Rad na crno – uz dozvolu države
Pored visoke stope nezaposlenosti, straha od gubitka posla, radnike u Srbiji muči još jedna boljka-neuplaćivanje doprinosa za penziono i zdravstveno osiguranje. Naime, ukoliko vam se ukaze sreća da nađete posao, i ukoliko niste već svesno pristali da radite na crno, prva sledeća briga trebalo bi da vam bude da li vam poslodavac uplaćuje doprinose. Sa stopom nezaposlenosti od 23 odsto, radnici bi trebalo da se smatraju srećnicima ukoliko uopšte imaju posao, a o porezima i doprinosima bolje da ni ne razmišljaju, bar im to poručuje pasivnost države, koja osim povremenih obećanja ne pokušava da natera poslodavce da ispunjavaju obaveze.
Poslodavci Poreskoj upravi duguju više od 230 milijardi dinara na ime neisplaćenih poreza i doprinosa. Iako zakon propisuje da moraju da izmiruju obaveze, adekvatne sankcije za izbegavanje te obaveze ne postoje.
Briga o uplati doprinosa izaziva glavobolju radnicima ne samo u privatnim firmama, već i u javnim preduzećima.
„Danas se događa da i javna preduzeća ne uplaćuju doprinose svojim zaposlenima, što je nekada bilo nemoguće. To nisu veliki sistemi, ali ima firmi koje po ovom osnovu imaju velike dugove, protiv jednog iz Novog Sada smo podneli i krivičnu prijavu.“ (direktor Poreske uprave Dragutin Radosavljević, Blic, 4. 4. 2011. godine)
Zbog neuplaćenih doprinosa, država je do sada tri puta povezivala staž radnicima 2007., 2008., i 2010. godine, i svaki put najavljivala da više neće dozvoliti poslodavcima da izbegavaju obaveze. Uprkos najavama i izdvajanju velikih suma novca iz budžeta da bi nedostajući doprinosi bili nadoknađeni, država do danas nije učinila ništa da reši problem (ne)zaposlenih.
Da je situacija alarmantna potvrdio je i Socio-ekonomski savet. Po ugledu na susednu Hrvatsku, traži se krivična odgovornost poslodavaca za kašnjenje uplate zarade, poreza i doprinosa.
„Da poslodavci koji ne isplaćuju plate duže od tri meseca, imaju krivičnu odgovornost. Jednostavno, neplaćanje doprinosa, neoveravanje zdravstvenih knjižica, neisplaćene plate treba regulisati na ovaj način.“ (predsednik socio-ekonomskog saveta Ljubisav Orbović, RTS, 8. 7. 2011. godine)
I taj predlog „zapeo“ je negde u Vladi, a nadležni daju nova obećanja.
„U pripremi je nova mera kojom će se sprečiti da neko isplaćuje neto zaradu bez uplaćenih poreza i doprinosa, kako se ne bi svake dve ili tri godine primenjivala ista mera na način na koji je to učinjeno već dva puta u proteklih 10 godina. I do sada je u zakonu postojalo rešenje da je obaveza poslodavca da uplaćuje i neto zaradu i poreze i doprinose, a sada će biti pronađeni jasni mehanizmi i predviđene sankcije za one koji to ne čine.“ (ministar za rad Rasim Ljajić, RTS, 20. 9. 2011. godine)
Rad na crno – prećutni socijalni program
Prema procenama, oko pola miliona ljudi u Srbiji radi na crno, a država na taj način gubi oko milijardu i po evra zbog neuplaćenih poreza i doprinosa. Na izbegavanje obaveza žale se ne samo radnici, već i poslodavci koji svoje obaveze redovno izmiruju.
