Pajtić: Licemerni su oni što osuđuju Orbana, a Vučića tapšu po ramenu

Ipak, da li se iz sastava Vlade Srbije može naslutiti politička poruka vlasti, odnosno Aleksandra Vučića, koji je predominantno uticao na njen sastav, kao i na to čime će se ta vlada baviti?

Što se tiče izbora Gordane Čomić u Vučićevu vladu, rado bih ga prokomentarisao, ali nemam lavor pored sebe, pa je bolje da to ne učinim. Međutim, nisam tim iznenađen, jer su već učešćem na ovim izborima oni koji su participirali zapravo dali legitimitet nepostojećoj demokratiji, nepostojećim izbornim procesima i nepostojećoj slobodi medija. Šta god da učine oni što su izašli na izbore, ne mogu me iznenaditi. Ono što je, na neki način, mučno je činjenica da je osoba koja je bila potpredsednica Zorana Đinđića odlučila da se stavi u službu Aleksandra Vučića. Ali, radije bih to komentarisao onomatopejom nego rečima.

Gospođa Čomić je bila zamenica predsednika DS u vreme dok ste vi bili na čelu te stranke?

Tako je, samo što je moja istorijska uloga praktično beznačajna u odnosu na ulogu Zorana Đinđića, čija je potpredsednica bila. Što se mene tiče, nemam nikakav odnos prema tom njenom izboru osim fiziološki.

INTERVJU SA BOJANOM PAJTIĆEM  MOŽETE SLUŠATI NA ISTINOMER PODCASTU

U kojoj meri njen izbor na mesto ministarke za ljudska prava i dijalog sugeriše ono što je Ana Brnabić rekla – da se pruža ruka dijalogu, odnosno da je Vučić ipak prinuđen da ponudi dijalog?

Dijalog sa kim? Koga predstavlja osoba za koju je glasalo možda nekoliko stotina građana ove zemlje, a ne bi glasali ni oni da su znali da će ući u Vladu? Nema tu nikakvog dijaloga. Znate šta je signal da ima želje za dijalogom? Kada je Bernar Kušner, kao levičar, ušao u vladu desnog centra u Francuskoj. To je demokratsko društvo, u kome postoji sloboda medija, pa kada leva orijentacija pređe u stranku desnog centra to može da znači neki poziv na dijalog. Ovo znači samo udomljenje, samo privid, što je Vučić i želeo da stvori, kao uostalom i privid da je ova vlada više prozapadna nego prethodna, što zbog manjeg uticaja SPS, što zbog nekih koji su nekada bili na drugoj strani. Mislim da će Aleksandar Vučić zemlju okrenuti kome god treba da bi sačuvao svoju kleptokratsku vlast, vlast svoga brata, svojih drugova. On je u stanju da politiku okrene ka Evropskoj uniji, Americi, Rusiji, Iranu, Pakistanu, kome god hoćete, samo da bi što duže bio na vlasti. Ne postoji tu nikakva ideologija, niti ikakvo vrednosno opredeljenje kada je u pitanju ovaj režim, nego da se što više iscrpu nacionalni resursi i da se što više dobije na vremenu. Videli smo konačno da je novo-stara premijerka izjavila da će učiniti mnogo više u borbi protiv onih, uključujući i medije, koji prozivaju Aleksandra Vučića i njegovo okruženje. To govori da ulazimo u fazu veće represije i poruka kako je Srbija nešto bliža Zapadu ili zapadnim vrednostima je farsa koja treba da se prezentuje nekolicini političara ili diplomata u Briselu i Vašingtonu i ništa više.

Izjava Ane Brnabić u vezi sa medijima nije ništa novo. Koji vam je dodatni argument da mi ulazimo u period veće represije?

Evo vam primer. Pre neki dan su gospodina Ostojića u Novom Sadu priveli, pred dvoje male dece, zbog statusa na Fejsbuku koji je bio ironičan. To govori o velikoj nervozi režima i represivnog aparata sile. Vulin, koji je postavljen na mesto ministra policije, mogao bi da pokrije i energetsku efikasnost, uz policiju. Setićemo se da je 1997. godine izjavio, nakon što je vodenim topovima intervenisano protiv demonstranata u sred ciče zime, da nisu valjda očekivali da će biti poliveni toplom vodom. Možda će jedini benefit tog novog mandata biti to što će naučiti da drži pendrek, pošto je u prethodnom naučio da drži pušku. Generalno, kada pogledate konstelaciju u ovoj vladi, nema tu ljudi koji će se mnogo pitati. Te kozmetičke promene i udaljavanje SPS-a suštinski više služe za nekakvo ohrabrivanje i podsticanje procesa unutar SNS-a u kome se primećuje nervoza, nego što se odnose na sam SPS ili na nekog koalicionog partnera.

