih ubijali. Srbi su stanove ostavljali i bili u Srbiji u kolektivnim smeštajima, ili su bili teret rodbini i hteli da prodaju stanove. OVK ih ucenjivao i prodavali su ispod cene. Kada bi se sada napravila revizija, videlo bi se da su OVK komandanti zaradili milione, jer su njima Albanci plaćali pravu vrednost, a OVK Srbima davao mnogo manje. Dan danas imamo ogromnu imovinu pod kontrolom bivših boraca OVK.

Mogu li ministri iz Srpske liste nešto da urade kad su već u Vladi. Koliko imaju mogućnosti da nešto pokrenu oko imovine?

Možda može da se pokrene ali Albanci će tražiti da se i u Severnoj Mitrovici gde su oteti stanovi Albanaca, vrati imovina starim vlasnicima, što mislim da bi bilo u redu.

Da li je to jedna od tema o kojima bi se moglo razgovarati pre konačnog statusa?

To su se uvek pitali pametni međunarodni predstavnici, zašto Srbija ne traži u stvari monitoring ili posredovanje u povraćaju imovine ljudima. Ne može to nikakav Rakić. Aljbin Kurti je pre neki dan izlagao plan vlade za naredne četiri godine i nije pomenuo Srbe. On to pitanje ignoriše i to je opasan vid podrške tihom egzodusu Srba. Oni su izvan realnosti, a vreme prolazi.

Neki su se ovde radovali Kurtiju?

Ja sam se radovala. Mislila sam da će iz toga što je on propatio i što su mu kršena ljudska prava, proisteći borba za normalnost.

Da li je naivno verovanje da je dovoljno malo volje i medijskog otvaranja, pa da se stvari pokrenu na bolje? Mi dobijamo informacije da pomirenja nema jer Albanci ne žele.

To je glupost. Uvek kada sretnemo Albance van zemlje, sve je u redu. Moja ćerka je studirala u Londonu i Vašingtonu i kaže da se uvek druže Srbi i Albanci, idu u nabavku i spremaju poznata jela od pirinča i mesa. Kad smo posle rata otišli na jedan skup u Ameriku, prvo smo svi bili kao u bunkeru, onda počnu vicevi i odmah se pripitomi atmosfera. Ja sam dobar prijatelj sa sadašnjim kosovskim ambasadorom u Crnoj Gori i on kad me vidi, vikne „Srbe na vrbe“, a ja „Šipce na klince“, i svi se smejemo. U Americi je sve bilo dobro 15 dana i kad smo pošli nazad, svi se vrate svojima i u avionu svi već sedimo odvojeno. Operisala sam sigurno 1000 Albanaca, vole me kao lekara i kažu mi da je šteta što sam ušla u politiku. Ali suviše je krvi na Kosovu, albanske i srpske, a mi idemo samo na svoje grobove i govorimo o svojim žrtvama. Ta zemlja prepuna krvi nam ne da da dišemo i da se pomirimo, sve dok se ne identifikuju ljudi koji su ubijali i jedne i druge. 

Kosovo je natopljeno i krvlju Olivera Ivanovića, pre više od tri godine. I sad nismo ništa bliže raspletu. Vlast se promenila na Kosovu, a istraga i dalje stoji. Da li neko zna sve a ćuti ili su jednostavno nesposobni?

Ni dva odsto građana sa severa Kosova danas ne insistira na rasvetljavanju ubistva Ivanovića. Ja njega nisam znala pre rata, tek 1999. smo se upoznali i svađali žestoko. Danas takav prezir osećam za Srbe sa severa jer su ga njegovi najbliži izdali i svi ćute. Oliver je znao od koga mu preti opasnost i on je obavestio sve, i policiju i KFOR i Vučića i BIA i zaštitnika građana i lidere stranaka – i svi ćute. Ja nisam htela da ćutim, a danas protiv mene vodi postupak Milan Radojičić za povredu ugleda. Evo kad je bilo poslednje ročište, oni su doneli potvrdu da Radojičić više nije optužen. Istoga dana sud u Prištini odbija žalbu advokata da se njemu prekine suđenje, tako da su on i Veselinović opet navedeni kao organizatori ubistva.

Zašto bi kosovskom sudu bilo u interesu da se to odlaže?

Tek sada je promenjena predsednica Ustavnog suda i ona više nije „Tačijeva“. Možda se sad nešto pomeri s mesta.

Smeju mi se neki prijatelji koji idu u Podujevo i zovu me da idem sa njima, a ja ne smem. Ko je u pravu, smemo li na Kosovo u šoping kolima s beogradskim tablicama?

Ne mogu da garantujem, uvek se nađe neki ludak, ali većinu naroda to više ne interesuje. Relaksiraniji su odnosi, niko vas ne pita ništa. Evo na Kosovu se često vidi svadba, baš u u Gračanici, kad se Srbi žene Albankama iz Albanije, katolkinjama ili pravoslavkama, i na svadbama nose vezanu albansku i srpsku zastavu. To ove naše Albance užasava, ali to je takva bliskost, to je tako.

Da li bi doprinelo pomirenju da više edukujemo mlade kako je do svega ovoga došlo?

Mi smo svedoci jedne sveopšte trovačnice u medijima protiv Albanaca, ali to ne znači da nema Srba koji su ubijali Albance. Najteže mi je bilo u selu Matičane, najteža mi je slika dva mala Albanca koji su u neka aluminijumska kolica stavili svog starog dedu da ga sakriju od srpske paravojske. Ili u bolnici, odjednom su oni koji su bili najveće kukavice i lojalni Albancima, postali veliki Srbi preko noći. I onda bilo je onih koji bolesne Albance nisu vodili u podrum kad je vazdušna opasnost ili su im davali manje hrane. A onda ja ponesem sendviče i ne smem da im dam javno jer ima vojske svuda, nego krišom u nahtkasne, bilo je to teško vreme. Najteže je da budete čovek i kontrolišete sebe kada možete da radite šta god hoćete. Bilo je profesora koji su išli da kradu, ili sretnete sudiju u „Gradiću Pejton“ gde su bile prodavnice nakita i parfema, a oni nose. Glumac natovario pa nosi farmerke, a vi ne verujete da je to vaš narod. Bilo je raznih stvari. Meni je KFOR jednom došao da pita za lekove, za jednog Albanca i ja sam dala. Kasnije me pozvali na ručak kod njega, ali ja nisam htela jer sam pomogla kao lekar, ali da idem kod pripadnika OVK na ručak nisam mogla. Zato mislim da kad bi ljudi bili samo ljudi, bilo bi lakše. Kad je skoro umirao bratanac Fadillja Vokrija (nekadašnji fudbaler), mora za Beograd, nemaju upute ni papire, ja kažem mom vozaču hitne pomoći da upali rotaciju i da prođe tako i mi smo ga spasili i bili srećni. Ne znam ni gde je danas. Treba da gledamo na te obične stvari, jer postoji potencijal i kod Albanaca, možda i najveći kod onih čiji su članovi porodica stradali jer ni oni ne žele da se ovo ikad ponovi.

Naslovna fotografija: Istinomer/Zoran Drekalović