Pavićević: Naspram plaćeničkih trupa nalaze se neorganizovani građani 

Ovako je profesor Fakulteta političkih nauka Đorđe Pavićević u razgovoru za podkast Istinomera „U mikrofon“ ocenio dešavanja ispred Skupštine Srbije, gde su u trenutku snimanja i dalje boravili, štrajkujući glađu, poslanici Boško Obradović i Aleksandar Martinović. Profesor Pavićević smatra da je „disciplinovanje građana kao odgovor vlasti moguće, jer paljenje ulaza u Kotežu dramatično upozorava na takav razvoj događaja“.

Ima dosta pretpostavki koje se mogu čuti od vaših kolega profesora, političkih analitičara i pojedinih političkih lidera, da je zemlja na ivici građanskih sukoba.

Malo jeste to prejako, pošto nemate jasno definisane snage koje se sukobljavaju u smislu građanskog rata. Imate sa jedne strane faktički državu, i ne možemo govoriti o nekim organizovanim građanima koji su došli da je brane ako u prvom redu stoje Sima Spasić i čitava ta ekipa koja faktički radi kao plaćenička politička vojska za SNS, i sa druge strane jednu grupu građana koja je očajna zbog političke situacije u kojoj se nalazimo i nemoći koja je u stvari nametnuta takvim ponašanjem vlasti. Koliko će vlast uspeti da zadrži kontrolu nad tim svojim trupama koje šalje da rešavaju nekakve situacije, to je nešto što jeste pitanje, kao i koliko će ta stvar moći da se vrati u normalu onda kada je puštena.

Ali, da li možemo reći da postoje pretpostavke za nešto što bi bio neki građanski sukob?

Pretpostavke, u smislu uslova, atmosfere, postoje. To se moglo videti u verbalnim sukobima po ulazima zgrada gde su dolazili da pale baklje, koji su ponekad pretili da postanu i fizički. Ali ono što se teško dâ videti jeste ko bi se tu sa kim tukao. Imamo neorganizovane građane koji brane nešto, nemaju jasnu političku artikulaciju, niti imate neku političku opciju koju oni nužno slede. Sa druge strane imamo, ja bih rekao, te plaćeničke političke trupe kojima verovatno nikada ne bi palo na pamet da se tuku sa nekim, ukoliko ne dobiju neku vrstu nadoknade za to.

Pokušavamo da definišemo kako se zove ovo što se dešava. Da li je to nekakva politička kriza, ili neka vrsta predizbornog folklora?

Možda nismo baš u političkoj krizi, ali važno je da su, već duže vreme – i to je sada postalo ogoljeno – najvažnije političke institucije u krizi. Imamo parlament, koji zapravo ničemu ne služi, kao samostalno telo koje ne čini ništa mimo volje partijskog vrha, imamo nejasnu situaciju ko i kako upravlja državom, a upravlja se očigledno van institucija. Nemamo, na primer, odgovor na to ko je i kako sastavljao ove krizne štabove, koji su faktički upravljali državom u vreme kada se parlament nije sastajao. Tamo ćete videti vrlo malo aktera mimo uskog partijskog vrha. Imali ste samo ministra Sinišu Malog i Zlatibora Lončara, imali ste još premijerku, guvernerku NBS i predsednika i direktora Privredne komore, i to su bili svi ljudi koji su delili odgovornost za ono što se dešava i donosili odluke u situaciji vanrednog stanja, u situaciji kada su suspendovana ili se mogu suspendovati neka važna prava. Tu se vidi na koji način institucije ne funkcionišu – ne vlada se kroz institucije, nego se vlada mimo institucija, a kompletna farsa je napravljena i sa ponovnim sazivanjem parlamenta, koji u stvari samo treba da verifikuje faktičko stanje.

INTERVJU SA ĐORĐEM PAVIĆEVIĆEM  MOŽETE SLUŠATI NA ISTINOMER PODCASTU

Ispred Skupštine Srbije na scenu su stupili štrajkači glađu. Predstavnik vlasti koji štrajkuje glađu u međuvremenu je odustao, predstavnik opozicije… i treći akter koji je sve inicirao, ali prvi odustao, jer su mu ukrali šou. Da li vam je jasno zašto se tu štrajkuje glađu i šta je cilj svega ovoga?

Može biti jasno, ako se izađe mimo uobičajene političke logike i mimo sistema koji je koncipiran na Ustavu. Vi ovde vidite da se vlast već duže vreme ne ponaša samo kao vlast, nego se ponaša i kao vlast i kao opozicija. Nešto tu nije u redu, jer oni optužuju neke ljude u nekim institucijama za nešto za šta, u stvari, odgovornost snose oni sami.

