Otvoreno pismo podržavaocima metode belih listića

„Jedini način na koji možemo predvideti budućnost jeste da je sami stvorimo.“
Alan Kej

Poštovane i poštovani podržavaoci metode belih listića,
različiti mediji vrve od vaših predloga za glasanje putem belih listića, odnosno poništavanjem listića, pa sam rešila da analiziram tu na prvi pogled zgodnu priliku da pokažemo koliko smo nezadovoljni politikom i političarima.

1. Kada je metoda uspešna

Svrha ove metode je da pošalje „poruku“ o nezadovoljstvu i tome da nemamo za koga da glasamo, da smo promenili i ove i one i da niko ne valja, a one što nismo promenili nekako ne bismo ni da probamo jer osećamo da će i oni biti podjednako nesposobni, a vrlo izvesno i mnogo gori. Već dvanaest godina bez promene živimo u visoko korumpiranom i nepravednom društvu, bez nade da bilo ko ima nameru da to promeni. Tome se nismo nikako nadali i sa punim pravom smo ljuti.

U tom smislu, uspešnost ove akcije, odnosno pomenute „poruke“ koju šaljemo je direktno povezana sa brojem ljudi koji su spremni da urade isto što i mi – da ponište listić. Ako i pretpostavimo da je moguće privoleti stotine hiljada ljudi da uradi tako nešto (recimo 20% birača) i mi uspemo da pošaljemo našu poruku, zar nije važno šta će se desiti nakon što ta poruka stigne do političara i stranaka? Čini mi se da se kao posledica te poruke neće desiti ništa osim formiranja Vlade koju nismo birali. Poruka će biti interesantna taman dok se ne zahuktaju stranački pregovori, jer će oni sigurno biti vrlo sočni za medije. Dakle, gde nas vodi najbolji scenario? I kakve su šanse za najbolji scenario? Da li je realnije reći da će broj nevažecih listića biti daleko ispod gore pomenutog broja, broja koji može da pošalje bilo kakvu poruku? Meni se čini da jeste.

2. Pitanje nezadovoljstva, odgovornosti i hrabrosti

Opravdano i nagomilano nezadovoljstvo koje vlada u zemlji ima i svoju drugu stranu, a to je pitanje šta moramo da uradimo kako bi sve ono čime smo nezadovoljni otklonili (promenili je možda već suviše istrošeno). Svest o tome očigledno postoji, ne možemo samo kukati u prazno i kao jedan od odgovora nudi se predlog da poništimo listiće na predstojećim izborima. Ima i drugih predloga, od kojih je najefikasniji onaj koja predlaže preseljenje u neku pristojniju zemlju. Kako ja tvrdim da metoda poništavanja listića nije dovoljno dobra i ne vodi rešenju koje je (u najboljem scenariju) bolje od dizanja prašine, red je da dam neki drugi predlog. Preseljenje ćemo ostaviti van analize, ono ne samo da je poslednje sredstvo, nego je i priznanje da apsolutno ništa drugo nije uspelo i da se predajemo.

Moj predlog je vrlo jednostavan, ali zahteva mnogo više od poništavanja listića. U zemlji u kojoj neko nema za koga da glasa, on se udružuje sa drugima koji nemaju za koga da glasaju i koji dele slične vrednosti, odnosno nezadovoljni stvaraju druge partije koje će biti bolje, iskrenije, poštenije i efikasnije u rešavanju problema (kažem partije jer nezadovoljni naravno ne moraju biti homogeni u pogledu svog nezadovoljstva ili pogleda na rešenje). Tako je od kada postoji bilo kakvo društveno uređenje na ovom svetu, čak i kada je udruživanje istomisljenika značilo gubitak života ili proterivanje. Možda nam ovaj nas trenutak ne dozvoljava da to sagledamo, ali taj isti svet se na taj način i menjao, nekada postajao i gori, ali uglavnom pomalo bolji.

