Falš dinar
U srcu nosim jednu pesmu. Niti se peva, niti se prepričava, krasi dušu kao odlikovanje. Njeno postojanje je merilo unutrašnje vrednosti. A onda saznajem da odnedavno vredim više. Kao nosač zvuka pesme koju samo odabrani mogu da čuju, vredim tri odsto više. Prišiven mi je dodatni porez na unutrašnji spokoj umiren pesmom koju nosim. Opasna pretnja vrednosti mog spokoja.
Neko se dosetio da bi sve što može da „peva“ ili da u sebi nosi muzičku nakladu moglo da bude dodatno oporezovano ne bi li se država nekako iščupala iz dužničke krize. Računari, fleševi i usb memorije, neraubovani diskovi iz celofana, štampači, fotokopir aparati, rezači, skeneri… sve što može da posluži kao transfer melodije. Ako je to način da se pomogne državnoj kasi, prvi ću svoj kompjuter da zamenim starom „olimpijom“. I da pevam dok kucam. I da naplaćujem muzički dinar ukućanima.
Kada su već odlučivali o uvođenju plaćanja muzičkog dinara, mogli su da oporezuju i emajlirano posuđe, instrument dokazan u borbi protiv izborne krađe i samovolje. Taj im se orkestar ponovo smeši. Potpomognut horom svih onih koji mogu makar pod tušem da odzvižduću neki repertoar. Zamišljam koliki bi porez bio na Balaševića ili Bajagu, nepresušne nosače zvuka s jednog kraja zemlje na drugi. Plus putni troškovi. Ili npr. na Pahomija, koji osim što mrndža duhovne pesme, blagoglagolja i pozamašan splet dečijih pesmica. S naglaskom na dečačke psalme.
Haj’mo ispočetka. Odlučeno je da od Nove godine sve već pomenuto bude skuplje za muzički dinar koji falšira. Da li će se time nešto postići? Hoće li prodaja računarske opreme biti veća? Da li će količina prenesenih muzičkih podataka biti veća? Da li će vlasnici muzičkih autorskih prava ubuduće dobijati adekvatniju nadoknadu i nepotcenjene tantijeme? Odgovor na sva pitanja jeste – ne.
Mislio sam da pred kraj ogolim deo sebe i poklonim bar stih pesme koju nosim. Umesto nje, podsetiću na ne tako daleku prošlost čija su nas učenja, bojim se, nedovoljno edukovala. Tada je život vredeo manje od smrti, umesto pesme čula se oluja. Tada je i šerpama prekipelo.
Došlo je vreme da se obnavlja kuhinjski fundus. Muzičkim dinarom još neoporezovani poklopci i šerpe mogli bi ponovo da posluže svrsi koju su nekada imali. Za kuvanje ih ionako sve ređe koristimo. Već se čuju nagoveštaji čangrljanja dugo nekorišćenog lonca i zaboravljenog escajga. Zvuči kao najava velike buke i besa. Donosioci novog nameta mogli bi da se nađu u oratorijumu na čijim su krilima dojahali na mesta sa kojih donose namete. I neka ne zamere zbog toga što bi opelo njihovoj svojevolji moglo da zvuči kao udarac varjačom o vanglu. Narod možda ne ume uvek da odsvira pravi ton ali ponekad zna da prepozna da za njih više nema sluh!
