Jesu li u Srbiji žene građani drugog reda?

Svaka druga žena u Srbiji trpi psihičko, a svaka treća neki vid fizičkog nasilja. Samo u 2010. godini Savetovalište za borbu protiv porodičnog nasilja registrovalo je 1600 žena žrtava nasilja, a dobilo 4900 poziva za pravnu i psihološku pomoć. Na te podatke, na žalost, većina obrati pažnju samo na Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama.

Skoro svake nedelje jedna žena strada od ruke svog partnera – bračnog, vanbračnog, bivšeg ili sadašnjeg, pokazuju podaci Autonomnog ženskog centra (AŽC), a prema istraživanju mreže „Žene protiv nasilja“ od početka ove godine 26 žena je poginulo od nasilja muškaraca iz bliskog okruženja, partnera ili sinova. I tako je svake godine. Na Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama, 25. novembra, objavljena statistika gotovo da je ista svim pređašnjim. Čak i ako za neke druge društvene probleme nadležni mogu da kažu da su zadovoljni napretkom, dobro je što se za nasilje nad ženama ne usuđuju, jer napredak jeste uočljiv, ali i daleko od dovoljnog. Nasilje nad ženama i dalje je jedan od najvećih društvenih problema u Srbiji.

Pouzdanih podataka koliko je žrtava nema jer, iako je povećan broj prijava, može se samo pretpostaviti koliko žena još nikad nije prijavilo koji vid nasilja trpe. Naročito u malim sredinama. Dodatni problem je što svi previše ćute i zatvaraju oči pred nasilnicima. Posebno zabrinjava što je često reč o ljudima iz najbližeg okruženja, komšijama, kolegama na poslu.

Iako su nadležne institucije i dalje nedovoljno efikasne, problem je bar vidljiviji.

„Što se tiče zakonodavnog okvira uradili smo puno. Krivični zakon od 2005, pa njegove izmene, u mnogo čemu su pooštrile kažnjavanje, sada imamo dosta veći broj izrečenih kazni. Porodični zakon takođe pooštrava odredbe. Nažalost, još uvek ne možemo reći da možemo biti zadovoljni brzinom odluka, visinom kazni, i ako baš hoćete, i dovoljnim razmevanjem sredine…“ (državna sekretarka ministarstva rada i socijalne politike Snežana Lakićević, Radio Slobodna Evropa, 25. 11. 2009. godine)

Tradicionalno se stvari zaustavljaju kod pravosuđa.

„Pravosuđe i policija moraju da budu efikasniji u procesuiranju svih oblika nasilja u porodici, a neophodno je i stvaranje drugačije klime kako bi svaki oblik nasilja bio sankcionisan i osuđen od strane društva.“ (ministar rada i socijalne politike Rasim Ljajić, Tanjug, 18. 9. 2009. godine)

Šovinistički napadi preko Fejsbuka

Neposredno pred Dan borbe protiv nasilja nad ženama, na društvenoj mreži Fejsbuk osnovana je grupa „Smrt ženama“. Iz Republičkog javnog tužilaštva tada je najavljena istraga o ovom slučaju, grupa je ukinuta, ali mnogo dalje od toga nismo saznali. Na Fejsbuku, inače, postoji i grupa „Smrt debelim ženama“.

„Grupe koje preko Fejsbuka ili nekog drugog sajta šire mržnju predmet su rada Odeljenja za visokotehnološki kriminal pri Višem javnom tužilaštvu u Beogradu. U slučaju grupe ‘Smrt ženama’, i sličnim koje postoje, zahtevali smo ukidanje, a trenutno radimo na identifikaciji i pronalaženju osoba koje su ih postavile.“ (portparol Republičkog tužilaštva Tomo Zorić, 24 sata, 12. 11. 2010. godine)

Sve se to desilo nedugo nakon nasilja na Paradi ponosa u Beogradu početkom oktobra.

„Psiholog Maja Antončić ističe da nije bez značaja činjenica da se ova grupa pojavila u mesecu koji je obeležila eksplozija nasilja na beogradskim ulicama i na fudbalskim terenima i da još više zabrinjava činjenica da grupa ‘Smrt ženama’ ima toliki broj članova. 

-Ova grupa ponovo je skrenula pažnju na činjenicu da nasilje nad ženama postoji i da postoje osobe koje se ne libe da se u javnosti hvale podatkom da su žene slabiji i manje vredan pol koji zaslužuje da trpi nasilje. Ovo je eksplicitan odgovor na pitanje – ko su (potencijalni) vinovnici nasilja nad ženama.“(Politika, 2. 11. 2010. godine)

Aktuelno istraživanje beogradske omladinske organizacija OPA, koje je finansijski podržalo Ministarstvo omladine i sporta, o tome kako mladi percipiraju nasilje nad ženama prilično obeshrabruje.

„Više od polovine beogradskih srednjoškolki smatra da je ‘žena koja se izazovno oblači – sama kriva ako postane meta napada‘, a trećina njihovih školskih drugara smatra da ‘ako je neka žena drska i izaziva svađu, zaslužuje šamar’.“ (Politika, 23. 11. 2010. godine)

Zamenica ombudsmana za rodnu ravnopravnost dr Zorica Mršević ističe da dečaci i devojčice odrastaju u patrijarhalnom i konzervativnom društvu i zbog toga dele iste stereotipe. Ona dodaje da „mladi odrastaju u brutalizovanom društvu u kojem je veoma česta situacija da jači tuče slabijeg od sebe i da su žrtve te agresije žene, starci i deca…“

Mediji su tu jednako važni.

