Kantautor monetarnog udara
Da prethodnih sedmica nije bilo televizijskih emisija u kojima su ekonomisti upozoravali na finansijski i svaki drugi krah države, verovatno se Mlađan Dinkić ne bi dosetio formule spasavanja od bankrota, koju su ovi predložili. Jer, on nikada nije delovao ekonomski, njegove su odluke uvek bile, pre svega, političke. Manipulatorske.
Izašao je Dinkić u javnost sa onim što su domaći ljudi od struke, a i Svetska banka, već predložili (nov set zakona, zamrzavanje plata i penzija) a on usvojio kao, podrazumeva se, svoje, spasonosno rešenje. Plate u javnom sektoru, veće nego u privatnom, valjalo bi izjednačiti sa platama u privredi. Dinkićevim rečima izgovoreno to izgleda ovako: „Moj predlog je da vežemo sudbinu zaposlenih u javnom sektoru za sudbinu zaposlenih u privatnom“. Čuj, njegov predlog?! Uz to, Dinkić bi da vezuje ljudske sudbine. Njih su odavno vezali on i njemu slični, otuda je godinama i nastajao kolaps koji klizi ka provaliji.
Tzv. Dinkićev predlog, predsednik vlade Ivica Dačić odbio je s indignacijom. To ume i može svako, reći će Dačić. A svako je Mlađa. Dačićev potpredsednik Jovan Krkobabić kaže da Dinkić može da priča samo o platama a da na penzije zaboravi. Valjalo bi, reče Krkobabić, razmisliti i o smanjenju plata funkcionerima. Ta mu je jedina bila na mestu. Zalaže se da mu smanje platu kao državnom činovniku, ali neda mukom stečenu penziju. Zna Krkobabić koliko će ga zamrznuta penzija lupiti po džepu. Valja hraniti onoliku familiju i sina Milana, penzionera.
Zli jezici kažu da Dinkiću ne bi dali ni trafiku da vodi. Trafika je ozbiljno preduzeće, na uličnoj tezgi možda bi se i snašao, u trange-frange ekonomiji kakva je već viđena u državnom sektoru za koji je on godinama bio zadužen. Presecanje vrpce novootvorenih fabrika koje će proizvoditi sve ono što svetu nije potrebno. Kad se reflektori i kamere isključe, fabrike se sele u Potemkinova sela. To su ona staništa na kojima ništa nikada ne uspeva, ni korov. A ova zemlja, plodna i blagorodna, ima neslućen potencijal: dugmad da poseješ nikle bi košulje. Ali ne, Dinkićeve fabrike dugmadi, koja nikome nisu potrebna, zakorove se i pre nego što im preseče svečanu (pupčanu) vrpcu.
Nije sporno to što ekonomski eksperti – u koje se Dinkić ne ubraja – predlažu. Da bi srljanje u totalan fijasko bilo zaustavljeno neophodne su nepopularne mere – zamrzavanje i smanjenje mesečnih prinadležnosti. Sporno je, međutim, to što nekakvi Dinkići, promašaji srpske ekonomije, pribegavaju plagiranju takvih mera tek pošto su narodu i njegovoj kasi debelo uzeli meru. Dok u slobodno vreme sviraju na skupim zabavama i pišu pesme za jeftine pevače. Ne vezuje se, Mlađane, sudbina naroda za loš stih iz pesme komponovane za nekakvog Piromana. Za hitove koji se pevaju samo u Potemkinovim selima.
Ako je suditi prema onome što je do ovog trenutka rekao državni vrh, Dinkićeva plagijatorska formula sačekaće neka druga vremena, koja, naravno, neće biti bolja. I koliko god ona bila teška valjalo bi tragati za dobrim rešenjem, boljim no što je kantautor sa neutaženom političkom ambicijom, slavoljubiv i nezasito gladan vlasti. U koliko bi akorada stala pesma o njemu? Tri? Ne preterujte. Osim ako ste se namerili da o magistru koji nikada neće doktorirati komponujete simfoniju.
