Ko je ubio Ćuruviju?

Legija je rekao, ovi su mu poverovali, i šta sad? Onog dana kada je saopšteno ime ubice Slavka Ćuruvije, a koje je istrazi „obelodanio“ bivši komandant Jedinice za specijalne operacije Milorad Ulemek Legija, podigla se prašina, zatalasalo javno mnjenje i (prvi) potpredsednik vlade Aleksandar Vučić „ispunio obećanje“. Ono koje je dao u kontekstu „odlaženja s vlasti ukoliko ubistvo Ćuruvije ne bude rešeno“. Pa, je l’ rešeno? Delimično, a možda ni toliko. A Vučić je ostao tamo gde je i bio. Da ne beše Legije da svedoči, (prvi) potpredsednik bi podneo ostavku. Ne bi.

Pompezno saopštavanje imena Ćuruvijinog ubice bilo je u službi predizborne kampanje, podizanja rejtinga pred izbore koji će, kako se najavljuje, biti održani za dva meseca. U imenu koje se čita i piše – Miroslav Miki Kurak, nema ničeg spektakularnog, o njemu su još 2001. godine operativci POSKOK-a imali podatke, o tome je nekoliko puta u javnosti govorio i jedan od pripadnika POSKOK-a Ljuba Milanović, pominjući i Legiju i njegove „crvene beretke“. No, to je čaršija zaboravila pa pominjanje imena Kurak doživljava kao senzaciju.

Čaršija je zaboravila i da je Luka Pejović, crnogorski sitan kriminalac – kažu i nekadašnji pripadnik JSO – bio označen kao Ćuruvijin ubica. Prepoznao ga je jedini svedok ubistva i to saopštio POSKOK-u. Pejović je, nažalost, pronađen u Dinarskoj ulici u Beogradu, izrešetan hicima iz „kalašnjikova“. Bilo je to u decembru 2000. godine, podrazumeva se i da je overen u glavu. Pošto je ućutkan, jedan trag ka potencijalnom ubici je zataškan, ali ne mora da znači i da je zauvek nestao. Valjalo bi istražiti ko je i zbog čega ubio Pejovića, možda baš zbog toga što je mnogo znao o Ćuruvijinoj likvidaciji. I zbog činjenice da je Ćuruvijina supruga Branka Prpa i onda, a i sada, rekla da je videla lice ubice i da to nije lice koje nosi prezime Kurak?!

U nagađanju o potencijalnim likvidatorima takmičili su se i članovi tadašnjeg zemunskog klana što je klupko istrage činilo zamršenijim. To se, izgleda, i želelo. Nekadašnji pripadnik JSO Nenad Ilić, osuđen za četvorostruko ubistvo na Ibarskoj magistrali, izjavio je, navodno, da su Ćuruviju ubili članovi zemunskog klana Mile Luković Kum i Miloš Simović. Simović, međutim, tvrdi da mu je Legija davno u jednom kafiću rekao da je ubica Kurak. I tako su jedni na druge svaljivali krivicu stvarajući zavrzlamu u već stvorenom vrzinom kolu ne bi li istraga zauvek tapkala u mestu. Sad je tu osuđenik Legija da, najzad, kaže istinu! A da za to po zakonu ne može da dobije nikakve povlastice. To nam je saopštio srpski Šerlok Holms, predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara. Da ne beše njega da to kaže, zauvek bismo ostali u neznanju.

I taj se „detektiv“ bez lupe osećao slavodobitno jer verovati Legiji nije šala, pogotovo kada mu proradi „savest“ koju, bez trunke beneficija, stavi u službu raskrinkavanja zločina starog petnaest godina. Pošto osuđeni za ubistvo premijera Zorana Đinđića, Ivana Stambolića, četvorice članova SPO na Ibarskoj magistrali i ubistva i otmice koje je počinio sa zemunskim klanom toliko zna, red je da kaže i ko je nalogodavac Ćuruvijinog ubistva. To sigurno nije Radomir Marković, on je bio samo jedan u nizu komandnih šrafova u ubilačkoj mašineriji, i zbog toga leži na robiji. Ako već postoji takva „savest“, valjalo bi da od nje čujemo da li je istina da je u Ćuruvijino ubistvo prste upleo tadašnji režim, neki njegovi istaknuti funkcioneri. Jer, tajna služba tog režima bila je njegov zaštitnik, svesrdno je radila na njegovom opstanku na vlasti.

Šta o tome misli (prvi) potpredsednik? Da li će se izviniti zbog izjava koje je, kao tadašnji ministar informisanja, davao o Ćuruviji? Zna li on išta o pozadini pretnji i najavi Ćuruvijine likvidacije preko režimskih glasila? Evo kako to predsednik Tomislav Nikolić, koji onda Ćuruviju nije žalio, sada to radi: „Niko ne pominje da sam tada poručio njegovom (Ćuruvijinom) bratu da ću jednog dana otkriti ubice“. Je l’ ih on otkrio? Izleda da u vrhu vlasti postoji i preče pravo „otkrivanja“ ubice i da se o autorizaciju tog „spektakla“ otimaju mnogi. Ne bi trebalo zaboraviti ni Šerloka Holmsa. Samo nigde nema predsednika vlade i ministra policije Ivice Dačića. On kao da ne postoji uprkos tome što su ubistva i kriminal kao takav u opisu rada njegovog resora. Neće čovek da se otima o „autorsko delo“.

Ukratko, čekaćemo sudski epilog u kojem branioci osumnjičenih imaju adute: jedan davno osumnjičeni je ubijen (Pejović), za drugog Branka Prpa tvrdi da nije taj kog navodi Legija (Kurak). Dugogodišnje iskustvo u praćenju sudskih postupaka kaže mi da će to biti još jedan u nizu mučnih i nedorečenih procesa u kojem će vrh zločinačke piramide ostati netaknut. Osim svedočenja koja mogu ići u prilog optužnici niko nije saopštio da li postoje i materijalni dokazi o izvršiocima. Da ne bude posle da je „svedočenje“ najpoznatijeg srpskog osuđenika teledirigovano benefitima, a da je lupa Šerloka Holmsa staklo koje preterano uveličava.