Zašto su nervozni, po vašem mišljenju?

Zato što konačno počinju da razumeju nešto što im se govori godinama. Ako uništiš institucionu opoziciju – a oni su vrlo blizu toga da su je potpuno uništili – u jednom trenutku kada dođe situacija da padneš sa vlasti, to padanje neće biti gubljenjem na izborima i rukovanjem sa pobednikom, nego će značiti da će te nekakve narodne patrole, antimigrantske, antivakserske snage srušiti jer ćeš se naći na udaru ekstremne desnice, koja će se sa tobom fizički obračunati. Ovaj režim je dugo veštački podsticao ekstremističke organizacije da bi se Zapadu pokazalo kako je i taj Vučić, koji je zagovarao ubijanje sto muslimana za jednog Srbina, zapravo liberal, s obzirom kakva je alternativa. Zarad toga su uništavali svaku pristojnu organizaciju i opozicionu stranku i puštali vetar u jedra onima koji imaju vrlo ekstremna stanovišta. Sada ti ekstremisti bujaju, nezadovoljni ekonomskom situacijom, migrantima, ovom krizom sa koronom. Nezadovoljstvo će pući, i to neće biti u organizaciji političkih stranaka opozicije, nego mnogo ekstremnijih političkih struktura.

Najavljujući vladu i njen program u šest tačaka na konferenciji za medije, Vučić je rekao da je jedan od prioriteta dijalog, ali je kao najvažnijeg subjekta dijaloga naveo upravo desničare, za koje veliki deo javnosti veruje da su u aranžmanu vlasti, a ne opoziciju, koja se zalaže za demokratizaciju. U čemu je logika?

Naravno da on nudi društveni dijalog pre svega ekstremnoj desnici. Pa i mi radije razgovaramo sa sopstvenom decom nego sa komšijskom. Naravno da su to uglavnom „njegova deca“, ali ima tu i „dece“ koju podržavaju neke druge države. Ona „deca“ koja su u službi Vučića mogu doći na ideju da preuzmu režim i okrenu se protiv njega, i to je ono što Aleksandar Vučić i njegovi saradnici razumeju. Vladajuća partija je jednostavno srušila lestvicu kojom je mogla mirno da se spusti sa vlasti i otvorila Pandorinu kutiju u kojoj niko ne zna više na koji način do tranzicije vlasti može doći. Preveliki je stepen nervoze zbog korona virusa, zbog krize sa migrantima, zbog ekonomskih problema – jednostavno, ta nervoza će negde pući, ali se plašim da će pući na nasilan način, a apsolutno sam siguran da to neće organizovati opozicione stranke, nego će to organizovati oni koji su u ovom trenutku uglavnom pod komandom režima.

Zar sve to što kažete ne govori u prilog potrebi da se odnosi relaksiraju razgovorom – da se pozovem na Lečića, koji je napisao da je demokratizacija potrebna i režimu i opoziciji?

Čini mi se da tu postoji terminološko-političko-teorijski nesporazum – nije zadatak opozicije da daje podršku vlasti ili da se nalazi na dispoziciji vlasti. Da je to zadatak opozicije zvala bi se dispozicija, a ne opozicija. Kod nas, u našem društvu je još devedesetih godina – da li DB, da li SPS, odnosno Milošević podmetnuo kukavičje jaje o nekakvoj konstruktivnoj opoziciji. To ne postoji. Uloga opozicije je da režim kritikuje i da režim smeni, a ne da tercira režimu i da bude rezervni točak u njegovom automobilu. Plašim se da smo nakon „programa prva šansa” sada došli, nakon izjave gospodina Lečića da ovoj vladi treba dati šansu, do „programa četvrta šansa”. Nema više šanse za one koji više od osam godina pokazuju da ne daju ni pet para ni za individualna prava i slobode, ni za medijske slobode. O kakvom dijalogu uopšte možemo govoriti kada opozicioni prvaci, ali i nezavisni intelektualci, novinari, umetnici koji kritikuju režim ne mogu da se pojave praktično ni na jednoj nacionalnoj televiziji i kada je režim uspostavio nesmenjivost vlasti? Kakav je to dijalog kada Vučić želi da uspostavi pluralizam mišljenja unutar jedne partije i jedne političke strukture, kao što je to nekada bilo u okviru Socijalističkog saveza radnog naroda? To nije imanentno Evropi 21. veka, u svakom slučaju.

