Propagandna arhitektura vlasti u Srbiji: Ko je ko u Vučićevom ansamblu?

Javnost u Srbiji iscrpljena krizama, i pravim i režiranim, izložena je višegodišnjim pričama o uspehu i zlatnom dobu. Junaku bajke o ekonomskom tigru potrebni su neprijatelji, i unutrašnji i spoljni, da bi mogao da odigra zadatak brižnog i efikasnog lidera.

Domaća propaganda nije nužno koncentrisana na ubeđivanje, već na upravljanje emocijama javnosti i održavanju osećaja stalne pretnje.

Po potrebi Aleksandar Vučić se ograđuje od pojedinih segmenata ansambla i narativa, posebno onda kada mogu da ugroze njegov imidž pred međunarodnom zajednicom. 

Međutim, ovo ograđivanje je samo simulacija odstojanja. Dok spolja stvara sliku „umerenog“ lidera, iznutra održava mrežu radikalnih glasova koji zahvaljujući njemu postoje, nastupaju i oblikuju javno mnjenje.

U jeku političke krize u Srbiji 2025. godine, naša studija* je mapirala 54 aktera. Svako od njih 54 duži određene teme, prati ili ih potvrđuje.

Dakle, usko povezana sa političkom elitom i najvišim nivoima vlasti, ova mreža funkcioniše kroz jasno definisane uloge, reciklira stabilan skup od osam dominantnih narativa i prati predvidljiv ritam komunikacije usklađen sa aktuelnim političkim događajima.

Ko je ko?

U vrhu komunikacione piramide nalaze se Ana Brnabić, Miloš Vučević i Siniša Mali, u ulozi velikih vezira. Oni su jezgro koje nosi dominantne poruke režima. 

Brnabić je prva linija odbrane Vučića. Zadatak su joj obračunavanje sa neistomišljenicima i kritičarima režima, ekstremno veličanje i viktimizacija Aleksandra Vučića, kao i to da podseća javnost da je epicentar uspeha i stabilnosti Vučić.

Vučević održava državotvorni i „meki“ nacionalistički diskurs, uvodi nacionalističke poruke i produbljuje polarizaciju.

Siniša Mali priča o uspehu i stabilnosti i afirmiše Vučića upravo kroz kroz ekonomske uspehe 

**Operativci su politički funkcioneri i partijski akteri, analitičari i eksperti iz kvazi-nezavisnih centara, instituta i organizacija bliskih vlasti. Među njima su i profesori i naučni radnici, urednici, novinari i voditelji, zatim bezbednosni i paraobaveštajni kadar. U ovu grupu spadaju i umetnici, kulturni radnici, kao i biznismeni. Režim najviše ulaže u one koji deluju kao „stručni” i „neutralni”, jer se upravo kroz njih propagandna poruka maskira u depolitizovani stav.

Glasnogovornici prenose ključne poruke i zadaju ton. Najčešće koriste diskvalifikaciju, dramatizaciju i defanzivne narative.

Među njima su: Dragan J. Vučićević, Darko Glišić,  Milenko Jovanov, Vladimir Đukanović, Nebojša Bakarec, Saša Milovanović, Dejan Miletić, Aleksandar Vulin, Milica Đurđević Stamenkovski, Dijana Hrkalović, Nemanja Starović.

Tokom našeg istraživanja, od januara do juna 2025, ovi akteri su bili zaduženi za narative o napadima na državu i predsednika, o nasilnim protetsima i unutrašnji, neprijateljima.

Legitimizatori daju „stručno“ i analitičko opravdanje režimskih stavova. Objašnjavaju poteze vlasti jezikom nauke, bezbednosti, prava i morala.

U ovoj ulozi su Čedomir Antić, Vladan Petrov, Vladimir Vuletić, Milan Petričković, Miroslav Bjegović, Ognjen Karanović, Srđan Graovac, Mario Spasić, Ilija Kajtez, Darko Obradović, Stevica Deđanski, Dejan Lisica, Milana Vuković, Nebojša Krstić, Nebojša Obrknežev, Ivana Vučićević, Marko Matić, Branko Babić, Predrag Azdejković, Toma Fila, Aleksandar Jerković, Oliver Jakšić, Dejan Antić, Valentina Arsić Arsenijević.

