Otkud Mladić u mom dvorištu
„Jesi li iznenađen što je najtraženiji begunac uhapšen u tvojoj opštini?“, pitaju me neki. „Ne“, odgovaram bez razmišljanja i naknadnog pametovanja. Zašto? Iz nekoliko razloga.
Kada sam neke ’99 (ili beše 2000.) putovao od Zrenjanina ka Beogradu auto-stopom povezao me je momak iz obližnjeg sela. Nije famozno Lazarevo, ali jeste sa tog poteza. U neobaveznoj priči dva slučajna saputnika o gde-ko-i-zašto-putuje, vremenu i lošim putevima, stigosmo, do čega bi drugo, do politike. „Kakva nam je vlast…“, „…a tek opozicija…“, „…a i ovaj Hag…“. Na pominjanje Haga, priseti se moj kratkotrajni prikan nečeg, pa me priupita: „Znaš li ti da sam se ja skoro vozio sa Mladićem?“ Nema potrebe da pominjem da je u tom trenutku pominjana ličnost već bila tražena i da se, zvanično, već skrivao. Gledam, procenjujem ga, da l’ želi da me fascinira svojim neverovatnim pričama, a on nastavlja kako ga je sreo u svom mestu, da ga je povezao, da su lepo ispričali i na kraju rastali. „Pa, kakav je?“, proveravam ga ja. „Isti kao što je bio, ne krije se…na kraju mi se mnogo zahvaljivao što sam povezao“. Da li smo se general i ja vozili istim „stojadinom“? Moguće. U to doba, a i kasnije, i drugi su govorili da su ga viđali u javnosti, na ulicama, na utakmicama. Jeste da ga je Hag tražio, ali ovdašnje vlasti nisu mnogo tangirali takvi zahtevi. Pa, zašto se onda Ratko ne bi bezbrižno vozio po banatskim selima i zdravio sa meštanima?
Drugi razlog je što je penzionisani general ranije umeo da svrati u mesto u kojem će mnogo godina kasnije biti pronađen i uhapšen. Imao je rodbinu tamo, tri porodice, svi Mladići. To je u Lazarevu, a i malo šire, bila opštepoznata stvar. Bez obzira da li će se utvrditi da je tamo boravio duže vreme, gajio povrće i domaće životinje ili je, pak, kod rođaka samo svratio skrivajući se pred poterom, uopšte ne čudi što je pronađen baš tu. Prijateljsko-zavičajno okruženje, čini se, sa puno razumevanja za ono što je general radio u ratu i sapatništva za ono što mu se sada dešava. Kakvo je njihovo mišljenje o njemu može se zaključiti i sada dok traže da im se selo prekrsti u Ratkovo/Mladićevo.
Piše po novinama kako se Mladić nije nešto posebno ni krio, te da je prošlog leta radio u Zrenjaninu kao građevinac. Tu negde leži treći razlog zbog kojeg ne iznenađuje otkud to da optuženi za ratne zločine mirno šeta i ne bude opažen. Svako ko je sa tog područja i od te fele zna o čemu govorim. Dimenzije letargije i pomirljivosti sa sudbinom poprimaju gigantske razmere. Svakodnevna ravna linija. Prođe ti pred nosom čovek za kojeg je raspisana nagrada od deset miliona dolara, a ti ga u sopstvenom tumaranju ni ne primetiš. Ne pravdam, konstatujem.
