Majstori, majstori
Osim što je doktor nauka, podrazumeva se pravi, Srđan Verbić je i ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja koji se do sada nije proslavio rukovođenjem svog resora. Najnoviji ministrov biser osvanuo je na naslovnim stranama dnevne štampe kao pretnja otkazom svim prosvetarima koji se ogluše o njegov poziv da ne štrajkuju i da danas, 22. decembra 2014. uđu u učionice. Nastavnici su odlučili da deci i sebi daju slobodan dan (a slučajno je najkraći u istoriji sveta) sve u skladu s protestom koji, u mnogim školama, traje već šestu nedelju.
To što Verbić ima zavidan CV, u kom stoji da je diplomirao teorijsku fiziku, magistrirao na veštačkoj inteligenciji, a doktorirao na temu vrednovanja testova znanja, u trenutku kada nastavnici donose odluku da štrajkuju ne znači ama baš ništa. Ministar koji je, između ostalog, rukovodio programom fizike u Istraživačkoj stanici u Petnici, pokušava da prutićem nagoni kolege da stanu pred katedre i održe nastavu.
Ovi se baš i nisu potresli, njihovi sindikalci začikavaju Verbića: „Čik otpustite hiljade ljudi!” Čik! U stotinama osnovnih i srednjih škola klupe će danas, prvog zimskog dana, usput i sunčanog, zvrjati prazne. Jer, ne štrajkuju samo nastavnici i profesori, ima tu osoblja koje obavlja poslove bez kojih škola nikada nije mogla da postoji. Škola možda i može da istrpi nedolazak đaka i nastavnika, ali ne i odsustvo školskog famulusa i tetkica. Oni su duša i telo svake škole. I umeju da štrajkuju, nego kako.
Iz ministarstva poručuju da nastava ne sme da trpi to da nastavno osoblje održi časove makar u trajanju od 30 minuta. Ovima ne pada na pamet da na sekund stanu pred školske table. A Verbić iz prikrajka preti, sve će da ih obriše k’o redar tablu sunđerom. A kreda? Njom su prosvetari ispisali jasno i glasno: štrajk!
Čak i da mu pretnja i uspe, i da otpusti sve koji štrajkuju, kako Verbić misli da nadoknadi hiljade upražnjenih mesta? Pa, ovde jedva da ima toliko pismenih. Da mu nešto od toga što mu je palo na um nije dojavila veštačka inteligencija?
Verbićeva egzibicija nalikuje nekim scenama filma Gorana Markovića „Majstori, majstori” u kojima inspektor prosvete (Bogdan Diklić) luta školskim hodnicima kao da je sišao s Melmaka. Usred priprema za proslavu odlaska u penziju jedne tetkice, Keva su je zvali (Smilja Zdravković, naturščik), on se vrzma po školi, ide od jednog do drugog nastavnika, nešto pita, propituje, zapitkuje i ništa mu nije jasno. Sluđen.
Sluđen isto onoliko koliko i zamenik direktora Bogdan (Pepi Laković) koji – zbog neuzvraćene ljubavi jedne koleginice – hoće da se obesi u nastavničkom klozetu. Prethodno je istu koleginicu primorao na blud replikom: „Ako ne pristaneš, letećeš iz škole kao kufer!” Direktorka škole (Semka Sokolović Bertok, sjajna!) ne zna gde joj je glava, još joj je samo inspektor falio. Nastavnik fizičkog Šilja (Miodrag Andrić – Ljuba Moljac), gaji vojničku disciplinu – duva u pištaljku, odruči, priruči, diši, diši, nemoj slučajno neko da mi ne diše – dok se školski famulus Stole (Pavle Vuisić) stara da škola funkcioniše i, na svu muku, mora da brine i o servisiranju direktorkinog automobila. Tako živi jedna škola u jednom filmu.
Ministar Verbić bi da režira. Isti takav. Zakasnili ste, gospodine, samo 34 godine. No, tada ste bili premladi, imali ste tek 14 godina, kao ovi klinci koji danas neće ući u skamije. Zbog toga Verbić najviše nalikuje ulozi profesora fizičkog koji pokušava da spreči zamenika direktora da se besi o vodokotlić. Ovaj se zaključao u klozet i ne haje na preklinjanje kolega da izađe. Onda na scenu stupa Ljuba Moljac, uparađen u sportsku trenerku marke „adidas”, i pred vratima klozeta, u školskom hodniku širokom jedva nešto više od metra, zasuče rukave i kaže: „Čuvaj!” Zaleće se onako neuhranjen, štrkljav, lak kao pero, jedva da ima 50 kila, udara ramenom o vrata i odbije se kao na trambolini. Vrata ni makac. Gde ćeš na jačeg od sebe. Zna to Ljuba, ali se kuraži i pravda: „Nemam zalet!”