Poruke koje smo slušali od legitimizatora su da je država stabilna i odgovorna, a da su svi koji su protiv vlasti i protiv države.

Ideološki čuvari održavaju narative o ugroženosti, povezuju unutrašnje i spoljne pretnje, pozivaju na jedinstvo i lojalnost.

Istaknuti ideološki čuvari su Aleksandar Vulin, Milovan Drecun, Vojislav Šešelj, Nevena Đurić, Ljuban Karan, Božidar Spasić, Milica Đurđević Stamenkovski, Đorđe Milićević, Zoran Anđelković, Nenad Stevandić.

Oni su ti koji “duže” narative da srpski narod mora da se ujedini, Srbija je pod napadom.

Promoteri uspeha održavaju narativ o stabilnosti, ekonomskim uspesima i „zlatnom dobu“.

Perjanice “zlatnog doba” su Zorana Mihajlović, Aleksandar Đurđev, Sandra Božić, Aleksandra Tomić, Mario Spasić. Upravo među njihovim izjavama beležimo poruke o Srbiji koja se gradi, kako je država jača nego ikad.

Moralni arbitri opravdavaju režim kroz moralne, religiozne i tradicionalne vrednosti, a osuđuju „nasilje“ i „izdaju“ kroz vrednosne sudove, šireći narativ o pristojnoj i normalnoj Srbiji nasuprot nasilnika i neprijatelja Srbije.

U ovoj ulozi su Branislav Lečić, Dragoslav Bokan, Nevena Đurić, Sandra Božić (sekundarno), Aleksandar Đurđev, Nemanja Starović, Uroš Piper.

Bezbednosni operativci su ti koji proizvode narative o redu, zakonu, institucijama i odgovoru države. Oni referišu na institucionalni poredak, policijske i bezbednosne aspekte, opravdavaju mere države i kreiraju osećaj pretnje.

Dijana Hrkalović, Goran Radosavljević Guri, Ljuban Karan, Božidar Spasić su fokusirani u svojim nastupima i izjavama na to kako država reaguje, da je sprečena destabilizacija, traju napadi na institucije, ruši se ustavni poredak.

Opasnost iznutra, opasnost spolja

Ova studija je rađena u jeku krize u Srbiji, od januara do juna 2025, kada je propaganda mreža dostizala vrhunac aktivnosti. Centralna slika stvarnosti “opasnost spolja, opasnost iznutra” širi se kroz dva dominantna pravca:

1. delegitimizacija opozicije i građanskih inicijativa
2. moralno opravdavanje vlasti i predsednika

Pojačavanje kriznih narativa u martu i junu ukazuje na koordinisanu komunikaciju u periodima političke tenzije. Afirmativni diskurs (“zlatno doba”, “Vučić kao spasitelj”) jača u fazama smirivanja.

Dominantni narativ svih meseci se odnosi na unutrašnje neprijatelje (opozicija, kritičari, NVO). On je najrasprostranjeniji u celokupnoj komunikacijskoj mreži, prisutan kod 49 od ukupno 51 analiziranog aktera (odnosno 54, kada računamo i Brnabić, Vučevića i Malog). Glavni akteri prikazuju opoziciju, nevladine organizacije i kritičke javne glasove kao pretnju po stabilnost države. Cilj narativa je da neutralizuje kritiku i preusmeri fokus javnosti sa odgovornosti vlasti na „unutrašnje neprijatelje“. Time se kritika vlasti pretvara u napad na državu, a vladajuća struktura pozicionira kao njen zaštitnik. 

“Protesti su nasilni” je narativ zabeležen kod 37 aktera, ima funkciju delegitimizacije građanskog nezadovoljstva i kontrole javne percepcije protesta, ali i opravdanja represivne politike vlasti. Njegova osnovna funkcija je da proteste prikaže kao opasnost po stabilnost države, a ne kao izraz političkog neslaganja. Njime se preusmerava pažnja javnosti sa uzroka protesta na njihove posledice. Vučićević se posebno ističe u građenju ovog narativa.

