Miša nije Vojislav

Ima razloga za uverenje da Miša Vacić ima ulogu “strašila“ kakvu je u vreme Slobodana Miloševića imao Vojislav Šešelj, ali bitna razlika je u tome što se vođa iz devedesetih osećao dovoljno samouverenim da dozvoli i pomogne politički rast izrazito inteligentnog čoveka, za razliku od Aleksandra Vučića, koji igra na više karata, ne dajući ni jednoj čak ni teoretsku mogućnost da iole ozbiljnije ojača.

Eto odličnog dokaza da, čak i ako mnogo liče, nisu svi isti: dok ovih dana Miša Vacić “iskače iz rerne i iz pegle“, najčešči komentar koji se može čuti jeste onaj o “novoj verziji Vojislava Šešelja“, odnosno o “strašilu“ koje je Aleksandar Vučić proizveo po modelu po kome je, svojevremeno, Slobodan Milošević uzgajio Šešelja.

Ta teorija, međutim, ne uzima u obzir bitnu razliku između Šešelja i Vacića – pri čemu nije, naravno, reč o njihovim fizičkim gabaritima, već o njihovim sposobnostima. A iz toga se, posredno, ponešto važno može zaključiti i o poslodavcima dvojice pomenutih pragmatičnih ekstremnih desničara.

Milošević se, naime, osećao dovoljno samouverenim da dozvoli i pomogne politički rast izrazito inteligentnog čoveka, čija stranka ne samo da je godinama osvajala ogroman broj glasova, već su u njoj političke veštine savladali ključni ljudi današnje Srbije, uključujući Vučića lično.

Jasno je, naravno, da je imao razloga da veruje da može da kontroliše “svog“ raspojasanog ekstremistu, kojim je, u svakom trenutku, mogao da plaši Zapad. Ali, ostaje činjenica da je elokventi i brzomisleći Šešelj, onako lišen i najsitnije trunke morala, imao ogromnu privlačnost za militatne delove društva, ali i za pripadnike vojske i policije – što bi, makar na teoretskom nivou, moglo predstavljati opasnost u slučaju preteranog rasta ambicija.

Današnji moćni čovek Srbije, međutim, odlučio sa na daleko bezbedniji model, u kome igra na više karata, ne dajući ni jednoj čak ni teoretsku mogućnost da iole ozbiljnije ojača. Već pomenuti provereni Šešelj i dalje je tu, u svakom trenutku spreman da priskoči u pomoć – da nekoga izvređa, zablati, zaplaši ili na bilo koji drugi način sablazni pristojan svet. Ali ekskluzivitet u tom važnom poslu više nema i teško da će ga imati.

Uostalom, jasno je da je reč o igraču koji je prilično istrošen i prevaziđen – na prošlogodišnjim beogradskim izborima, na primer, lista koju je predvodio osvojila je svega 2,34 posto glasova, što nije bilo dovoljno za prelazak izbornog cenzusa. Na tako nizak rezultat radikalska lista spustila se sa solidnih 8,1 posto, osvojenih na parlamentarnim izborima 2016, dve godine nakon povratka Šešelja iz zatvora Haškog tribunala.

 

Foto: Istinomer/Zoran Drekalović

 

Beograd, doduše, nikad nije bio ključna radikalska baza i verovatno da nije sasvim nemoguće podići popularnost Šešelja i njegovih sledbenika do nekog upečatljivijeg procenta – ili im na neki alternativniji način pomoći na sam dan izbora.

Ali, koliko je uputno previše se oslanjati na onoga kome ste preoteli dobar deo stranke – bez obzira na iskazanu kooperativnost i uspešnu saradnju nakon izlaska iz zatvora?

S druge strane, potrebe za specijalnim operacijama su povećane – opozicija je počela da diže glavu, širom Srbije uzavreli su različiti oblici protesta, a samom Vučiću, koji u osmoj godini vlasti nije uspeo da napravi ozbiljan pomak u pravcu očekivanog rešavanja kosovskog problema, ali jeste uspeo da „zarobi državu“ i uspostavi različite oblike saradnje sa Rusijom i Kinom, na Zapadu je ozbiljno ugrožen ugled.

 

Manje od Šešelja, više od Sime Spasića

 

Šta bi, u takvim okolnostima, moglo biti logičnije od posezanja za nečim što bi se moglo opisati kao “manje od Šešelja, više od Sime Spasića“, pogodnog (o Spasiću je ovde reč) uglavnom samo za slanje na ulične manifestacije, sa zadatkom da urlanjem u megafon onemogući bilo kakvu komunikaciju opozicionih predstavnika sa građanima?