Šta je odgovor na to kada vlast napada tužilaštvo, čije predstavnike ona sama bira? Šta je racionalna argumentacija u odgovoru na potez vlasti koja štrajkuje glađu jer je „tužilaštvo u mišjoj rupi“?

Mislim da je teško ući u tu njihovu igru i oponirati joj na istom nivou. Videli ste da svaki potez koji opozicija smisli biva praćen kontrapotezom koji treba da preklopi, i uspešno najčešće preklapa, ono što opozicija radi – makar za biračko telo koje je njima važno.

Pa da li je to racionalno ili iracionalno?

Uspešno je, to je ono što imate. Dokle će nas to dovući – to je nešto što je drugo pitanje, to može da traje, ali i ne mora da traje. Sasvim je izvesno da to nije normalna situacija i da neki normalni odgovori ovde neće imati šansu. Recimo, nekakvi verbalni odgovori ili podnošenje tužbi, što se često dešava, jesu važni, ali prosto nemaju šansi za uspeh.

Da li se time opozicija dodatno sateruje u ćošak?

Ona je već duže vreme u ćošku, a sada je maltene potpuno ućutkana. U tom pogledu postoji samo nekoliko načina na koji možete da reagujete – jedan je da uđete u igru, da idete u parlament, da držite konferencije za štampu, da pokušavate nešto da pričate, da podnosite krivične i ustavne žalbe, na primer, a mislim da je ova vlast dobro savladala kako da na to odgovori, i drugi odgovor je da organizujete uobičajene političke manifestacije tipa mitinzi, protesti itd. Ali u tom slučaju odmah imamo i kontraproteste. Ipak, postoji i incidentan odgovor, koji sledi Boško Obradović i koji je u stvari veoma rizičan, na mnogo načina, pogotovu na način na koji to radi Boško Obradović.

Šta je rizično?

Rizično je da se vi krećete na ivici onog što je pravno prihvatljivo, da tako kažem, a nećete do kraja da pređete u onu vrstu vaninstitucionalnog delovanja i da kažete – mi delujemo van sistema.

Kome se, po vašem mišljenju, Obradović obraća – svojim pristalicama, od kojih je deo prišao nekim drugim desničarskim pokretima, ili svim građanima koji su protiv vlasti, vlastima…? 

Mislim da tu ima nekoliko stvari. Jedna je da je Skupština Srbije još uvek jedina scena koju oni imaju dok su poslanici, još malo, i sa koje mogu da se obrate široj javnosti. I ta se scena sada dosta koristi. Druga stvar je kome se Obradović obraća, jer on je deo Saveza za Srbiju, sa kojim postoji problem jer je to dosta inertna organizacija, koja jako teško donosi odluke i ne može da funkcioniše efikasno. Zato stranke koje su unutra u stvari pokušavaju da zadrže neki svoj politički prostor. Mislim da Obradović to radi. On hoće da pokaže da su Dveri i dalje agilna organizacija i da ih to što su u Savezu za Srbiju nije učinilo drugačijim.

Šta zapravo, po vašem mišljenju, radi Obradović ovim štrajkom – vodi izbornu kampanju za izbore koje bojkotuje?

To je jedan od tih paradoksa. „Bojkot kroz izbore” i „bojkot parlamenta” su fraze koje su počele da dobijaju smisao, pa su onda neke akcije delovale kao uvod u najavu izlaska na izbore, međutim to se nije dogodilo. Sada opozicija može na neki način da pokuša da ostane vidljiva, makar i po cenu da prolaze kroz medijske i druge mreže kroz koje vas provlači vlast. To će biti veliki problem za opoziciju, jer to je jedan način, a drugi način je da vodite neke vrste nekonvencionalnih politika. Za to treba malo političke kreativnosti, recimo kao što je u Istanbulu na gradskim izborima bila potpuno obrnuta politička logika, širila se ljubav, i to je pobedilo.

Da li se Savez za Srbiju raspao?

Ne znam da li se raspao. On svakako jeste jedno neefikasno telo i telo koje teško zajednički deluje. Oni bi morali da nađu neku drugu formu kako će da deluju. Ovako će, i to je ono što se često dešava, stranke vući na svoju stranu, ili će se stranke cepati kao što se DS cepa. Tako da Savez ima neizvesnu budućnost u tom pogledu.