Ali šta je onda alternativa? Ako ne dijalog, šta onda – pobuna?

Pa, ovaj dijalog bi bio kao da te mafija pozove na dijalog da ti traži novac za zaštitu. A ako ne platiš, onda će ta mafija da te ugrožava. To je poziv na dijalog u Srbiji. Pozivaju opoziciju na dijalog o poštovanju Ustava i zakona. Aman, pa nema dijaloga o poštovanju Ustava i zakona! Ako želiš dijalog i pravnu i normalnu državu, moraš poštovati ono što ti nalažu pravni akti u sopstvenoj zemlji. Moraš osloboditi medije, moraš omogućiti fer i pošten izborni proces, moraš omogućiti reprezentativnost, moraš omogućiti smenjivost vlasti. O čemu da se priča na tom dijalogu? Da će se poštovati neki delovi zakona ili neke odredbe zakona, a druge ne? Ne, prvo ispunjavanje! Ako smo pravna država i ako hoćemo u EU, kako kažu premijerka i predsednik, onda moramo poštovati sopstvene zakone i ono što su uzusi modernog, civilizovanog društva.

To je takođe dilema u delu javnosti – zašto bi neko ko je doveo do urušavanja vladavine prava, urušavanja institucija, pravosuđa, izbornog procesa, kako piše i u Izveštaju Evropske komisije, sada krenuo u drugom smeru?

Pa i ne bi, i ne želi. Poziva na dijalog da bi ponovo dobio na vremenu, kao što sve vreme samo kupuje vreme i kada je reč o Kosovu. Kupuju vreme da bi besplatno oteli sve prirodne resurse ove zemlje i da bi postali vlasnici ove zemlje, pa će onda posle nekoliko godina biti potpuno svejedno ko je na vlasti jer ćemo svi raditi za Aleksandra Vučića, njegovog brata, kuma, familiju što njegovu, što Brnabićkinu. Dakle, ne može se prihvatiti kao dobronameran poziv na dijalog od onih koji sve vreme bukvalno uništavaju svaku alternativu – ne samo političku, nego se i na mikro-nivou obračunavaju sa svakim ko se drzne da kaže neku kritičku reč.

Šta onda opozicija ima na raspolaganju?

Opozicija ima na raspolaganju drugu vrstu akcije. Ali, samo da kažem šta ima na raspolaganju vlast. Vlast ako hoće dijalog, ona će iz ovih stopa da otvori sve medije za opoziciju i za kritički nastrojene ljude, jer to je njihova zakonska i ustavna obaveza. Drugo, treba da omogući reprezentativnost u institucijama i smenjivost vlasti i da zaustavi svoje džipove i batinaše koji onemogućavaju da na nivou mesne zajednice ljudi izraze svoje mišljenje, da prestane da kupuje glasove, preti ljudima u javnom sektoru da glasaju za njih. Ako žele dijalog, prvo moraju učiniti korak, a ne izgovarati prazne reči u devetoj godini svog mandata. Pa ko u to, pobogu, više veruje? Opozicija mora da preduzme radikalne korake. Opozicija mora da ode u Brisel i da demonstrira ispred sedišta Evropske komisije i sedišta Evropske narodne partije (EPP), jer tamo je centar podrške Aleksandru Vučiću – za razliku od Evropskog parlamenta, u kome veliki broj poslanika ne želi da bude podrška jednom diktatorskom autoritarnom režimu.

Pa zašto tamo da protestuju? Nisu nam Evropska komisija i EPP izabrali Vučića?

I te kako su tome doprineli, jer je postojala i postoji podrška i njihovo udaranje po ramenu, njihovo dopuštanje da mediji u zapadnom vlasništvu budu deo Vučićeve mašinerije… I te kako su dali podršku Vučićevom režimu.