“Srpski narod mora da se ujedini jer smo ugroženi”, odnosno narativ o „nacionalnom jedinstvu“ (zabeležen kod 28 aktera) ima mobilizacionu i stabilizujuću funkciju. Poziva na okupljanje naroda oko vlasti i predsednika u „teškim vremenima“. Koristi se kao odgovor na unutrašnje krize i spoljne pritiske, čime se neutralizuje pluralizam i svaka kritika tumači kao razjedinjavanje i slabljenje države. Za sintagmu „srpskog sveta“ se najviše vezuje Aleksandar Vulin.

“Spoljni neprijatelji ruše Srbiju” je narativ (identifikovan kod 25 aktera u posmatranom periodu) koji gradi sliku Srbije kao „opkoljene tvrđave“, žrtve stranog mešanja i pritisaka sa Zapada, što služi za homogenizaciju biračkog tela i opravdanje autoritarnih politika. Posebno Vulin i Šešelj ističu opasnost od „stranih centara moći“, dok tabloidni mediji amplifikuju ton pretnje i geopolitičkog sukoba.

Narativ „zlatnog doba“ (identifikovan kod 21 aktera) predstavlja pozitivni propagandni okvir kojim vlast gradi sliku uspešne i stabilne Srbije. Naglasak je na ekonomskim i infrastrukturnim dostignućima, čime se “ublažavaju” krize. Siniša Mali ima posebnu ulogu u oblikovanju i širenju poruka o napretku Srbije, dok izdvojeni akteri svojim izjavama dodatno podržavaju narativ.

Narativ o „obojenoj revoluciji“ (zabeležen kod 18 aktera) koristi se za preventivnu delegitimizaciju protesta i građanskih inicijativa. Kritika vlasti tumači se kao deo stranog scenarija za destabilizaciju Srbije, čime se opravdava pojačana kontrola i represija.

Kod najvećeg broja istaknutih aktera primetan je veliki broj izjava kojim glorifikuje lik Aleksandra Vučića. 

Moralna superiornost vlasti i Aleksandra Vučića je narativ (zabeležen u iskazima 15 aktera) koji ističe vlast kao moralno nadmoćnu i motivisanu „dobrom namerom“ u odnosu na opoziciju i kritičare. Korišćenjem religijskih i etičkih motiva, vlast se prikazuje kao žrtva koja istrajava radi naroda, dok se protivnici predstavljaju kao „pokvareni“ i „nemoralni“. Milenko Jovanov posebno artikuliše ove poruke u okviru diskursa o opoziciji kao antipodu moralu. Cilj narativa je emocionalna mobilizacija birača i očuvanje slike vlasti kao „moralnog autoriteta“.

Vučić kao spasitelj i racionalni vođa je narativ iidentifikovan kod 12 aktera. Predstavlja personalizovani centar propagandnog sistema. Predsednik je prikazan kao racionalni vođa i zaštitnik države, koji „spasava Srbiju iz kriza“ i održava stabilnost. Glišić, Jovanov, Božić i Đurić narativu daju institucionalnu formu, a Brnabić svakako ima prvenstvo u širenju i pojačavanju narativa kojima se glorifikuje Aleksandar Vučić.

Ciklus kriza i kontrolisane napetosti

U analiziranom periodu prepoznaje se kompletan ciklus reaktivne propagande: kriza → mobilizacija → moralna rekonstrukcija → heroizacija vođe → nova kriza, kojim režim održava kontrolisanu napetost i usmerava javno mišljenje, odnosno kojim kontroliše značenje stvarnosti.

Svi identifikovani značajniji narativi se gotovo nikada ne pojavljaju izolovano i samostalno, već su deo većih narativnih okvira: 

1) Vučić, kao garant stabilnosti, napretka i suvereniteta Srbije, uvek je meta neprijatelja; 

2) Srbija je ugrožena od strane unutrašnjih i spoljašnjih neprijatelja; 

3) Protesti su nasilni pokušaji obojene revolucije. 