Teško je ne setiti se jednog od drastičnijih primera kako i oni mogu da doprinose promovisanju nasilja. Slučaj ubistva pevačice Ksenije Pajčin. Detalji ubistva, ljubomora i „velika, fatalna ljubav“ kao „opravdanje“ za nasilnika danima su bili udarna tema. Pisalo se i da je mladić koji je nedugo nakon toga ubio dve devojke u Ćupriji „kopirao Kapisodu“.

Šta je urađeno

Ističući kako je nasilje „ozbiljan problem“, predsednica Skupštine Slavica Đukić-Dejanović nas je nedavno podsetila da zakonski okvir za borbu postoji.

„Srbija ima institucionalne okvire za borbu protiv nasilja nad ženama, koji su ugrađeni u zakone o: radu, ravnopravnosti polova, zabrani diskriminacije, Porodični zakonik, Krivični zakonik i druge.“ (sajt Narodne Skuptine Srbije, 25. 11. 2010. godine)

Zakoni su nam, kako nadležni vole da govore, uvek dobri, ali primena i nadzor nad njihovom primenom, što je nadležnost Skupštine, uvek idu sporije ili nikako. Uz to, Skupština je pri poslednjim izmenama Krivičnog zakona odbila da na inicijativu grupe NVO pod porodično nasilje uvrsti i nasilje koje nad ženom počini sadašnji ili bivši partner bez obzira da li su u braku. Statistika, međutim, pokazuje da veliki procenat žena strada upravo tako.

S druge strane, Skupština Vojvodine je, iako za Vojvodinu važi isti republički zakon, donela Odluku kojom je pokrajinskoj Vladi (tada Izvršnom veću) naložila da donese Strategiju za zaštitu od nasilja u porodici i drugih oblika rodno zasnovanog nasilja u AP Vojvodini za period od 2008. do 2012. godine. Odluku o donošenju Strategije donela je Skupština AP Vojvodine 23. septembra 2008.

Šta nije urađeno

AŽC je uradio analizu izvršenja budžeta Uprave za rodnu ravnopravnost Ministarstva rada i socijalne politike i u izveštaju za 2009. godinu zabeležio nedovoljno pohvalne rezultate. Primetno je i da Uprava ne troši sva budžetska sredstva koja su joj dodeljena, ali ono što se koristi je, sudeći po izveštaju AŽC, netransparentno i ne mnogo organizovano. Za 2008. godinu izvršenje budžeta iznosilo je 36%. Naredne godine realizovano je 45,66% sredstava.

„Ograničavajući faktor je i to što profesionalci tokom formalnog obrazovanja ne dobijaju znanje o nasilju, niti se tokom kampanje kontinuirano usavršavaju. Nepostojanje jedinstvene metodologije prikupljanja podataka o prijavljenim i procesuiranim slučajevima nasilja, nedovoljna informisanost žena, posebno iz ranjivih grupa, o dostupnim vrstama pomoći i procedurama prijavljivanja nasilja, kao i kulturni obrasci i svest javnosti kojima se nasilje opravdava i često smatra privatnim a ne društvenim problemom, otežavaju borbu protiv nasilja.“ (Dnevnik, 25. 11. 2010. godine)

Šta dalje ?

Predsednica Skupštine Srbije smatra da u prilog promenjenom odnosu društva prema nasilju govori i„broj prijavljenih slučajeva nasilja nad ženama, koji je za četiri puta veći u odnosu na 2004. godinu.“ (sajt Narodne Skuptine Srbije, 25. 11. 2010. godine)

Čeka nas i usvajanje novih dokumenata. Strategiju za sprečavanje nasilja nad ženama Vlada bi, kako najavljuje Snežana Lakićević, državna sekretarka u Ministarstvu rada i socijalne politike i predsednica Saveta za rodnu ravnopravnost Vlade Srbije, trebalo da usvoji do kraja 2010. Čelnici grada Beograda obećali su od sledeće godine pomoć sugrađankama žrtvama nasilja.

„Želimo da od nove godine ženama koje napuštaju Sigurnu kuću, a koje imaju prebivalište u Beogradu, obezbedimo do 15.000 dinara kojima bi bili pokriveni osnovni troškovi smeštaja… Želimo da Beograđanke, žrtve nasilja, dožive svoj grad kao jedan vid sigurne kuće.“ (zamenik gradonačelnika Beograda Milan Krkobabić, B92, 25. 11. 2010. godine)

U Beogradu trenutno postoje dve sigurne kuće u kojima je smešteno 45 žena i dece, a u Srbiji devet.

Nasilje u porodici nije samo odgovornost države, ali od institucija mora da krene. Činjenica je, kako i sami predstavnici nadležnih institucija priznaju, da je do sada moglo da se uradi mnogo više. Ako ne u donošenju zakona, onda u njihovoj primeni, ubrzavanju uobičajeno sporog sudstva, kao i jasnom razgraničavanju ko je nasilnik, a ko žrtva. A i mi ostali, prijatelji, komšije, kolege da manje „gledamo svoja posla“ i nasilje primećujemo češće nego jednom godišnje.