Ta EU je udarala po ramenu i DS kada je bila na vlasti, ali poenta je da bi možda i opoziciju, da je opozicija alternativa.

Opozicija ne može napraviti od sebe alternativu na način kako je to učinila SNS svojevremeno, jer DS nije potpuno izbacila opoziciju iz medija, nego naprotiv – malo-malo pa je Toma Nikolić bio u centralnim terminima, po sat vremena na RTS-u. Imali su pristup svim medijima, radikali su bili na Pinku, na B92, posle naprednjaci i sve ostale opozicione stranke. Za vreme Demokratske stranke uspostavljen je princip smenjivosti vlasti. Danas 80% Srbije uopšte ne može da vidi da postoji opozicija. Kada čuju o opoziciji – to su psovke, kletve i najgore uvrede koje su izrekli predstavnici režima. Razlika je ogromna u odnosu na period vlasti DS. Može sad da donese odluku bilo ko u Briselu, ili ne znam gde, da će podržati opoziciju – to je tek prvi korak. Kada govorim da tamo treba da počne da se rešava problem, govorim o prvom koraku oslobađanja medija u Srbiji. Kao što su ga tapšali po ramenu i uslovno rečeno doveli na vlast, jedino oni mogu i da ga nateraju da u prvom koraku oslobodi deo medija, makar javni servis i one medije koji imaju nacionalnu frekvenciju. Konačno, i zakonska je obaveza medija sa nacionalnom frekvencijom da omoguće svakom ko ima disonantno mišljenje da izgovori to disonantno mišljenje na nacionalnoj frekvenciji, da bi se ljudima dalo pravo izbora. Jer nema slobode u zemlji u kojoj nema slobodnog protoka informacija – nema slobodnog izražavanja i glasanja ako ljudi uopšte ne znaju šta je alternativa.

U redu, ali i deo opozicije insistira na dijalogu pod pokroviteljstvom EU, odnosno Evropskog parlamenta – na primer, Narodna stranka Vuka Jeremića. Govoreći o tome, da li bi to zapravo bio dijalog, jer dijalog podrazumeva ravnopravnost sagovornika, ili bi to bili pregovori jačeg i slabijeg, ili nešto treće?

To je kao kada roditelj razgovara sa svojim petogodišnjim detetom. To bi bio takav nivo pregovora. To dete je nemoćno, a svi instrumenti su u rukama roditelja koji je nasilan, pa voli i da bije. Naravno da opozicija treba pod pokroviteljstvom Evropskog parlamenta da razgovara sa režimom. Tanja Fajon je sjajan koordinator, ako je neko dobronameran prema Srbiji u Briselu to je Tanja Fajon, ali to nije dovoljno. Evropski parlament nema dovoljnu specifičnu težinu i snagu da garantuje da će ovaj režim da postupi elementarno u skladu sa standardima koji se od njih očekuju u pravosuđu, oblasti slobode medija, oblasti poštovanja ljudskih prava. Zato treba pritiskati paralelno. Protesti u Briselu, ispred Evropske komisije i sedišta EPP, tamo međunarodnoj javnosti skrenuti pažnju na to da deo Evropske komisije i deo EPP-a podržava jedan diktatorski režim u Srbiji. Ne znam kako ih nije sramota da osuđuju Orbana, a da tapšu po ramenu Vučića – to je vrhunsko licemerje i na to treba usmeriti reflektore. U EU imate slobodu medija. Svako od njih tamo ima opoziciju koja je uticajna, i bilo bi dobro da se izvrši pritisak na one koji danas u Evropskoj narodnoj partiji smatraju da nema veze što je Vučić autokrata, jer neće oni živeti tamo, da parafraziram Čerčila, i neka su stvari pod kontrolom, samo da je njihov na vlasti i samo da nema rata na Balkanu.

No svejedno, čak i da to bude tako, ne može nama ovde EPP da bira vlast – valjda postoje ovde neki građani koji glasaju?