U kojoj meri su Tadić i Živković u pravu kada iznose tezu da bi se Vučić neprijatno iznenadio da opozicija odluči da sada jedinstveno izađe na izbore?

Mislim da bi se neprijatno iznenadio, ali to bi mu samo neznatno poremetilo kalkulaciju koju verovatno ima. Drugo je pitanje da li je trebalo promeniti tu odluku o bojkotu. Mislim da je Vučić učinio sve da se ta odluka o bojkotu ne promeni, pre svega ovim zakazivanjem izbora za 21. jun. To je za mesec dana, faktički, i u situaciji u kojoj vi u toku epidemije treba da skupljate potpise i da obavljate nekakve izborne radnje. Vrlo je teško bilo očekivati da se stranke, ovakve kakve jesu, mogu organizovati za to vreme, a da Vučić ne bude u „win-win” poziciji. Ili nećete na izbore, pa onda on ima parlament kakav hoće, ili ćete imati toliko loše rezultate na izborima da ima dodatni razlog da vas maltretira u Skupštini ili da vas ućutkava na način na koji je to i do sada radio. Tako da to pitanje ima smisla ukoliko su različite stranke opozicije u stanju da naprave zajedničku strategiju kako ići protiv Vučića. Tada bi pitanje „izbori ili bojkot” postalo manje važno.

Svi smo bili faktički zatvoreni dva meseca – opozicija je za to vreme imala vremena da napravi neki plan, strategiju, da zacrta ciljeve. Da li bi vas više iznenadilo da je to uradila ili vas iznenađuje što to nije uradila?

Vučić je majstor u tome da imobiliše opoziciju, i tako je i kreirana ta situacija. Mislim da je većina njih bila u samoizolaciji zbog slučaja one konferencije za štampu koju su imali pre uvođenja vanrednog stanja, zato što su bili u kontaktu sa Ponošem, ali bez obzira na to, opozicija nevezano za izbore mora da traži alternativne kanale kojima će komunicirati sa građanstvom. Ovo je bila zaista dobra prilika, jer su ti kanali komunikacije građeni i mimo vlasti i mimo opozicije, i prosto ste mogli nešto učiniti da na neki način budete tu prisutni. Ono lupanje u šerpe je bilo jedan od tih oblika koji je imao odjeka, ali pitanje je koliko bi imao odjeka da vlast nije odgovorila tako kako je odgovorila.

Građani koji su opoziciono nastrojeni, koji ne podržavaju vlast, pokazuju s vremena na vreme da ta energija u njima na neki način postoji. Deluje da je, što je građani više pokazuju, opozicija sve manje u stanju da artikuliše tu energiju?

To je ono za šta mislim da je problem sa procenama opozicije od 2012. godine naovamo – očekivanje da će se vlast maltene sama urušiti, da će je građani srušiti i da će pasti u ruke nekom. Do tog zaključka stranke opozicije uvek prebrzo dođu. To se dogodilo i sada kada je bilo „šerpanje“ i kada je postalo jasno da veliki broj građana u tome učestvuje. Odmah se krenulo sa preispitivanjem odluke o izlasku ili neizlasku na izbore, da bi politički kapitalizovali tu akciju. Nešto ipak morate ponuditi. Morate imati nekakvu ponudu koja će da omogući građanima da imaju za koga da glasaju i, pod B, da znaju za šta glasaju. Ono što je problem je da, onda kada se pojavi taj prozor, ta mala šansa da se nešto uradi, stranke počnu da se nadmeću unutar sebe ko će više da odškrine taj prozor.

Rekli ste u jednom intervjuu da je za pobedu nad Vučićem potrebna, sem da postoje izbori i da se na njih izađe, i masovna mobilizacija ljudi. Obradović, na primer, poziva na pobunu, i to masovnu. Međutim, da li će građani da podrže nešto, a da nisu sigurni kakav je plan i kuda to vodi?

To je jedna stvar, jedan ozbiljan problem, ali mislim da je lakše rešiv problem da vi sednete i napravite nekakav plan. Teži je problem da taj plan sledite kredibilno, odnosno da se pokažete kao kredibilan akter koji će zaista da sprovede plan. Ali najteži deo je taj što opozicija mora da pronađe nekakav put i da pokaže građanima da oni neće biti jedini koji će platiti cenu svega toga.

Na šta mislite kada kažete da građani neće biti ti koji će platiti cenu?

