Privatizacija NIS-a: Energetska budućnost na izvolte
Grandiozne izjave i najave istorijskih projekata, prijateljstva iz prošlosti, Kosovo, Rusija, Evropa - sve su to ključne reči i izrazi koji su u medijima pratili temu privatizacije Naftne industrije Srbije (NIS). Skoro 14 godina od privatizacije domaćeg naftnog giganta, Srbija je od potpisivanja međudržavnog energetskog sporazuma koji je najavljivan kao “posao veka”, danas u poziciji u kojoj je u potpunosti zavisna od ruskog gasa. Ko je verovao u energetski preporod, a ko je kritikovao privatizaciju i šta su sve mediji pisali o energetskoj “prekretnici” 2008. godine?
“Na kraju će se desiti da će Evropa da izađe iz ove krize sa jednom sasvim drugom energetskom strukturom, izvorima i potrošnjom u odnosu na ono kakvo je bilo stanje pri ulasku u tu krizu, a ceo svet ostali i Rusi i mi ćemo se naći u čudu”, rekao je nedavno jedan od sagovornika Istinomera u analizi Političke odluke kočile diversifikaciju gasa. Činjenica je da je rusko-ukrajinski rat poremetio snabdevanje Evrope gasom, a slikovit odgovor na pitanje kako se Srbija našla u poziciji da joj je energetski sistem zavisan od ruskog gasa – može se naći i među medijskim izveštajima o privatizaciji NIS-a.
Na primer, u maju 2005. piše “Vreme”:
“Preporuka MMF-a da se prilikom privatizacije NIS-a većinsko gazdovanje nad rafinerijama prepusti budućem vlasniku, nije ostavila ravnodušnim ni poznavaoce i učesnike u naftnom biznisu u Srbiji.
(…)
U Kabinetu potpredsednika Vlade Srbije Miroljuba Labusa nisu bili iznenađeni preporukom MMF-a. To potvrđuje i izjava koju je za „Vreme“ dala Labusova savetnica za energetiku Zorana Milanović:
„U prethodnom periodu su upravo javna energetska preduzeća vršila veliki inflatorni udar na privredu cele zemlje i to neopravdano velikim brojem zaposlenih, kroz disparitet cena i neefikasnost. Sada smo u situaciji da slobodno možemo reći da će činjenje ili nečinjenje u ovom sektoru u mnogome opredeliti budući razvoj zemlje.“
Menadžment Naftne industrije Srbije je takođe podgrejavao nadu u javnosti da će država i posle privatizacije biti glavni gazda…”
Krajem 2005. godine u intervjuu za isti ovaj nedeljnik, o tri scenarija privatizacije, Željko Popović, predsednik Upravnog odbora a.d. NIS-a, rekao je:
“NIS nema favorita u privatizaciji, mi se samo zalažemo da se stvore uslovi za što povoljniju privatizaciju, to jest da efekti privatizacije budu što povoljniji i za NIS i za zemlju. Svi naši dosadašnji kontakti sa potencijalnim učesnicima u privatizaciji NIS-a išli su u pravcu njihovog ohrabrivanja da uzmu učešća u toj privatizaciji. Normalno je da želimo da postignemo najvišu cenu, jer mi taj proces gledamo sa čisto ekonomskog stanovišta, ne sporeći interese našeg vlasnika, države, to jest Vlade Srbije, koji u načelu ne moraju biti čisto ekonomski.” (Izvor: Vreme)
U julu 2006. tekst Lavirint zakona, ekonomije i politike analizirao je pravne akrobacije za dalje korake tada neophodne za finale privatizacije.
Sada se jednom pravnom akrobacijom, preko Uredbe o privatizaciji energetskih firmi u državnom vlasništvu, Vladi rezerviše pravo da otpočne proces privatizacije i manjih vlasničkih udela u firmama u ovoj branši (manjih od zakonom određenih 70 odsto), a istovremeno joj se daje i mogućnost da odredi drugačije 'kvote' besplatnog vlasništva onima koji, inače, po zakonu imaju rezervisane udele preko deonica koje idu u Privatizacioni registar. (Izvor: Vreme, 27.7.2006.).