Oni predstavljaju tri linije odbrane vlasti: 1. odbrana i glorifikovanje lidera, 2. obračun sa političkim protivnicima i neistomišljenicima, 3. centralizovane reakcije na krizu. 

Aleksandar Vučić je epicentar svih narativa. 

U prenošenju i širenju glavnih poruka aktera propagandne mreže posebno se izdvajaju portali Informer, Kurir, Pink, Alo!, Novosti, Politika, Tanjug. Portali Informer, Novosti, Alo! vrlo često i sinhronizovano plasiraju gotovo identične članke/naslove u kratkom vremenskom periodu. 

Propaganda u Srbiji, mehanizam koji održava stalnu napetost i iluziju ugroženosti.

Analiza komunikacione mreže vlasti otkriva hijerarhijski i visoko koordinisan sistem propagande. Ovakav model pokazuje da propaganda u Srbiji nije spontani odgovor vlasti na krizu, već institucionalizovani komunikacijski mehanizam koji održava stalnu napetost i iluziju ugroženosti.

Režim ne propagira ideje, već održava kontrolisanu krizu. Svaka faza komunikacije ima funkciju da proizvede strah, polarizaciju i na kraju stabilizaciju kroz lik vođe.

Najveće ulaganje ide u legitimizatore.

Vlast zavisi od „stručnih“, „analitičkih“ i „akademskih“ glasova koji njene poruke pretvaraju u racionalno i moralno opravdanje. Stvarajući paraformacije, samu bi sebe da legitimiše i simulira „nezavisno mišljenje“.

Glasnogovornici i tabloidi stvaraju buku, ali upravo legitimizatori daju smisao. Ta neophodna potvrda spolja, kroz režirane autoritete jeste znak režima koji nije više siguran u sopstvenu legitimnost.

Domaća propaganda je veoma reaktivna, funkcioniše poput odgovora na svaku pretnju, političku, društvenu ili simboličku i time otkriva stalni strah od gubitka kontrole. 

Odnos Aleksandra Vučića i ansambla, kao eho-komora

Ansambl je propagandni mehanizam koji Vučić koristi za kreiranje, manipulaciju i anesteziranje javnog mnjenja. To čini kroz zastrašivanje, obmanjivanje i u krajnjoj liniji demotivisanje građana da učestvuju u političkom životu.

Vučić akterima u ansamblu daje moć da plasiraju, šire i pojačavaju narative koji jačaju njegovu poziciju:

– učvršćuju njegovo biračko telo,

– udaljavaju neistomišljenike od politike,

– normalizuju represiju i demonizaciju protivnika.

Dinamika između ansambla i Vučića funkcioniše kao dvosmerna eho-komora. Odozgo nadole: predsednik formuliše okvir, ansambl ga pojačava i „pakuje“ za različite publike (patriotska, „stručna“, međunarodna). Odozdo nagore: proksiji lansiraju probne, često radikalne poruke; Vučić zatim bira koje motive uzima i ugrađuje u svoj narativ, čime ih naposletku pretvara u zvaničan stav države.

Sudija, prorok, personifikacija države

Aleksandar Vučić je tumač stvarnosti, „sudija“ i „prorok“ događaja, personifikacija države.

On odlučuje šta je samo „priča u medijima“, a šta postaje državni stav. Kao vrhovni narator, filitrira šta je za domaću publiku i biračko telo, šta je za međunarodnu zajednicu.

Vučić je reditelj svog ansambla.

On režira okvir, teme i ton, fokusira motive (“kadrira”) za javnost (daje značenje i značaj).

Po potrebi se ograđuje od pojedinih segmenata ansambla i narativa, posebno onda kada mogu da ugroze njegov imidž pred međunarodnom zajednicom. Međutim, ovo ograđivanje je samo simulacija odstojanja:

– spolja stvara sliku „umerenog“ lidera,

– iznutra održava mrežu radikalnih glasova koji zahvaljujući njemu postoje, nastupaju i oblikuju javno mnjenje.

