Izvinite na (ne)poverenju #Blog

Čistota (…) ona je samo izgovor da ne radite ništa. Tako kaže jedan od likova u Sartrovim „Prljavim rukama“. Bilo bi ne samo pokvareno nego i sumanuto optuživati našu državu za nerad u ovim mučnim danima. Ipak, ne možemo da ne vidimo kako se, između svega ostalog, mnogo radi i na pranju ruku od odgovornosti. Neće biti da i ta aktivnost pomaže borbi protiv pandemije.

 

Srbija kao da se vrti u začaranom krugu. Država ne veruje građanima, a ni građani ne veruju državi. Pošto ne može „milom“, tj. edukacijom i pozivanjem na zdrav razum ubediti građane da se manje kreću i socijalizuju, vlast se sve više služi silom. Produžava policijski čas, kažnjava kućne ljubimce, preti i zastrašuje nedovoljnim grobljanskim kapacitetima. A opet, mnogi od nas se ponašaju kao da su nam kuće tesnije od groba.

A ko može da baci prvi kamen na one koji ne veruju zvaničnicima? Tu, u malo daljem komšiluku – Italiji, 4. marta registrovano je bilo 3089 zaraženih i 107 umrlih. Tog dana je predsednik Srbije raspisao izbore, svestan svih masovnih terenskih radova koje to podrazumeva. U Kini je borba protiv novog virusa počela još sredinom novembra prošle godine. Za četiri meseca naše zdravstvo nije uspelo da nabavi ni dovoljan broj zaštitnih maski i rukavica za lekare i ostalo medicinsko osoblje. Da ne pominjemo famozne respiratore ili zaštitu opšte populacije.

To su činjenice o sistemu kojem sada treba bespogovorno da verujemo. Pri tome, na vrhu tog sistema i dalje su oni koji su pozvali Obrenovčane da ostanu kod kuće malo pre nego što će poplavni talas načiniti pakao od njihovog grada. Današnja poruka #OstaniKodKuće ne može proći bez šuma koji pravi pamćenje tragedije od pre šest godina.

Zvaničnici, razume se, nisu samo vlastodršci. Zašto ne slušamo struku? Već je i zamorno podsećati na to kako nas je prof. dr Branimir Nestorović slao u šoping u Milano 26. februara. I to iz predsedništva Srbije. Znamo i da se predsednik smejao i pominjao rakiju. Nestorović je, naravno, i dalje član Vladinog Kriznog štaba za suzbijanje bolesti Covid 19. Nije se ni izvinio. Ni on, ni neko drugi umesto njega.

Poverenja, dakle, nema. Da li je suviše naivno pomisliti da bi neko izvinjenje – sa visokog mesta – moglo doprineti tome da građani počnu bar malo više da veruju zvaničnim informacijama i da slušaju zvanične instrukcije? Ne znam ni za jednog državnog lidera koji se, poput predsednika Srbije, u tolikoj meri obraća javnosti u svojstvu predvodnika borbe protiv zlog virusa. Možda se to izlaženje iz okvira opisa posla i može opravdati činjenicom da u rasturenom institucionalnom ambijentu Srbije građani ponajviše poverenja imaju u njega. Neki građani. Da li bi i neki drugi mogli lakše da mu poveruju ako bi, svestan posledica pogrešnih ili okasnelih odluka, jednom rekao – izvinite? On ili neko od njegovih? Ili je sada, ipak, najsmislenije čvrstom rukom stiskati rupe u sistemu i spasavati glave? Kada nastupe malo bolja vremena, po poznatom receptu će se te glave ispunjavati zaboravom i jedinom poželjnom verzijom istine.

 

Naslovna fotografija: FoNet/Vlada Srbije/Slobodan Miljević