A u januaru 2008. pišu Novosti – U NIS kaplje sa svih strana:
„Šta sve naša nacionalna naftna kompanija nosi kao „miraz“ svom strateškom partneru u budućoj privatizaciji. Većinsko učešće na srpskom tržištu derivata i monopol u preradi nafte. Na spisku nepokretnosti rafinerije, poslovne zgrade, skladišta, hoteli…“ (Izvor: Novosti, 7.1.2008.)
Sporazum na državnom nivou usledio je upravo početkom 2008. godine.
„Svečanom i strateškom“ potpisivanju Međuvladinog sporazuma o energetskoj saradnji Ruske Federacije i Republike Srbije (na 30 godina) i Protokola o osnovnim uslovima prodaje Naftne industrije Srbije ruskom državnom društvu Gasprom njeft prisustvovale su državne delegacije na najvišem nivou – domaću je predvodio predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin u društvu kandidata za njegovog naslednika Dimitrija Medvedeva, a srpsku družinu, koja je na lice mesta doletela odvojenim avionima, predvodili su predsednik Srbije Boris Tadić i premijer dr Vojislav Koštunica. Svi prisutni su sporazum odmah ocenili kao strateški dokument i kao obostrano koristan. Nažalost, taj „okvirni sporazum“ je odmah objavljen, pa je svako, ko se potrudio da ga pročita na sajtu Vlade Srbije, mogao uočiti da on više liči na „energetsku kapitulaciju“ Srbije, nego na partnerski ugovor.” (Vreme, 31.1.2008.)
U martu 2008. godine: Južni tok sigurno kroz Srbiju.
“Nema ni govora o tome da Gazprom razmišlja o tome da trasu gasovoda Južni tok umesto kroz Srbiju „pruži“ iz Bugarske ka Mađarskoj, teritorijom Rumunije. Rusi, objektivno, jesu zabrinuti zbog političke situacije u Srbiji ali ne odlažu ništa od onoga što su isplanirali po pitanju izgradnje gasovoda Južni tok kojim će ruski gas stizati u Evropu preko Srbije, kaže Saša Ilić, v. d. generalnog direktora JP Srbijagas, komentarišući za Balkanmagazin spekulacije po kojima, navodno, u Gazpromu razmišljaju da odustanu od trase Južnog toka kroz Srbiju, zato što poslanici Skupštine Srbije nisu ratifikovali gasni deo međudržavnog ugovora Srbije i Rusije pre raspuštanja Parlamenta.”
A u aprilu 2008. piše Politika:
“Ruski „Gaspromnjeft”, budući vlasnik NIS-a, mogao bi u paketu sa pumpama, rafinerijama i „Naftagasom”, dobiti i koncesije u Angoli. Iako je NIS svojevremeno u ovaj posao ulazio da bi uoči privatizacije povećao vrednost kompanije, Rusi će i naftna polja u Angolii po Vojvodini, ako se drugačije ne dogovore, pazariti za 400 miliona evra. Da li će do direktnog preuzimanja ovih nalazišta crnog zlata doći zavisiće od dogovora dveju strana, budući da se u ovom času razrađuje ceo niz projekata o eksploataciji nafte u inostranstvu, potvrdio je Srđan Bošnjaković, predsednik Upravnog odbora NIS-a.
Osim Angole, kaže on, NIS ima licence za eksploataciju nafte u Nigeriji, Libiji, Venecueli, Iranu, Iraku.” (Izvor: Politika)
“U ovom trenutku, radnici u javnim i javnim komunalnim preduzećima na svoju odgovornost biraju između upisivanja akcija šest javnih preduzeća koja se nalaze u postupku privatizacije – Jata, Aerodroma, EPS-a, Galenika, Telekoma i NIS-a – i ostvarivanja tog prava ako i kada bude privatizovano preduzeće u kojem rade. Početak privatizacije preduzeća u tom sektoru uslovljen je donošenjem Strategije o privatizaciji javnih i javnih komunalnih preduzeća u Srbiji, koja se očekuje do kraja septembra”, prenosi B92 u julu 2008.
U avgustu 2008. godine, analizira Peščanik: “Bitka postaje sve žešća i sredstva se više ne biraju, jer važan je cilj – Srbija mora da postane ruska energetska kolonija.”
