Kako je Srbija postala IKEA
Svaki osnivač i vlasnik kompanije može po svom nahođenju da tu kompaniju razvija, gradi i da ima viziju kakva ona treba da bude u budućnosti. Međutim, problem se javlja kada tako nešto želi da uradi predsednik jedne države sa celokupnim društvom te zemlje: da li je Aleksandar Vučić svestan činjenice da on nije niti osnivač, niti vlasnik Srbije? I da li je svestan koliko je za tu državu i za to društvo ponižavajuće da svoj razvoj baziraju na 10-ak strana kompanijskog uputstva, ma koliko ta kompanija bila uspešna?
Neke stvari su zaista pitanje ukusa. Ako Vučiću zbilja ne smeta da piše autorske tekstove u novinama koje dan pre toga preko cele naslovne strane objave „Nastrani ustaša! Tompson uhvaćen kako cepa ovčicu!“, neka ga. Ako mu ne smeta ni da mu autorski tekst izađe pored uredničkog uvodnika, gde urednik zabrinuto kaže „Pitanje koje se, naravno, mora postaviti je da li je Tompson zaista imao seks sa ovcom?“, neka mu i to. Ali sadržaj tog teksta nije nešto preko čega treba olako preći. U njemu se nalazi previše zabrinjavajućih poruka građanima Srbije, čak i ako to nije bila autorova namera.
Najpre – kontekst. Autorski tekst predsednika države zapravo je PR tekst za proizvođača i prodavnicu nameštaja. Da li će to pomoći ili odmoći kompaniji IKEA u poboljšanju prodaje, od manjeg je značaja. Ono što javnost više zanima jeste – da li je predsednik države dobio honorar za svoj rad? Da li će pisati PR tekstove za svaku kompaniju koja namerava da dođe u Srbiju? Ili za neku domaću, koja već posluje u Srbiji? I naravno – pitanje svih pitanja – zašto predsednik jedne države piše PR tekst za prodavnicu nameštaja?
Vučić daje odgovor na ovo – pitajući se „Zašto je važna Ikea?“, on kaže da je reč o investicijama i novim radnim mestima, ali to je sekundarno: „… meni je, pre svega, važna zbog nečega na čemu već pet godina insistiram. ’Ikea’ menja način razmišljanja. Svakog pojedinca i čitavog društva. I, po meni, ona je, uz Zakon o radu, najznačajniji ’udar’ na zastarele i prevaziđene delove mentaliteta, na kolektivnu lenjost i nepomerljivost, kao i na onu životnu filozofiju koja nam je, stalno, ponavljala da treba da čekamo da neko drugi sve završi umesto nas samih.“, piše Vučić.
On svoj tekst većim delom bazira na tekstu-manifestu osnivača kompanije Ikea Ingvara Kamprada, pod nazivom „Testament prodavca nameštaja“, kojeg je ovaj – danas 91-godišnjak – napisao pre četiri decenije, 1976. godine. I tu se ponovo otvaraju dva pitanja – ko je Ingvar Kamprad, i kakvu je „ideologiju“ namenio svojoj firmi. Ovo potonje je naročito važno, jer Vučić eksplicitno kaže:
„’Testament prodavca nameštaja’, štivo na samo nekih devet strana, svojevrsni je katehizis protestantskog duha, jer je Ingvar uspeo da oživi i živi Maksa Vebera u prodavnici nameštaja, u jednom zanatu, kao osnovi bilo kog posla, ali i najbolje moguće uputstvo za izgradnju velike, uspešne kompanije i velikog, uspešnog društva, društva koje stalno ide napred.“
Kakva su, dakle, ta „vrlo precizna uputstva“, koja Vučić želi da sledi u izgradnji društva? I na šta to Srbija treba da se ugleda, da bi postala uspešna kao Ikea? Najpre – na identitet. „Ponudićemo širok asortiman proizvoda po tako niskim cenama, da će najveći mogući broj ljudi moći da ih priušti“, piše Ingvar u „Testamentu“. „Većina ljudi uglavnom ima ograničene finansijske resurse. To je ta većina kojoj želimo da služimo. Prvo pravilo je da održavamo cene na ekstremno niskom nivou.“
I upravo ovo jeste „ono na čemu već pet godina insistira“ Vučić. U autorskom PR tekstu, on želi da Srbija postane kao Ikea, i u tom smislu „cene na ekstremno niskom nivou“ se odslikavaju u „plate na ekstremno niskom nivou“. Podsetimo, država Srbija je plaćala reklame na CNN-u, gde se hvalila niskim platama radnika kao posebnom prednošću zemlje. Samo pre nekoliko meseci, Vučić se obradovao što je u Rumuniji porasla prosečna plata građana, jer će, eto, sad svi investitori zbog toga da dođu u Srbiju.
