Mogu li se gladovanjem rešiti politički problemi?

Samostalni poslanik Miladin Ševarlić započeo je u nedelju štrajk glađu u nemogućnosti da pridobije poslanike u Skupštini Srbije da se raspravlja o povredama teritorijalnog integriteta i suvereniteta i nepoštovanju Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN.

Nakon njega, istog dana, na štrajk glađu ispred Skupštine Srbije odlučio se i predsednik Dveri Boško Obradović („ne samo zbog očuvanja Kosova i Metohije u sastavu Srbije, već i zbog kršenja Ustava, rušenja demokratije i odlaganja izbora“), a zatim su to isto učinili i poslanici SNS Aleksandar Martinović i Sandra Božić („tužilaštvo i sudstvo ne reaguju na fašističke ispade Boška Obradovića“).

Sutradan je Ševarlić odlučio da prekine štrajk jer je, kako je kazao, „praktično medijski bio ugušen, zbog popularnosti, skupštinske većine s jedne strane i pokreta Dveri, s druge“. Poslanica Božić je u ponedeljak, nakon poziva predsednika Srbije Aleksandra Vučića odlučila da prekine štrajk, a u utorak je to učinio i Martinović, jer je Prvo osnovno javno tužilaštvo preduzelo dokazne radnje. 

A sinoć se Obradoviću u štrajku pridružio i poslanik Dveri Ivan Kostić, da bi se na istom mestu danas pojavio još jedan štrajkač glađu –  potpredsednik Izvršnog odbora Romske partije Goran Stanojević. On zahteva da se istraže pretnje smrću koje je preko telefona dobio od nepoznate osobe zbog, kako je saopštila Romska partija, njegovog političkog angažovanja.

Jedan od najpoznatijih štrajkova glađu u novijoj političkoj istoriji je onaj na koji se sredinom aprila 2011. godine odlučio Tomislav Nikolić, tadašnji lider Srpske napredne stranke.

„Ja od jutros ne uzimam ni vodu ni hranu“, rekao je tada Nikolić, koji je štrajkom glađu i žeđu želeo da prinudi vlast da u toku te godine raspiše parlamentarne izbore. U tome nije uspeo. 

Ismevanje Nikolića koštalo je mnogo današnju opoziciju, smatra sociolog i istraživač javnog mnjenja Srećko Mihajlović.

„Tadašnja vlast potcenila je Nikolićev štrajk glađu. Nije se shvatilo tada, a izgleda ni danas, da to nije komunikacija sa opštom javnošću, sa javnim mnjenjem građana Srbije, već je to komunikacija sa svojim pristalicama. Sa onima koji su nesigurni da bi postali sigurniji i sa onim odlučnim kako bi bili još uvereniji u to da su na pravoj strani“, objašnjava za Istinomer Mihajlović.

I docent na Fakultetu političkih nauka Dušan Spasojević kaže da je Nikolićev štrajk jedan od najpoznatijih slučajeva štrajka glađu čiji cilj nije ostvaren. 

„Problem je što smo u poslednjih pet ili deset godina imali niz štrajkova te vrste koji po pravilu nisu završavani onako kako je osoba koja je vršila pritisak želela. Čini mi se da je to postala jedna vrsta privlačenja pažnje javnosti u situacijama kada mislite da ne postoji ni jedna druga opcija“, napominje Spasojević.

U demokratskim društvima štrajk glađu nije česta pojava

Prema njegovim rečima, štrajkovi glađu nisu česti u demokratskim društvima, jer ukoliko je zahtev dovoljno važan, uvek će se naći neko ko će to zastupati i onaj ko će pomoći da se taj glas čuje.  

„To je gest kojim žrtvujete svoje zdravlje, čime pokazujete da verujete da ste u pravu. Ipak, to je poslednja mera koju imate na raspolaganju kada hoćete da izvršite neku vrstu pritiska“, objašnjava Spasojević.

Sa ovim je saglasan i Srećko Mihajlović, koji navodi da je štrajk glađu „ekstremni izraz ekstremne nemoći” i da je u pitanju očajnički potez koji, kako ističe, samo u tom kontekstu ima nekog smisla.

„Štrajk glađu u principu je izraz protesta i beznađa onog ko štrajkuje. Ne bi nikako trebalo izjednačavati štrajkove onih koji su u političkoj opoziciji, sa suludim i besmislenim štrajkovima ljudi koji su u vlasti i koji su njene najlojalnije pristalice. To i nije štrajk glađu nego najobičnija budalaština, sa nadom da će ta budalaština imati političke implikacije. Sam štrajk ne može da ima političke implikacije, ali njegova interpretacija koju čine oni koji vladaju medijima može da ima političke implikacije. Kao što može da ih ima i okupljanje oko tih štrajkača, jer postoji mogućnost ozbiljnih incidenata i većih sukoba”, smatra Mihajlović.

Kada na štrajk glađu odgovorite na isti način onda je u pitanju postojanje paralelnih društava koja jedno drugo guše i tu onda nema demokratije, smatra docent Spasojević.

„To što vlast na na mitinge odgovara kontramitinzima, na štrajk glađu odgovara kontraštrajkom glađu i na taj način obesmišljava situaciju, predstavlja potpuno ludilo. Vlast zna da će tako pokriti poruku osobe koja je prva krenula u protest i da će time napraviti zbunjujuću situaciju u kojoj javnost neće umeti da se snađe. To je efikasan mehanizam. Oni znaju da neće morati dugo da štrajkuju glađu, brzo će popustiti i onda zapravo onaj ko je počeo štrajk gubi gest koji mu je bio poslednja šansa“, govori Spasojević.

On podseća da pojedini štrajkovi glađu imaju smisla, pominjući u tom kontekstu slučaj vlasnice TV „Kanal 9” Maje Pavlović, koja se na takav korak odlučila smatrajući da ju je izneverio ceo sistem, koji ne poštuje svoja pravila. Štrajk glađu poslanika Ševarlića ne smatra smislenim, jer je on, napominje Spasojević, bio poslanik prethodne četiri godine i imao je na raspolaganju druge mehanizame koje nije koristio ili, pak, to nije činio uspešno. 

 Naslovna fotografija: FoNet / Ognjen Stevanović