Jahači Apokalipse
Oblak tmuran i zao nadvio se nad Srbijom. Crn kao mantija. Sunce se ne vidi, zaklanja ga oblak, natkriljuje stado zanemelo pred snagom gromova. No, nije oblak tu od juče, senka njegova debela je od davnina, ali je stadu rečeno da je to hlad u kojem su ušuškani mir i bezbrižnost. Blaženstvo kao zabran lažnog spokoja.
Da sam pesnik, a nisam, možda bih ovako sačinio kratak zapis o danu gospodnjem, 10. maju 2013. godine. Danu kada je sevalo nad beogradskim Trgom Republike na mitingu nezadovoljnih parafiranim sporazumom s Prištinom u Briselu. Behu tamo svi neophodni za takvo što: crkveni velikodostojnici, tvrda desničarska opozicija, zakonom zabranjene klerofašističke organizacije, nevelik broj stanovnika severnog Kosova i Metohije, slučajni prolaznici, zalutali pseudointelektualci i analitičari opšte prakse, svi pod istim barjakom – mrkim gradonosnim oblakom, kletvom.
Krenimo redom. Mitropolit crnogorski Amfilohije Risto Radović održa tog dana moleban za spas Kosova a potom, uz sasluženje prisutne bratije, i liturgiju za upokojenje vlade i Skupštine, kadeći bez tamjana i nafore, sve u ime bogosluženja, njemu svojstvenog još od onog 15. marta 2003. godine nad odrom ubijenog premijera Zorana Đinđića, zapevajući jektenije: „Molimoooo se za upokojenje vlade i Skupštine Srbijeeee i da im se oprosti svaki greh voljni i nevoljniiii…“ Krst od njega preuze umirovljeni vladika Atanasije Jevtić, pominjući aktuelnog predsednika vlade Ivicu Dačića i ubijenog Đinđića: „Govori gospodin predsednik vlade (Dačić), govori kako je on za real-politiku i samo za zemaljsku Srbiju, ne interesuje njega nebeska. Nažalost, tako je rekao i Đinđić, kako je završio da ostavimo bogu na sud“. Strpao ih je Atanasije u isti grob.
Zgroženi zloslutnom retorikom očuha Riste i Atanasija, očekivali smo više od stidljivog patrijarhovog ograđivanja od mračnjaka koji izgovoreno – reče patrijarh – govoriše u svoje, ne u ime Crkve i Sinoda. Nije mu Amfilohije ostao dužan, potvrdio je da je njegovo cetinjsko preosveštenstvo visočije no što bogobojažljivi Irinej može da dosegne. Reče Risto da ničeg neobičnog u njegovom pojanju nije bilo. I oni Koštuničini ne videše ništa loše u vladikinom davanju parastosa državnom vrhu pre no što ga je sahranio. Od njih se to i očekuje, oni su građanska lica na službi u mitropoliji. Govore, ponašaju se, hodaju i delaju duhovno. Ne u smislu da su duševni, više u smislu da činodejstvuju kao duhovi. Sablasno.
Pitaće se, potom Dačić, čime je to dragi bog zaslužio da ga onakvi predstavljaju na zemlji. Čime je stado zaslužilo da ga takvi vode na ispašu? Možda to bog ove ne zemlji ne vidi od mrkog oblaka? Nebeski vid zamućen pomračenim zemaljskim umom. Umom zaslepljenim mitovima i legendom, umom koji je zaustavio Srbiju pre 10 godina, umom koji bi opet da vidi Arkana i Legiju na čelu kolone, umom koji u svom okrilju neguje Pahomija, Kačavendu, Filareta i Artemija, umom zadojenim anatemom i prokletstvom.
Srećom, ono malo življa na Trgu govori o veličini i snazi oblaka. I oblak bude pa prođe, progleda se kad se razdani. Otvore se oči, istina vaskrsne. Ipak, pažljivo sa njom, ona je kao razbijeno ogledalo. Lako se poseče na njene krhotine.
