Jevanđelje po Tomi
Ujedinjeni u Hristu u nedelju su svi hrišćani slavili Uskrs. Bilo je to onog dana kada je vaskrsao Tomislav Nikolić. Jedinstven dan u kome se više od tucanja jajima natucalo o Tomi. Bože, pa on je živ!
Isusov falsifikator nije mogao duže od nedelju dana bez nafore te ga hrišćanski nagon povede put sabornosti u centru velegrada da uz celivanje ruke najzad nešto prezalogaji. A kad je plagijat ikone pojeo belance pa žumance (ili je bilo obrnuto?) večnaja pamjat iščezla je u psalmu po Tomi. Tu pobožnost suze ne mogu da opišu. Bledo lice isposnika u ganutljivoj oporosti prenemaganja. Liturgijska zvona tukla su tog dana samo za spasenje sedmodnevne patnje. Uz sasluženje vikara Ivice (Dačića). Posle su mogli zajedno kod Cece na boraniju. Ljuske su pokupili oni kojima je davno odzvonilo.
Mnogi su metodi kojima se postiže cilj, jedan od njih je i krevet, sprava za odmor, relaksaciju i vratolomne igre. Krevetskim čarima predao se i svetovni Tomislav verujući u opravdanost gužvanja posteljine. U koje/gužvanje veruju i mnoge isposnice zarad avanzovanja u sekretarice. Što se u narodu zove vera u fotelju preko jorgana i jastuka. I vratolomnih igara. Dakle, ništa post!
Da li je Toma išta postigao ležanjem pred kamerama prikopčan na creva i kablove. U našoj Stranci zdravog razuma – ama baš ništa. Dezen bolničke postelje bio je zanimljiviji od lažnog umiranja, mustra raskošnija od ponuda donetih presamićenom. Ni krevetska igra nije bila hrana za oči. Ostadosmo gladni.
Tako nisu mislili Tomini nahranjeni saborci podržavajući ga da istraje u bezvodnoj sedmici ali mu, busajući se u aprilske grudi, onaj Vulin ne dade da umre za slavu ideje. Poranio si Tomo, daleko je jul. „Gospodin Nikolić je to uradio zato što je smatrao da je vreme da jednom simbolikom pokaže da institucije u ovoj zemlji ne funkcionišu“, reče potomak jul(ov)ske vreline. I u pravu je, bezveze je umirati za simboličnu čast, suludo je umreti i u časnoj simbolici a ni kosovka devojka Milanka (Bogoljuba Karića) ne beše mu kraj uzglavlja.
Čak i bivši Tomini radikalski saborci, čijem je vođi jedinom dozvoljeno štrajkovanje glađu u Hagu, a koji su odavno bacili anatemu na bivšeg direktora kragujevačkog pogrebnog preduzeća znaju da Toma neće biti sam svoj grobar. Dinkićevo verovanje u post da i ne pominjem, on mrsi vasceo život.
Posramljivanje naroda u uskršnje nedeljno jutrenje nije vrhunac koji nam se ne može ponoviti. Do Božića ćemo se nagledati donošenja darova, izgužvane krevetnine i naslušati bogobojažljivih sladostrasnih obećanja koja slave život, spasenje i izbavljenje zemlje u kojoj se danas i evru slošilo do pada na umoru. Je l’ to normalno? Drugovi štrajkači glađu i ostali ugojeni posmatrači, vi ste sve samo ne naša infuzija. Vaš protivprirodan blud nije naše belance, nije ni žumance. Vi ste razbijena ljuska koja bi da se vrati u prastanje u kome je jaje bilo celo. Ne mere, naučili smo šta je mućak. I vaskrsavali smo mnogo puta. Vreme je da se narod ponovo rodi.