***

Propagandna mreža kombinuje tri sfere uticaja: političku (partijski funkcioneri i ministri; oni institucionalizuju narative), medijsku (urednici i novinari distribuiraju i amplifikuju), analitičko-akademsku (profesori, istoričari, analitičari imaju ulogu da racionalizuju).

Njihov broj i učestalost pokazuju da je propagandni sistem u posmatranom periodu težio da obezbedi racionalni i moralni legitimitet režimskih poruka, posebno tokom faza smirivanja krize (april-maj). Režim najviše ulaže u one koji deluju kao “stručni” i “neutralni”, jer se upravo kroz njih propagandna poruka pretvara u društvenu činjenicu. Visoka zastupljenost profesora, analitičara i kulturnih figura može ukazivati i na to da režim najviše oseća pukotine u legitimnosti upravo u tim slojevima.

Komunikaciona mreža funkcioniše kroz jasnu vertikalnu strukturu koja se sastoji od meta-sloja (Brnabić – predsednica Narodne skupštine i bivša premijerka, Vučević – predsednik Srpske napredne stranke (SNS) i bivši premijer, Mali – prvi potpredsednik Vlade i ministar finansija), operativnog ansambla i medijskih pojačivača. 

Poruke teku odozgo, gde se definišu strateški okviri, ka operativnim akterima koji distribuiraju, eskaliraju ili ublažavaju narative. Ovo pokazuje da je propaganda institucionalizovana, a ne spontana.

Koristi se osam dominantnih narativa koji se kontinuirano recikliraju tokom protekle godine, a propaganda funkcioniše kroz šest funkcionalnih uloga koje zajednički proizvode i legitimišu režimske poruke.One funkcionišu kao koordinisan ansambl, obezbeđujući koherentnost poruka u političkoj, stručnoj i medijskoj sferi. Aleksandar Vučić je centralni narativni generator i konačni tumač značenja. Svi narativi se ultimativno koncentrišu na ličnost predsednika, koji deluje kao primarni narator, moralni autoritet i „filter legitimnosti“. On bira kojinarative proizvedeni od strane ansambla postaju zvanični i preoblikuje poruke za domaću i međunarodnu publiku.

Sistem tako formira dvosmernu eho-odaju između lidera i ansambla. Operativci u ansamblu često uvode radikalnije poruke, koje se zatim testiraju u javnoj sferi. Vučić naknadno odlučuje koje poruke da usvoji, legitimiše ili ublaži. 

Propaganda prati ciklični, krizom vođen ritam usklađen sa političkim događajima. Hronologija januar-jul pokazuje izrazito strukturisan komunikacioni ciklus:

Faze eskalacije krize (mart, jun) prate nagli skokovi narativa o nasilnim protestima, unutrašnjim i spoljašnjim neprijateljima i destabilizaciji. Faze deeskalacije (april, maj) su obeležene porastom moralnih i afirmativnih narativa („zlatno doba“, „Vučić kao glas razuma“).

Vrhunci narativnog intenziteta odgovaraju politički osetljivim datumima i momentima javne mobilizacije; (7-15. mart; 20-30. jun) poklapaju se sa velikim protestima, institucionalnim krizama i bezbednosnim važnim događajima. Periodi nižeg intenziteta odgovaraju prozorima političke stabilizacije (1-10. april; 15-30. maj). Ovo poklapanje pokazuje direktnu vezu između političkih kriza i aktivacije narativa.

Ansambl deluje preko medija, politike, akademije, kulture i bezbednosti, formirajući multi-sektorsku propagandnu arhitekturu. Sistem uključuje 51 aktera (mimo njih troje koji su ulozi velikih vezira), demonstrirajući da propaganda nije samo medijski fenomen već vladavinski alat ugrađen u državne, partijske, stručne i kulturne infrastrukture.

**ažurirano 23.2.2026.