I ko bi se u tako definisan profil bolje uklopio od višestruko proverenog Miše, spremnog da sve svoje kapacitete upotrebi u ratu protiv kojekakvih “izdajnika“ i drugih sumnjivih elemenata koji nisu po volji šefu države. A to mu, videli smo, dobro ide, možda zbog prirodnog talenta i velikog truda, a možda i zato što – ništa drugo i ne zna.

Jer, Miša možda nema biografiju – ne zna se čak ni koju je školu završio, pošto je 2011. u listu “Kurir” tvrdio da je apsolvent prava, da bi na listi za beogradske izbore 2014. naveo da je po zanimanju ekonomista.

U dokumentarnom filmu “Ko je Miša Vacić“, čijoj promociji je prisustvovao ministar Zoran Đorđević u društvu trojice zamenika ministara i jednog državnog sekretara, međutim, tvrdi se da je, nakon što je, sa 16 godina, s roditeljima otišao u Nemačku, u toj zemlji završio srednju i višu školu.

 

Drugi sabor Srpske desnice / FoNet, Marija Đoković

 

Bilo bi, naravno, sasvim nekorektno posumnjati u verziju o školovanju u inostranstvu samo na osnovu činjenice da Vacić ima teškoća u izražavanju čak i na maternjem (srpskom) jeziku – ali to i nije naročito bitno, s obzirom na činjenicu da posedovanje prave diplome više ne predstavlja nikakvu preporuku za obavljanje javne delatnosti u naprednjačkoj Srbiji.

Ali, ako se, čak i uz činjenicu da je o njemu snimljen film, teško može govoriti o bilo kakvoj biografiji u obrazovno-poslovnom smislu reči, za Vacića se ne može reći da nema istoriju: još 2013. osuđivan je na uslovnu kaznu zbog širenja diskriminacije protiv LGBT populacije, nedozvoljeno držanje oružja i ometanje službenog lica u obavljanju dužnosti.

Od kako se, tvrdi, u Srbiju vratio nakon martovskog pogroma na Kosovu 2004, Vacić je bio portparol Pokreta 1389 i dvostruki neuspešni odbornički kandidat u Beogradu i Novom Beogradu. Upornost je, ipak, počela da mu se isplaćuje poslednjih dve, tri godine.

Da Vacić postoji podsetila nas je epizoda iz čuvenog “šarenog voza“ koji je, sa natpisom “Kosovo je Srbija“ na 21 jeziku, put Kosova neuspešno odaslat u januaru 2017. Deleći vizit karte na kojima se videlo da je zaposlen u Kancelariji za Kosovo i Metohiju, Vacić se tada neoprezno preporučio za gostovanje na N1, nakon čega je, s obzirom da je tako spektakularan debakl bilo nemoguće zataškati, dobio otkaz.

 

Multipraktik koristan za vlast

 

Ispostavilo se, međutim, da je pravo vreme za njegov angažman tek tada nastupilo – ovoga puta Vacić nam se ukazuje u vidu predsednika Srpske desnice, organizacije koja je formirana nakon Sabora srpske desnice, održanog oktobra 2017. godine, kada je “pozdravljena inicijativa predsednika Srbije Aleksandra Vučića o otvaranju unutrašnjeg dijaloga o Kosovu i Metohiji“.

Već u januaru 2018. jednoglasno je izabran za predsednika SD, a pola godine kasnije, “o Svetom caru Konstantinu i carici Jeleni“, usvojen je i program baziran na četiri osnovne odrednice – tradicionalizam, rodoljublje, zdravo društvo-sabornost i evroazijske integracije.

 

Predsednik Srpske desnice Miša Vacić, sa saradnicima, u Bulevaru heroja sa Košara u Beogradu / FoNet/Srpska desnica

 

Iako do danas nije uspela da se registruje kao politička partija, SD je obavila nešto mnogo važnije za politički rad i uslužno delovanje – osnovala je pedesetak lokalnih odbora i stekla odbornike u desetak opština, iako je na izborima učestvovala samo u jednoj, Medveđi.

I to na dosta spektakularan način – do 6,25 posto osvojenih glasova Vacić i saradnici stigli su uz pomoć crnih džipova koji su obilazili birače, uvid u spisak korisnika narodne kuhinje (koje su čak i objavili), ali i priliku da nadgledaju i snimaju štampanje glasačkih listića.

Veći deo procesa formiranja infrastrukture SD, međutim, nije izazivao toliku pažnju javnosti kao što se dešava poslednjih nedelja, pa odatle i uverenje dela javnosti da je Vacić smišljeno (mada se ne zna u čijoj glavi) maksimalno pojačao pretnje koje upućuje, a sve da bi se lično ugnezdio u fokus ono malo medija koji nisu pod kontrolom vlasti.