Kada smo živeli u jednopartijskom sistemu, kada smo imali mnogo toga, ali ne i političke slobode, i  tada je bilo onih koji su rizikovali mnogo toga, okupljali se i maštali o nekoj boljoj zemlji (tada je to značilo nesocijalističkoj). Danas, kada političko organizovanje više nije ilegalno, ne samo da ga dovoljno ne cenimo, vec ga smatramo ili prljavim ili krajnje naivinim poduhvatom. Danas ćete na moj predlog reći da je taj poduhvat ne samo naivan, već i da košta toliko da niko ne može da ga finansira, da nas sprečava zakon o registraciji političkih stranaka i da ne želite da potrošite ostatak života na nesiguran projekat, da ste zasićeni politike i novih pokušaja.

Slažem se da imamo zakon o registraciji političkih stranaka za koji slobodno može da se kaže ne samo da je retroaktivan, već da sprečava ustavnu slobodu udruživanja na različite načine, a jedan od njih je i uslov za registraciju političke stranke: 10.000 overenih potpisa za osnivanje, a overa se naravno plaća (400 dinara po potpisu, ako se ne varam). Tako sloboda udruživanja u Srbiji košta više miliona dinara, a Srbija je jedna vrlo siromašna zemlja. O slobodi udruživanja u jednoj svojoj presudi Evropski sud za ljudska prava kaže da „Evropska konvencija garantuje prava koja su praktična i delotvorna, a ne teorijska i prividna“. U Srbiji je ovo pravo teorijsko i prividno, jer osnivaču (ili potpisnicima-sasvim svejedno) treba mnogo novca i vremena za realizaciju Ustavom garantovanog prava. To znači i saradnju sa onima koji u Srbiji imaju mnogo novca, njih nije teško nabrojati, ali vam njihovo sponzorstvo već u početku kvari svaki pristojan projekat.

Da ne komplikujem previše, pitanja su jednostavna. Imamo li mi konkretnih ideja za promenu ovoga u čemu živimo? Imamo li hrabrosti da napravimo druge partije? Ako nemamo ideju, ima li je neko drugi? Ako je imamo, a nemamo novac da priuštimo sebi slobodu udruživanja, da li možemo da napadnemo taj zakon (već sada ima nekoliko incijativa pred Ustavnim sudom za ocenu ustavnosti ovog zakona)? Ako ga najviša instanca u zemlji smatra ustavnim, da li imamo hrabrosti da se dalje borimo za drugačija pravila igre, recimo pred Evropskim sudom?

Reći ćete da je to previše posla, da i to košta vremena, novca i živaca. Da ne morate BAŠ VI da budete Don Kihot. Da vi imate svoj posao u životu, svoju porodicu, ne biste da se bavite politikom. I da sve uspe, ko zna da li bi ta stranka uspela da uradi nešto i ko zna da li biste na kraju platili glavom – ne bi to Srbiji bilo prvi put.

Ako je tako, ako ne možemo da se udružimo (ili udružite – vi koji ste zagovornici belih listića), ako je to previše muke, onda budite pošteni: recite da ste odustali. Ovde više ništa ne vredi. Nekada ni to nije strašno, ali nazovite stvari pravim imenom. Ako još mislite da ima nade, onda preduzmite nešto što nisu beli listići. Oni ne vode nikuda osim samoizolacije, kojoj nas je naša mala zemlja izgleda tako lepo naučila. Pogotovo ako planirate da se ovom neupešnom metodom služite na dugi rok.

I nemojte gledati u mene. Meni je tek dvadeset peta, ima u ovoj zemlji mnogo nezadovoljnih ali ipak iskusnijih i to među vama, zagovornicima belih listića. Na kraju, toliko godina ste se u mnogo težim uslovima borili za ovo malo što smo stekli.

S poštovanjem,
Sofija Mandić
pravnica, građanka, koja i dalje veruje da udaranje glavom o zid nije korisno ni za glavu ni za zid