Predsednička ravan bez geometrije
Boris Tadić nije siguran da ima snagu. To je predsednik Srbije priznao studentima, budućoj eliti koja tek treba da učestvuje u kreiranju i stvaranju društva a kojoj obeshrabreni predsednik treba da ulije snagu. I dok se studenti pitaju „ima l’ iko jači od Borisa?“ on im šalje poruku da je onemoćao, da nije siguran u svoju snagu kojom bi rekonstruisao državnu upravu ali da će dati i poslednji atom svog krhkog tela i duha u borbi sa nadmoćnijim neprijateljem.
Dok se bori sa snagom koju gubi, Boris se nada. Kaže da neće da odustane iako ne zna da li je ono što je naumio moguće. Ne propušta da prizove i Boga u pomoć. Valjaće mu. Usput, nije propustio da kaže i da nema odgovornost za budžetsku politiku, da država nema novac za nauku i kulturu i da je njegova odgovornost samo u političkoj ravni.
Ravan je jedan od osnovnih pojmova geometrije a geometrija se u svom prvobitnom značenju shvata kao nauka o figurama. Onda se Boris setio da je u nekoj svojoj ravni imao neke mlade ljude, što, kako kaže, nije dobro, jer je iskustvo nezamenljiva kategorija koja nije nužno imanentna mladosti. Pominje neku trojicu na važnim mestima generalnog sekretara, šefa kabineta i ministra inostranih poslova za čije postavljenje nije siguran, a i nema snage, da odluči da li je pogrešio ili nije. Kad bi prelistao udžbenik za nacrtnu geometriju našao bi da svake tri nekolinearne tačke pripadaju jednoj i samo jednoj ravni; da svaka ravan sadrži najmanje tri nekolinearne tačke i da postoje četiri tačke koje ne pripadaju jednoj ravni. Boris, srećom, ne reče ima li možda četvrtog uljeza među njegovim saradnicima-junošama.
Pošto je, saznali smo, geometrija nauka o figurama, veoma je važno kakav je njihov raspored u jednoj ravni u kojoj predsednik pominje i ministra koji se preziva kao ja. Ako će Borisu biti lakše, pominje ga i onaj špijunski internet sajt Vikiliks prenoseći izjavu nekog francuskog diplomatskog savetnika Žan-Davida Levita koji ne pominje ničiju mladost ali za mog prezimenjaka reče da daje velika obećanja ali da ih nikada ne ispunjava. I savetnik je to shvatio pre Borisa. Uz Levitovu konstataciju stoji i da ministar, s kojim od zajedničkog imam samo prezime, nije moderno lice Beograda. Valjda je Levit pročitao da je geometrija nauka o uzajamnom položaju figura i njihovih delova pa otuda ocenjuje da jedno nemoderno lice ne ide uz ravan moderne Srbije.
Kada Boris ponovo uzme šestar i lenjir i počne da crta po svojoj ravni neka ima na umu i da su prave i tačke neizostavni delovi svake nacrtne političke geometrije. Nama bi se svidelo neko novo i sveže lice, moderno i sa iskustvom. I pre svega, odmorno.
U kosoj ravni skupštinskog amfiteatra studenti su od Borisa čuli da je on samo običan predsednik Republike, transmisija. Razumeli su ga samo oni sa tehničkih fakulteta, oni koji studiraju hortikulturu i vađenje zuba dosađivali su se pišući nove slogane za naredne proteste. Odatle su svi, i ovi sa nuklearne fizike i ovi sa poljoprivrede i baštovanstva, otišli u horizontalnu ravan platoa ispred zgrade Vlade da sa te tačke iscrtaju prave i kažu Borisu da počinju štrajk glađu. Oni snagu imaju i ne gube je lako.
