Olovka piše srcem

Transparentnost Srbija (u daljem tekstu TS), organizacija čiji su ciljevi borba protiv korupcije i povećanje transparentnosti rada državnih organa – a sve zarad sprečavanja zloupotrebe javnih ovlašćenja u privatne svrhe – saopštila je da je neophodna dorada druge verzije Akcionog plana za poglavlje 23.

U toj organizaciji napominju da je tako nešto neophodno „kako bi proces pridruživanja Evropskoj uniji bio iskorišćen kao pokretač značajnih reformskih promena u vezi s radom pravosuđa i borbom protiv korupcije, a ne samo formalnog ispunjavanja uslova koji budu dogovoreni sa EU”.

Ja tu ne bih ništa menjao, mislim na tekst koji je potpisao TS. Rad pravosuđa i borba protiv korupcije (kriminal se podrazumeva kao vezivno tkivo), slojeviti kakvi jesu, nalaze se na papirima. U hrpi papira. U debelim slojevima koji nikoga ni na šta ne obavezuju. Tako je bilo unazad mnogo godina. Reforma je stizala reformu, a Venecijanska komisija, zadužena za praćenje rada pravosudnih organa, davala kečeve za elementarno nepoznavanje teme. Ovde su kečevi godinama tumačeni kao prelazna (visoka) ocena. Priznajem, jača je od nule.

Reforma pravosuđa najviše upada u oči u periodu kada je Ministarstvom pravosuđa rukovodila Snežana Malović, zalutala u tom poslu. Inače, žena sa šiškama. Od kojih ne vidi daleko. Brljotine s reorganizacijom sudova, izborom sudija, članova Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca posebno su poglavlje u onoj hrpi debelih slojeva.

TS kaže da je Ministarstvo pravde (misli se, valjda, na ovo trenutno) načinilo bitan pomak time što je objavilo izveštaj o prispelim predlozima organizacija civilnog društva na prvi nacrt Akcionog plana, ali i da „javna rasprava o toj temi nije dovoljno iskorišćena da bi kvalitet teksta bio unapređen”. Ista organizacija smatra „da će odsustvo kvantitativnih parametara omogućiti da vlada 2018. godine čak i skromne rezultate tumači kao da su preporuke EU ostvarene, a ni Evropska komisija neće imati čvrste parametre da bi tvrdila suprotno”. Tek 2018.(!), i samo na papiru.

U bledunjavoj i nedorečenoj javnoj raspravi na tu temu pomenuta su i iskustva Crne Gore u vezi s poglavljem 23. Ona kažu „da se izradi akcionih planova mora pristupiti u širokom kontekstu pravosudnog sistema, sa realno postavljenim ciljevima i rokovima, saradnjom i koordinacijom svih nadležnih institucija, uz puno uvažavanje preporuka Evropske komisije”.

Kad već ne umemo da učimo na sopstvenim greškama, onda bar da uzmemo pelcer s Cetinja, pa kako nam bude. A bilo nam je, bilo nam je, lepo. Nekada. O trenutnom stanju ne vredi trošiti nijedno od slova azbuke, gubljenje je vremena, a papir pretesan da sve na njega stane i da istrpi.

I pošto već pomenuh azbuku, sudbinu ovih naših učmalih života neretko kroje oni koji se hvale da znaju svih 17 slova azbuke sve tvrdeći da znaju i svih devet samoglasnika. Padeže ne mogi ni da prebroje. Da li nam od toga može biti gore? Možemo se i kladiti. U tri litra krvi da može.

Postoje mnoge lutalice nesnađene u lavirintu vlasti. Evo, onaj Vulin, na primer, koji od partijskog članstva ima samo šofera i pik-ap. Kao da su ga istrgli iz pesmarice. Tugovanke. A uporan je u naumu – da kad poraste – bude šlager sezone. Politika mu je kao gnjila dunja, nit je za slatko, nit za kompont, a ni za sulc. Neka mu neko postavi „lopovske” stube da je skine sa ormara.

Zamere mi ponekad neki da sam oštar. Naprotiv, nisam, dobronameran sam. Samo mi je olovka uvek naoštrena. Ne volim da pišem tupim vrhom, vuče deblje linije, a ova moja zašiljena ispisuje tanke fine, kose, tanke, žiletaste. Estetskije. I, uprkos svemu, optimista sam. Nada umire poslednja, s bubašvabama. A i mrak je najgušći pred zoru.


www.dejanjeremic.com