Ingvar dalje podseća da je Ikea odlučila da se jednom zauvek svrsta uz većinu, da je ono što je dobro za kupce, takođe – na duge staze – dobro i za Ikeu, pa kaže: „Sve nacije i društva, i na Istoku i na Zapadu, troše neproporcionalnu količinu svojih resursa na zadovoljavanje manjine populacije.“ Sad, ovo može biti korisno za neku kompaniju, ali, šta se dešava kada političar na vlasti ovakav stav prema manjini vidi kao dobru ideju?
On se obraća i zaposlenima u Ikei, pa kaže: „Pravi duh Ikee je još uvek izgrađen na našem entuzijazmu, od naše stalne težnje za obnovom, svesnosti o troškovima, spremnosti da preuzmemo odgovornost i pomognemo drugima, od naše skromnosti u pristupanju našem zadatku i od jednostavnosti načina na koji radimo. Mi moramo da pazimo jedni na druge, i da se međusobno inspirišemo. Oni koji ne mogu ili neće da nam se priključe su za žaljenje.“ Zvuči poznato?
Tu je i strategija za nova tržišta: „Kada gradimo novo tržište, koncentrišemo se na marketing. Koncentracija znači da smo u pojedinim vitalnim fazama prinuđeni da zanemarimo inače važne aspekte, poput bezbednosnih sistema. I zbog ovoga moramo da tražimo dodatne posebne zahteve za iskrenošću i lojalnošću svakog saradnika.“
Iz svega ovoga možemo prepoznati detalje na kojima Vučić manje ili više insistira na rečima, ne samo kada je reč o poslovnom okruženju Srbije, već o celom društvu, koje treba da teži idealima Ikee.
No, piše Ingvar Kampdar još mnogo štošta čega bi Vučić – kao ličnost u kojoj je i simbolički i suštinski koncentrisana sva politička vlast u zemlji – trebalo da se pridržava, a to ne čini. Tako, piše Kampdar, „rasipanje resursima je smrtni greh u Ikei“. Da li o ovome treba išta da se govori u državi koja još uvek ne zna šta sve poseduje od imovine?
Ili, piše Kampdar, „Nemamo poštovanje prema nekom rešenju, sve dok ne znamo koliko košta.“ – a zna li javnost koliko građane košta Er Srbija, ili Beograd na vodi? Koliko košta državna pomoć silnim stranim investitorima i „investitorima“, i sa kakvim rezultatom? Ne zna, jer država te podatke krije od građana. Ili, sledeći opis –„Rasipanje resursima je jedna od najvećih bolesti ljudske vrste. Mnoge moderne zgrade su više spomenici ljudskoj gluposti, nego racionalni odgovori potrebama“ – kao da je predvideo i fontanu na Slaviji, i gigantski jarbol, i Beograd na vodi, i još gomilu „projekata“ koji imaju neku drugu svrhu umesto zadovoljavanja potreba građana.