„Rad na crno je prećutni socijalni program Vlade, ali je za nas koji radimo legalno pogubna loša beskonačnost, koja je privredu dovela u kolaps. Kako biti konkurentan sa onima koji utaje sve svoje obaveze? Gubici budžeta zbog nenaplaćenih poreza i doprinosa premašuju godišnje milijardu i po evra. Tih 500.000 radnika mesečno bi primalo 165 miliona evra zarade, a doprinosi bi iznosili stotinu miliona evra, što je 1,2 milijarde evra godišnje. Tome treba dodati troškove prevoza, bolovanja do mesec dana, stotine različitih obaveza legalnog poslovanja. Ovaj srpski fenomen zakida budžetske prihode za dve milijarde evra i predstavlja kolektivnu grobnicu privrede.“(potpredsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća Milan Knežević, B92, 22. 5. 2011. godine)
Javna tajna da je veliki broj ljudi koji rade na crno, izgleda da je nepoznanica još samo Inspektoratu za rad. Naime, prema njihovim podacima za 2010. godinu, bez prijave radi tek nekoliko hiljada građana.
„Podaci Inspektorata za rad pokazuju da su u prošloj godini zatekli 5.228 građana koji rade na crno, a sa 3.925 je posle sklopljen ugovor. Koju godinu ranije, u 2007, inspektori su otkrili 10.448 neprijavljenih radnika, a poslodavci su sa 7.517 kasnije sklopili ugovor.“ (Večernje novosti, 22. 5. 2011. godine)
Proverite da li vam poslodavac uplaćuje doprinose
Građani mogu sami da provere da li im uplate redovno ležu na račun na šalteru PIO, a od polovine 2010. i preko sajta PIO-a. Ukoliko poslodavci ne uplaćuju doprinose, PIO podnosi prekršajnu prijavu, a kazne se kreću od 10 000 do 800 000 dinara. U toku 2010. godine PIO je podneo oko 300 takvih prijava.
Država traži krivca
Problem oko uplaćivanja doprinosa nastao je kada je uplata obaveza preneta sa nekadašnjeg SDK na komercijalne banke, s tim što banke nisu obavezane da vode računa redovnosti uplata. U vreme kada su poslodavci u SDK uplaćivali doprinose, ta institucija je imala ovlašćenja da stopira i isplatu zarada ukoliko poslodavac nije uplatio i doprinose. Banke se takvoj obavezi za sada protive.
„Mislim da banke ne žele da prihvate takvu ulogu. I u Hrvatskoj, kao i u Srbiji, platni promet ide preko banaka, ali one kod suseda imaju i ulogu da upozoravaju poslodavce da s računa s kojeg isplaćuju zarade, u roku od osam dana, moraju isplatiti i doprinose. Ako to ne urade, banka automatski signalizira Poreskoj upravi, koja istog trenutka pokreće postupak protiv poslodavca.“ (direktor Poreske uprave Dargutin Radosavljević, Blic, 4. 4. 2011. godine)
U situaciji kada, prema proceni sindikata, oko 650 000 radnika mesecima nije primilo platu, ne čudi što ljudi pristaju na rad bez uplate poreza i doprinosa. U isto vreme, država koja bi trebala da reguliše tu oblast, i koja je takođe oštećena strana u tom slučaju, prećutno odobrava takvo ponašanje poslodavaca. Na štetu radnika, a i budžeta. Poražavajući su podaci da van javnog sektora i državne uprave, tek 17 odsto radnika redovno prima platu, a malo je verovatno da ti ljudi uopšte razmišljaju o doprinosima.
„Od početka ove godine izvršeno je 21.901 nadzora iz oblasti radnih odnosa, a podneto je 1.493 zahteva za pokretanje prekršajnog postupka. Najveći deo se odnosio upravo na neredovnu isplatu zarada. Do sada je doneto 968 rešenja kojima je poslodavcima naloženo da isplate sve zaostale zarade.“(direktor Inspektorata za rad Predrag Peruničić, Večernje novosti, 28. 9. 2011. godine)
Dalje od obećanja se, međutim, godinama ne odmiče. Srbija je sa učešćem sive ekonomije od 40 odsto u BDP-u, i dalje na evropskom vrhu. Zašto država ne pokazuje spremnost da stane na put bahatosti poslodavaca, zaštiti radnike, ali i državni budžet, nije jasno. Jasno je da odlučnosti nema, ali i da prazna obećanja neće današnjim oštećenim radnicima obezbediti penzije u budućnosti.
