Građanin pokorni
Leskovac je ovih dana živeo u atmosferi koja je, neupućene, mogla da navede na pomisao da je, sa zakašnjenjem od „samo“ 49 godina, u taj grad stigao film Radivoja Lole Đukića „Na mesto, građanine pokorni“. Istovremeno, iz Leskovca je stigla vest – sada već pomalo prozukla, tek nekoliko dana – da je (prvi) potpredsednik vlade Aleksandar Vučić postao njegov počasni građanin. Kašnjenje filma moglo bi da se meri količinom užeglosti, kao što i vest o novom Leskovčaninu Vučiću ima ukus bajate ljute papričice. Prži i spaljuje.
Gotovo da ne postoji grad u Srbiji koji nema svog počasnog građanina, ili više njih, te ni Leskovac nije imun na izdavanje povelja onima za koje, u tom trenutku aktuelna vlast, proceni da su njihova dostignuća nemerljiva za dobrobit čovečanstva. Poglavito ako se čovečanstvom, u užem smislu, smatra broj stanovnika grada. Leskovac je u svojoj dugačkoj i lepoj istoriji otpremio četiri takve povelje, jedna je stigla i na Vučićevu adresu. Pre njega, među ono troje, počasni građanin Leskovca zavredeo je da bude i Slobodan Milošević. Očito da se gradu na jugu Srbije – i toj bogatoj istoriji – potkrade i po koja istorijska greška.
Neki gradovi su se, zahvaljujući istorijskim previranjima, dozvali pameti pa revidirali neke ranije donete odluke o dodeljivanju priznanja počasnog građanina. Vrnjačka Banja i Valjevo oduzeli su Miloševiću to zvanje samo nekoliko nedelja pošto je pao s vlasti. Nigde nisam pronašao informaciju da su to isto uradili i u Vranju, Leskovcu i Prijepolju čiji je Milošević počasni građanin. Isto važi i za Bujanovac i Crnu travu koji su preferirali ženski pol, pa su za počasnu građanku ustoličili Miru Marković.
Nisu to jedini istorijski promašaji, bilo ih je još: Beograd je svoju gostoprimljivost, u smislu titule počasnog građanina, pokazao prema mnogim svetski značajnim imenima, ali mu se omaklo da među njih strpa i Kim Il Sunga, osvedočenog severnokorejskog diktatora, tamničara tamošnjeg naroda i prijatelja Josipa Broza Tita. Šta je beogradske vlasti tada nagnalo da Sunga uvrsti međ’ svoje građane, nije poznato; da se pretpostaviti da je na taj način uzvraćeno ono što je Sung priredio Titu u Pjongjangu 1977. godine. Pošto su se prijateljski i diktatorski izljubili, Sung je Titu uručio simboličan poklon, simboličnog imena „Borac s mačem“, a potom su severnokorejska dečica na stadionu izvela sletsku vežbu i pevala arije iz NOB-a, sve lomeći jezike na srpskohrvatskom. Stil ijekavica.
U Leskovcu nije bilo ni sleta ni pevanja, srećom. Tamo je saopšteno da je Vučić postao počasni građanin zbog „posvećenosti, izgradnje i funkcionisanja sistema Republike Srbije i doprinosa razvoju grada Leskovca“. Fraza koja bi mogla da uzme maha, epidemiološki opasna po stanovnike ostalih gradova. Obrazloženje leskovačkog priznanja može da se umnoži na geštetneru i polepi po banderama širom Srbije. Kosovo i Metohija se podrazumevaju.
A tamo, u južnoj pokrajini – koja je više nezavisna nego što je južna – ministarka za energetiku Zorana Mihajlović obilazi srpska naselja i ubeđuje narod da izađe na izbore. Pored nje je neki momčić, sav u crnom. Odžačar li je, rudar li je? Ma, Vulun je, jeste, on je! Presvukao se iz onog crnog odela za sahrane u nekakvu crnu uniformu sa srpskim znamenjima i maršira severom Kosova i Metohije. Pomislio bi neko da je jedan od onih četvrtastih iz ministarkinog obezbeđenja. No, lako ga je prepoznati, nije četvrtast, više je, nekako, ćoškast. Da nije on kandidat za počasnog građanina Leposavića, Zvečana i severne Kosovske Mitrovice? Ili, možda, zbog onog crnila koje nosi, za arhijereja lipljanskog?
Kamuflaža je čudo! Kad god neka lokalna vlast oseti potrebu da se infiltrira u digestivni trakt centralne vlasti, ona nekome iz centrale udeli ključeve grada. Plaketa ide obaška, kao maskirna uniforma. Kao ona koju je iz fundusa vojnog otpada zadužio Vulin. Istorijski crna kao Crna trava.
