Poligraf
Darko Šarić je oklevetao, Rodoljub Milović je otišao na poligraf. Prvi je optuženik, kažu da je narko-bos, drugi je policajac, načelnik Uprave kriminalističke policije ove zemlje. Prvi ima legalno pravo da u sudnici laže, drugi to pravo nema, on hapsi one koji lažu. Prvi je postao miljenik medija, drugi je omražen jer ga medijski miljenik etiketira najprizemnijim kvalifikacijama.
Čim je poligraf isključen – a ustanovljeno je da je Milović, priključen na njega, govorio istinu – naslovne strane su se potukle oko prvenstva osporavanja verodostojnosti njegovog iskaza. Posle toga, poligraf postaje obesmišljen, bespredmetan, nevažan. Važno je kako detektor laži vidi žuta štampa, uporište klevetnika s početka priče.
Rodoljub Milović Roćko je policajac od karijere, jedan od ključnih u akciji „Sablja”, hapsio je članove „zemunskog klana“, saslušavao Đinđićevog ubicu Zvezdana Jovanovića. Ovaj je njemu i Miletu Novakoviću priznao krivično delo. Roćko slovi za skromnog čoveka, sposobnog i poštenog policajca. Odjednom, izjava optuženog blati mu karijeru. Da li je Roćko korumpirani policajac sakriven pod plaštom skromnog i poštenog, ili zauzima mesto koje pripada nekome u kog optuženik neće uprti prstom? Da li je general Milović, posle blistave karijere, spao na grane niskih strasti, lepljivih prstiju, ogrezao u korpuciji i kriminalu? Da li je Rodoljub nedovoljno rodoljub? Valjalo bi da na ta pitanja odgovore hajkači. Na poligrafu.
Mnogi su upleli svoje kašike u tu kašu, mnogi su se mešetari pojavili da potpire vatru, mnogi su se sa bezbedne udaljenosti „zabrinuli” za bezbednost zemlje i nekih njenih najvećih sinova. Mnogi traže smene u policiji, među njih se udenuo i predsednik ove zemlje. Izričit je – kriminalci imaju doušnike u policiji. Imaju, oduvek su ih imali. Osim što doušnici nisu uvek bili iste ličnosti, razlikovali su se u još po nečem: nisu svi doušnici imali iste partijske knjižice, nisu svi odgovarali istim političkim gazdama.
Predsednik Vlade Aleksandar Vučić potvrdio je ono što sam u prethodnim pasusima naveo: Milović je pošten policajac i Vučić bi mu verovao i da nije išao na poligrafsko testiranje. Ali! „Kao što neće Darko Šarić upravljati Srbijom, neće ni Ljubiša Buha Čume. Nažalost, mnogi su ušli u borbu između Čumeta i Šarića, ali Srbija u tome neće da učestvuje”, odlučan je Vučić.
Nije rekao kakve to veze ima s Milovićem, njegovim poštenjem, poligrafom. Govorio je i o borbi protiv narko-mafije (kojom nije zadovoljan) i izgovorio još jedno ime – Dragoslav Kosmajac. Ko je gospodin? „Najinteligentniji narko-diler, bog i batina,” kaže Vučić. A niko ne izgovara Kosmajčevo ime. „Eto, svi se, bre, plaše. I svi ćute”. A pošto se svi plaše i niko ne sme da izgovori to ime, Vučić sme. Hrabro(st)! Uplašivši se takve hrabosti, Kosmajac je ekspresno zbrisao iz zemlje.
Naravno, oglasio se i onaj Vulin, mirođija u svakoj čorbi. Stručan za rad i socijalnu politiku, mala i velika preduzeća, privrednike i obrtnike, rad na belo i na crno, robu bez akcize i sivu zonu, naglasio je da Kosmajac ima „puno razloga da se zabrine.” Sam je to zaključio, bez ičije pomoći. Da je to, naprimer, izgovorio ministar unutrašnjih poslova dr Nebojša Stefanović bilo bi logično, njemu je to resor, razume se u taj posao kao što se razume u „Novu ulogu strategijskog menadžmenta u upravljanju lokalnom samoupravom – primer Grada Beograda” (mentor Jovanović dr Mića, stručnjak za doktorske studije u londonskom metrou).
Epilog 1: častan, pošten general Milović je smenjen. I imaće šta da radi u policiji, budućnost je pred njim, mlad je, kuraži ga Vučić. Mlad? Ima samo još koju godinu do penzije. Epilog 2: Kosmajac je negde daleko, brine, inteligentno. Epilog 3: Vulin još izuva borosane koje je nosio u prethodnoj kolumni. Epilog 4: Ko zna istinu o smeni generala? Poligraf. I majka hrabrost.