To je najveća snaga ove vlasti – socijalne ucene kojima ona raspolaže. Vi imate radna mesta, porodice koje treba da upišu decu u neke škole, imate temu da li ćete moći da se lečite ili ne na određeni način, jer je vlast napravila utisak da je sveprisutna i da sve zavisi od nje. Taj mit nekako treba razbiti i u stvari ohrabriti građane da mogu da deluju i van okvira vladajuće stranke. Ali najvažnije je uveriti građane da oni neće biti ti koji će jedini platiti cenu onoga što rade. Ukoliko neko lupa u šerpu ili ukoliko otkrije neki dokument u nekom malom gradu u Srbiji, teško može da očekuje tu vrstu zaštite.

U kojoj meri opozicija pokazuje znake, posle dve godine pokušaja da učini nešto zajednički na političkoj sceni, da bi mogla biti od poverenja?

Treba da pokažete da vi jeste ta alternativa koja će rešiti te nekakve probleme, a ne samo da listate te probleme. U tom smislu opozicija malo radi. Ona je za sada usmerena na to kako da se probije u medije, kako da otvori neke institucije, ali ne postavlja pitanje – a šta ako vas sutra pozovu na emisije koje traju dva sata i u kojima se raspravlja, na primer, o nekim stručnim pitanjima i politikama, poput zdravstvenih ili nekih drugih? Da li opozicija ima odgovore na ta pitanja, ili će faktički pričati istu priču kao i bilo koji drugi političar koji izađe na televiziju?

Savez za Srbiju je odlučio da bojkotuje izbore, Pokret slobodnih građana da izađe, neke opozicione stranke su najavile da će pokušati da prikupe potpise i izađu. U kojoj meri je i bojkot zapravo u potpunom rasulu?

On je bio i ranije u rasulu, u smislu da nije bilo jasno šta on podrazumeva. I pre vanrednog stanja ste imali pitanja – šta raditi sa lokalnim izborima u sredinama gde u stvari opozicija ima šansu da dobije takve izbore. To je jedan od odgovora koji opozicija nije imala, gde se u stvari dalje cepala. Tako i sada, nakon vanrednog stanja, nemate neke odgovore na pitanja koja građani razumno postavljaju. Onda iskače, recimo, Pokret slobodnih građana, koji je tu možda najznačajniji akter, koji takođe onda bez nekakve ideje hoće da ide na izbore, da bi pravio nered. I tu dolazimo do situacije koja zapravo postoji od 2014. i 2016. godine – da nama izbori ne postaju mesto na kom se rešavaju problemi za određeni period, nego mesto politike koja reprodukuje probleme. To je vlast uradila sa svim onim silnim izborima, tako da sada mi izbore tretiramo kao nešto što i nije baš toliko presudno za to kako će izgledati politička scena u Srbiji.

Da li mislite da bi Vučić, imajući u vidu situaciju, imao razloga da odgovori na poziv opozicije, na poziv Boška Obradovića i Dragana Đilasa, da sednu da se dogovore u vezi sa eventualnim odlaganjem izbora? Da li on ima razlog da njima izađe u susret?

Što bi jedan kolega rekao – da su oni racionalni akteri, mogli bismo da ih racionalno analiziramo. Ono što je tu veliko pitanje je, u stvari, da li Vučić igra do kraja igru da potpuno ovlada političkim poljem, da se tu zadrži i da eliminiše sve protivnike. Čini mi se da u ovom trenutku izgleda da hoće da eliminiše sve političke protivnike koji mu se malo radikalnije suprotstavljaju. To je nešto što mu ne daje dovoljno razloga da ih vraća u igru tako što će ih zvati na nekakve razgovore o uslovima. Prosto, mnogo mu je lakše da preko svojih medijskih sledbenika radi ono što je radio sve vreme – da ih na neki način satanizuje, da su kvaritelji sreće koja samo što nije stigla, odnosno koja bi stigla da nije njih. Racionalno posmatrano, svakako bi bilo nužno da se ovde povede takav dijalog. Pitanje je samo da li je kasno, jer bi to onda zahtevalo i nekakve institucionalne promene i verovatno odlaganje izbora i mnoge druge stvari na koje ova vlast nije spremna. Često se iz usta predstavnika vladajuće stranke čuje i da je to manjina. Čak i da jeste manjina, društvo ne može lako da se stabilizuje ukoliko ta manjina proizvodi radikalne situacije, jer vi i sa 10% pristalica možete biti veliki faktor destabilizacije. Na drugoj strani, zanimljivo je pitanje i kakvu podršku, mimo ove ucenjenjivačke, ima uopšte SNS.

Naslovna fotografija: Medija centar