EPP može da izvrši pritisak da se oslobode mediji i da se ne kupuju glasovi. Možemo da se slikamo dok oni kupuju 300.000-400.000 glasova i dok 80% ljudi u zemlji ne može da vidi ni N1, ni Danicu Vučenić, ni da vidi Novu S. Možemo mi da se slikamo sa tim što smo u pravu i sa tim što tvrdimo da živimo u jednoj državi koja nije slobodna. Mi nemamo dovoljno instrumenata, i to se pokazalo, da izvršimo pritisak. Evropska unija ih ima, i to treba iskoristiti. Inače, prekasno će biti ako opozicija sa radikalnijim pritiskom krene za šest meseci ili godinu dana, jer znamo da ova vlada bez legitimiteta neće dugo opstati, kao ni jednopartijski parlament, i zato treba delati sada i odmah, što pre.

Da li opozicija ima luksuz da još jednom bojkotuje izbore?

Teško da će opozicija imati izbora da ne bojkotuje izbore, ako se ne promene uslovi. Ne vidim šta opozicija dobija izlaskom na izbore pod uslovima koji su postojali i do sada, a vidim da bojkot jako boli režim i da je veliki pritisak iz inostranstva jer je skupština jednopartijska. Kada vam dođu iz sveta pa im kažete – mi nemamo opoziciju u skupštini, ili imamo šest opozicionih poslanika, ne znam gde su i njih našli, od 250, to je onda takva kompromitacija, takva blamaža…

Možda je tu ključ Vučićevog interesa da relaksira prilike unutra?

Vučićev jedini interes je da ostane na vlasti, što je duže moguće. On neće učiniti ustupke koji će dovesti do veće reprezentativnosti opozicije – bar to neće činiti dobrovoljno. Učiniće to ukoliko bude priteran. Verovatno će fingirati pregovore, kao i do sada. Pokušavaće da napravi veštačku opoziciju, da skrpi ono što je sada izašlo na izbore, pokušavaće desnicu malo da okuraži, da ih podrži malo finansijski i medijski, da i oni uđu u parlament, pa da onda fingiramo demokratiju. Nema ni jednog razloga da verujemo da će biti nešto drugačije. Ako želi da se ponaša drugačije, onda će to pokazati ovako. Osam i više godina govori neistinu, a sve je gore i gore.

Citiraću rečenicu koju ste izgovorili u jednom intervjuu. Rekli ste – Vučićev režim će pasti onog trenutka kada opozicija bude spremna na veće žrtve da dođe na vlast, nego što je on spreman da žrtvuje da bi na vlasti opstao. Da li je opozicija blizu tog trenutka žrtvovanja?

U ovom trenutku ja te naznake ne vidim. Kada govorim o radikalnijim akcijama, na primer u Briselu, mislim na nenasilne akcije i na akcije koje se bave problemom tamo gde je nastao, ali i gde problem može da se reši. To bi bilo nešto novo i drugačiji pritisak nego do sada. U ovom trenutku opozicija nema kapacitet da ugrozi režim, a nema ga i zbog toga što je ovaj režim osam godina činio sve da uništi opoziciju svim sredstvima i nema dileme da su u tome bili uspešni. Ovo je siromašna država u kojoj mediji zavise od odnosa sa organima vlasti, u kojoj je cena glasa toliko niska da jeftino možeš kupiti par stotina hiljada glasova, u kojoj nije nikakav problem da uspostavite nesmenjivu vlast. Ali u jednom trenutku će nivo nezadovoljstva i frustracije ljudi biti toliki da se plašim da vlast neće otići na miran način, a to nikome ne treba i to nikome nije u interesu. Nasilje je poslednja stvar koja nam treba i, konačno, nagledali smo se nasilja i ratova ovih godina, i zaista verujem da niko normalan to ne želi.

Bilo je raznih iznenađenja poslednjih decenija u Srbiji. Šta mislite, da li od ovog trenutka do izbora mogu da se dogode neka iznenađenja?

Mogu da nas iznenade samo egzibicije članova vlade. U ovim godinama smo nekako doživeli da je svaki član vlade i svaki pripadnik režima ostvarivao svoje devojačke i momačke snove. Vulin je završio vojsku, Vučić je upisao školu za košarkaške trenere, Maja je htela da postane balerina, ali evo – makar je postala ministarka balerinama. Biće mnogo bizarnosti. Kada vidite strukturu te vlade, biće mnogo povoda da se nasmejemo u ovoj vrlo teškoj i u suštini tužnoj situaciji.

Naslovna fotografija: FoNet/Aleksandar Koković