“Informativna služba Demokratske stranke Srbije dostavila je 22. avgusta javnosti pisanu izjavu Nenada Popovića, predsednik Ekonomskog saveta te partije, koji je optužio ministra Dinkića da pokušava da „poništi celukupan naftno-gasni sporazum sa Rusijom“. A to znači, kaže Popović, da Dinkić “direktno sprečava otvaranje 100.000 novih radnih mesta, usporava ulazak Srbije u Evropsku uniju, odbija strane investitore i sprečava dugoročnu bezbednost zemlje”. Da bi na kraju svoje pisane izjave Popović zaključio kako “ni jedan pojedinac nema pravo da zbog ličnih interesa i interesa naftnih lobija uništava nacionalni i državni interes Srbije”. (Izvor: Peščanik, 23.8.2008.)
Sredinom novembra RSE se bavi “nesuglasicama”:
“…Stav srpske strane je da se sva tri ugovora – magistralni gasovod Južni tok, skladište gasa Banatski Dvor i Naftna industrija Srbije (NIS) – moraju tretirati kao jedistven i međusobno povezan paket. Na početku ovih pregovora to je, takođe, bio stav i ruske strane i zahvaljujući tom stavu ona je preko gasovoda stigla do kupovine NIS-a.
Imajući u vidu da ova ponuda pravi oštar zaokret u dosadašnjim pregovorima, nije ni čudo što o sporazumu niko od predstavnika vlasti ne želi da govori. Oliver Dulić, ministar zaštite životne sredine i prostornog planiranja, bio je samo jedan u nizu naših sagovornika koji su nam na pitanje o pregovorima dali sličan odgovor: „Neka vam nešto više kaže onaj ko vodi pregovore. Zaista ne bih da se mešam, ozbiljna je priča, da ne bih nešto pogrešio.“ (Slobodna Evropa, 17.11.2008.)
Konačno – potpisan ugovor o prodaji NIS-a, prenose mediji 24.12.2008. godine.
“Predsednici Rusije i Srbije, Dmitrij Medvedev i Boris Tadić, potpisali zajedničku izjavu o strateškom značaju energetike u saradnji dve zemlje. U njihovom prisustvu je potom potpisan sporazum o kupoprodaji NIS-a i dokumenti o izgradnji gasovoda Južni tok i skladišta gasa u Banatskom dvoru”, objavio je RTS.
Ministar energetike Srbije Petar Škundrić i predsednik Upravnog odbora Gaspromnjefta Aleksandar Đukov potpisali su ugovor o kupoprodaji većinskog paketa akcija Naftne industrije Srbije.
Generalni direktor Srbijagasa Dušan Bajatović potpisao je sa direktorom Gaspromeksporta Aleksandrom Medvedevom Memorandum o razumevanju, a sa predsednikom Uprave Gasproma Aleksejem Milerom protokol o saradnji.
Ta dva dokumenta odnose se na izgradnju gasovoda 'Južni tok' i skladišta gasa u Banatskom dvoru.
Sporazum se sastoji iz tri dela - prodaje kontrolnog paketa akcija NIS-a 'Gaspromnjeftu', izgradnje gasovoda Južni tok i podzemnog skladišta gasa u Banatskom Dvoru. (Izvor: RTS, 24.12.2008.)
Dva dana kasnije, piše DW, Beogradu obveze, Moskvi dobre namjere:
“Ugovorom u Moskvi precizirane su samo obaveze oko kupoprodaje NIS-a, dok su poslovi oko izgradnje plinovoda Južni tok, kao i skladišta plina u Banatskom dvoru za sada na razini dobrih namjera. To pokazuje da je srpska strana ipak učinila ustupke u odnosu na raniji stav da se čitav ovaj posao mora obaviti u paketu. Dodatni propust je što Gazprom neće direktno uložiti preko 500 milijuna eura u NIS, nego će to financirati iz kredita koji će vraćati buduće mješovito poduzeće, kojem su Rusi većinski vlasnici.”
U februaru 2009. godine, jedna od vesti dana odnosila se upravo na NIS.