Kad, recimo, u Bujanovcu preti da će dovesti “najzajebanije“ članove Srpske desnice kako bi oterali “domaće izdajnike koji šuruju sa Šiptarima“, ili u Šapcu najavljuje da će gradonačelnik Nebojša Zelenović “završiti u Drini“, Vacić, zapravo, nastupa kao “multipraktik“ višestruko koristan za aktuelnu vlast.

Jer, pretnjama koje izgovara, Vacić “deluje“ i na unutrašnjem i na međunarodnom planu. Kao što je nekad Milošević koristio Šešelja da se pred Zapadom prikaže kao prihvatljivo rešenje, tako i Vučić danas može svojim međunarodnim sagovornicima da poruči – ne obraćajte pažnju na autokratski način na koji vladam, jer vidite sa čim moram da se borim i šta bi moglo biti na vlasti ako mene nema!

Pretnja nadirućeg ekstremizma korisna je i za skretanje pažnje sa sve brojnijih i sve nezgodnijih afera sa kojima se u vezu dovodi sam vrh vlasti: deo javnosti prepoznao je tu igru, pa uporno apeluje na medije da ignorišu Vacićeve napore.

Ali, ignorisanjem se ne može potisnuti još jedan efekat njegovog delovanja – huškanje na predstavnike opozicije i pripadnike nacionalnih manjina, čime se ozbiljno ugrožava njihova bezbednost. Drugim rečima, poručuje im se da ućute, ukoliko ne žele da dobiju štanglu u glavu, ili nešto slično.

 

Ali, ni to nije sve

 

Rečnikom televizijske prodaje nekih drugih, nepolitičkih proizvoda, rečeno – ni to nije sve. Jer, teško da stratezima vlasti nije jasno da, pomaganjem Vacićevog delovanja, sebi, suštinski, obezbeđuju idealnog posrednika u kontroli ponašanja dela ekstremno desničarske populacije.

A to može biti korisno u raznim situacijama – od opozicionih skupova, koje je, upotrebom tih grupacija, moguće rasturati tako da ruka države ostane nevidljiva, pa sve do nekog oblika zamajavanja krajnje desnog dela društva u slučaju potpisivanja nepopularnog dogovora sa Prištinom.

 

Printskrin/N1

 

Ima još, pa zato i govorimo o multipraktiku: ako se baš pojavi snažna potreba da se pokaže delovanje pravne države – ništa lakše nego da se Vacić provuče kroz zatvor. To se, uostalom i Šešelju dešavalo u Miloševićevo vreme. Pa mu ništa nije (politički) falilo. Naprotiv.

Pojavila su se i tumačenja prema kojima se Vacićeva pojačana aktivnost dovodi u vezu sa najavom izbornog bojkota dela opozicije – ali nije sasvim jasno da li je takva eventualna računica, ukoliko je zaista postojala, baš precizno izvedena.

Jer, i zagovornici i protivnici bojkota uspeli su da pominjanjem Srpske desnice potkrepe svoj stav: za protivnike bojkota, mogućnost da parlament Srbije ima sastav preslikan iz Medveđe, snažan je razlog za učešće na izborima i borbu protiv ekstremističkog uticaja u institucijama.

Istovremeno, pobornici bojkota kažu da se upravo na Vacićevom primeru vidi koliko su nepravedni uslovi u kojima će sledeći izbori biti održani – pa se, uz podsećanje na to kako su izgledali izbori u Medveđi, govori i o neobjašnjivoj finansijskoj zaleđini, koja omogućava, recimo, sve one bilborde koji krase ulice srpskih gradova. I time se dodatno utvrđuje zaključak i neophodnosti izbornog bojkota.

Postoji i teorija prema kojoj baš u upravo pomenutoj finansijskoj oblasti leži razlog za Šešeljevu ocenu da se “vlast ponaša skandalozno u aferi Krušik“, protumačenu kao “udar“ na Nebojšu Stefanovića, praktično drugog čoveka vlasti.

 

Borba za ulogu

 

Prema toj (nedokazivoj) teoriji, lider radikala poslao je upozorenje da je nezadovoljan zbog stavljanja akcenta na novog glumca koji otima njegovu omiljenu ulogu i koji mu je već zapretio da će ga poslati u penziju.

Ako to i jeste tačno, biće da je nervoza, ipak, prolaznog karaktera – jer, ako je i Tomislav Nikolić uspeo da za sebe isposluje sasvim zadovoljavajući aranžman, zašto to ne bi pošlo za rukom najinteligentnijem od sve trojice nekadašnjih najbližih saradnika, ocu i utemeljivaču radikalske misli, dr Vojislavu?

A što se multifunkcionalnog Miše tiče – nema nikakve sumnje da, u sve komplikovanijim okolnostima, njegovo vreme tek dolazi. Mada, verovatno, i članovi njegove najuže porodice veruju da je već sada u životu postigao mnogo više nego što se iko nadao.

 

Naslovna fotografija: FoNet/Marija Đoković