No, možda je – u odnosu na Vučićev lik i delo – najupečatljiviji sledeći citat: „Naša ambicija da se razvijamo kao ljudska bića i saradnici mora ostati visoka. Skromnost je ključna reč. Biti skroman znači mnogo za nas u našem poslu i u našem slobodnom vremenu. To ne znači samo obzir i poštovanje za druge ljude, nego i dobrotu i velikodušnost. Jaka volja i snaga bez skromnosti često vodi ka konfliktu. Zajedno sa skromnošću, volja i snaga su vaše tajno oružje za razvoj kao pojedinca i kao ljudskog bića.“
Kaže Ingvar Kampdar još mnogo toga, da odgovorni vođa mora da motiviše i razvija svoje saradnike, te da odluke mora da donosi tek nakon što se konsultuje sa timom, ali nećemo ići dalje od ovoga. Jer – jednostavno je: svaki osnivač i vlasnik kompanije može po svom nahođenju da je razvija, gradi i da ima viziju kakva ona treba da bude u budućnosti. Međutim, problem se javlja kada tako nešto želi da uradi predsednik jedne države sa celokupnim društvom te zemlje: da li je Aleksandar Vučić svestan činjenice da on nije niti osnivač, niti vlasnik Srbije? I da li je svestan koliko je za tu državu i za to društvo ponižavajuće da svoj razvoj baziraju na 10-ak strana kompanijskog uputstva, ma koliko ta kompanija bila uspešna?
I sam Ingvar Kampdar je osoba zanimljive biografije, i Vučić dobar deo svog PR teksta posvećuje „liku i delu“ Kampdara, povlačeći paralele koje neodoljivo podsećaju upravo na njega, Vučića. Jer – šta? Piše Vučić kako se Kamprad „borio sa greškama iz mladosti“, jer je bio „član švedskog nacističkog pokreta“, ali da „u svemu tome nikada nije prestao da radi“. Vučić doduše nije bio član srpskog nacističkog pokreta, ali jeste bio član Srpske radikalne stranke, što mu ideološki dođe prilično blizu, i jeste odobravao Šešeljev poziv da za svakog ubijenog Srbina treba ubiti 100 Muslimana, što mu dođe još bliže. O svojim „greškama iz mladosti“ Vučić je više puta govorio, tako što samo kaže da je grešio i da „sa tim nema problem“.
No, Kampdar ne samo da je bio član, nego je, kako je pisao BBC, bio i funkcioner koji je aktivno regrutovao ljude u fašističku Švedsku socijalističku uniju, i da je zbog svojih aktivnosti tajna policija otvorila dosije o njemu 1943. godine, kada je on imao 17 godina. Kasnije će Kampdar reći da je ova njegova uključenost bila „mladalačka glupost“ i „najveća greška“ njegovog života, ali je fakat da je i posle rata ostao u prijateljskim odnosima sa jednim od fašističkih lidera Perom Engdalom, te da je 2010. o njemu rekao: „Per Engdal je veliki čovek, i tako ću misliti sve dok sam živ“.
Ostatak Vučićevog PR teksta nije nužno detaljno komentarisati. Jer, što bi rekla Maja Gojković, „nije važno šta neko kaže, već ko to kaže“. Stoga, da li su kredibilne ocene da su građani Srbije „kolektivno lenji“, kada to kaže čovek koga u poslednjih četvrt veka izdržavaju građani Srbije, i koji je jedini stvarni posao imao tokom pola godine kada je bio direktor hale „Pinki“ – ne zbog svojih sposobnosti, već zbog pripadnosti stranci Vojislava Šešelja?
Šta znači kada Vučić kaže da je Ikea iz Srbije otišla pre 25 godina zbog rata, ako se zna da je u tih 25 godina on dobar deo vremena potrošio raspirujući mržnju među različitim narodima, veroispovestima, ali i među sopstvenim sunarodnicima?
Napokon, da li treba ozbiljno razumeti primedbu da toliko mnogo ljudi u Srbiji troši vreme „na besmislene tvitove i komentarisanje komentara i tuđih odluka, umesto da ih iskoriste za svoje odluke, o svom radu“, ako dolaze od čoveka koji na svakom bogovetnom javnom obraćanju dobar deo vremena potroši isključivo na to ko je šta rekao, komentarisao ili tvitnuo?
(Naslovna fotografija: FoNet/TV FoNet)