“Ruska kompanija Gaspromnjeft preuzela je 51 odsto kapitala NIS-a. Na konstitutivnoj sednici Skupštine akcionara NIS-a za predsednika Upravnog odbora izabran je Dmitrij Mališev, a novi generalni direktor NIS-a je Kiril Kravčenko. Generalni direktor Gasrpomnjefta najavio je da će u 2009. godini u NIS uložiti od 25 do 40 odsto od ukupno planiranih 547 miliona evra.
Ruska kompanija Gaspromnjeft preuzela je danas 51 odsto kapitala Naftne industrije Srbije (NIS).” (Mondo, 10.2.2009.)
“...U tom smislu čitava dvadesetogodišnja istorija odnosa Srbija–”Gasprom” može da bude podeljena na nekoliko perioda koji se upravo mogu posmatrati kroz jedno te isto pitanje – postojanje posredničke firme za uvoz ruskog gasa. U prvim godinama uspostavljanja saradnje tokom kojih su postavljeni principi energetske zavisnosti, od 1992. do 2000. godine, uvoz ruskog gasa išao je preko posrednika “Progresgas trejding”, mešovite firme “Progresa” i “Gasproma”. Taj period bi se slikovito mogao označiti periodom Marjanović–Černomirdin, kada je gas nabavljan za proviziju od oko 1 odsto. Od 2000. pa sve do 2004. godine NIS je direktno uvozio gas od “Gasprom eksporta” u Rusiji i građani nisu plaćali nikakvu proviziju u ceni gasa. Taj period je obeležila politika premijera Zorana Đinđića, koji je posao sa gasom posmatrao prilično pragmatično. I na kraju treći period, koji traje od 2004. do danas, iako je tek od kraja 2006. godine ponovo uveden posrednik. To je ovog puta bila mešovita rusko-srpska firma “Jugorosgas”, prvenstveno osnovana za izgradnju gasovoda, koja je počela da naplaćuje proviziju od oko 4 odsto. Tokom tog perioda “Gasprom” je potpuno formalizovao energetsku zavisnost Srbije i preuzeo gasno-naftne infrastrukture u Srbiji. Taj period označavaju Putin i Koštunica.”
Insajder istražuje ovu temu i u svom serijalu 2013. godine otkriva:
“Redakcija Insajdera je na osnovu Zakona o slobodnom pristupu informacijama od Agencije za privredne registre dobila sve finansijske izveštaje NIS-a od 2004. godine do prodaje 2008. godine. Ovi finansijski izveštaji, čak i ako su pravljeni da prikažu bolje stanje nego što je zaista bilo, najbolje pokazuju koliko je država loše upravljala NIS-om.”
Ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović formirao je specijalni istražni tim koji će ispitati sve činjenice i okolnosti vezane za privatizaciju Naftne industrije Srbije (NIS) – objavljeno je u avgustu 2014.
“Država Srbija kreće i u ispitivanje privatizacije NIS-a čiji je većinski vlasnik ruski Gaspromnjeft. Nije mali broj onih koji odavno upiru prstom na sporne elemente ove privatizacije, dok oni, koji su pre šest godina pregovorali sa Rusima, odgovaraju da sadašnje vlasti ispitivanjem privatizacije Naftne industrije Srbije skreću pažnju sa „tajnih ugovora“ sa kompanijama iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.” (Izvor: RSE; 12.8.2014.)
Ishod, šest godina kasnije je bio (ne)očekivan.
Više od šest godina otkako je pokrenuta istraga privatizacije Naftne industrije Srbije (NIS), nadležno tužilaštvo ocenilo je da u postupku privatizacije nije bilo elemenata krivičnog dela, otkriva Radio Slobodna Evropa (RSE).
„Shodno prikupljenim podacima, nakon sveobuhvatnog rada i detaljne analize svih prikupljenih podataka radim ovog tužilaštva i policije, ocenjeno je da za sada nema osnova sumnje da je u postupku privatizacije izvršeno neko od krivičnih dela za koja se goni po službenoj dužnosti“, navelo je Više javno tužilaštvo u Beogradu u odgovoru na upit RSE. (Izvor: RSE; 9.12.2020.)
Naslovna fotografija: Ilustracija, Canva
