Deco, čekajte da kriza prođe

Od sedamdesetih godina prošlog veka prirodni priraštaj u Srbiji ima negativan trend. On je bio izraženiji u periodu devedesetih, da bi blag rast bio zabeležen između 2001. i 2004, a od 2005. broj umrlih u Srbiji ponovo premašuje broj novorođenih.

Da je borba protiv bele kuge problem koji zahteva sistemsko rešavanje slažu svi članovi Vlade, opozicija, stručnjaci, pa i građani. Zato je sasvim logično bilo da Vlada potegne i određene mere. Januara 2008, posle dve godine čekanja, Vlada Srbije usvojila je Strategiju za podsticanje rađanja kako bi se izborila sa višedecenijskim problemom društva.

„U okviru te mere ( strategije, prim. aut. ) država treba da uzme na sebe deo troškova za rađanje dece, njihovo školovanje i izdržavanje.“ (ministar za rad i socijalna pitanja Rasim Ljajić, Beta, 15. 7. 2007. godine)

Startegija predviđa niz mera koje treba da pomognu parovima koji žele potomstvo. Predviđena je i direktna finansijska pomoć. Na primer, uvećanje roditeljskog dodatka, jednokratna isplata dodatka za drugo i treće dete, umesto isplate na rate, što je sada slučaj, isplata pune zarade za trudnice umesto 65 odsto iznosa plate kao danas, besplatni udžbenici za treće i četvrto dete za osnovnu i srednju školu, povoljni stambeni krediti. Startegija predviđa i širenje mreže predškolskih i školskih ustanova, podsticaj zapošljavanja mladih, inspekcijski nadzor poslodavaca radi sprečavanja diskriminacije trudnica i porodilja, povećanu brigu o reproduktivnom zdravlju adolescenata.

Sve to lepo zvuči, ali za sada je to samo mrtvo slovo na papiru. Budući roditelji će pomoć države, ipak, morati da sačekaju.

I bebe plaćaju PDV

Zanimljivo je da se u Strategiji za podsticaj rađanja nije našao predlog da se ukine PDV na hranu, odeću i opremu za bebe. Taj zahtev je potpisalo 16 nevladinih organizacija, 40.000 građana i sam patrijarh Pavle. Inicijativa je 2007. godine predata Vladi, ali je zahtev odbijen uz objašnjenje da su analize pokazale da taj potez neće imati pozitiva efekat na povećanje nataliteta.

 

Strategija na stand-baj modu

Načelnik za populacionu politiku Ministarstva za rad i socijalna pitanja, Predrag Petrović, kaže da je sprovođenje mera koje treba da suzbiju belu kugu odloženo zbog ekonomske krize i manjka novca u budžetu.

„Sprovođenje Strategije za podsticanje rađanja nije moglo da dođe u gorem momentu. Ipak, mi smo budni, i ukoliko bude sredstava pokušaćemo da rebalansom bužeta omogućimo sprovođenje, ako ne svih, onda bar nekih od mera.“ (Beta, 19. 2. 2009. godine)

„Sve mere su vezane za novac i upravo je to ključni problem. Budžet je bio restriktivan, bez ikakve mogućnosti da se proširi. A ovi predlozi zahtevaju ogromna sredstva. Samo da bi se jednokratno isplaćivao roditeljski dodatak za drugo, treće i četvrto dete, kao što je slučaj za prvo, neophodne bi nam bile četiri milijarde, a još ako bi se uvećao, kako je predviđeno Strategijom, to bi koštalo osam milijardi dinara.“ (Večernje novosti, 28. 3. 2010. godine)

U udruženjima roditelja smatraju da nema opravdanja za odlaganje primene Strategije za podsticaj rađanja.

„Ne znam da li su u pitanju sredstva, ili resursi, ili kadrovski problemi, ali pošto Stategija postoji, u njoj treba tražiti šta država može i treba da učini kako bi podstakla rađanje. Strategija rađanja mora hitno da počne da se sprovodi, da se preduzmu radikalne mere u ovom najvažnijem državnom pitanju. Država bi morala, pre svega, da pokaže da je iskrena. Kada već pokrene inicijativu, osnuje razna tela, piše strategije, da sve to zaista i sprovede, a ne da sve ostane samo na papiru.“(predsednica udruženja ‘Roditelj’ Dragana Soćanin, Večernje novosti, 28. 3. 2010. godine)

Mladi parovi kao razlog za neširenje porodice najčešće pominju novac. Stručnjaci, međutim, ukazuju i na druge faktore zbog kojih se mladi ne odlučuju na potomstvo. Sociolog Biljana Spasić kaže da materijalna situacija jeste bitna, ali da je glavni razlog u savremenoj kulturi.

„Svi kao razlog navode ekonomsku situaciju. Ne mislim da je to pravi razlog, jer se u vreme siromaštva rađalo znatno više dece. Danas bogati domovi imaju jedno ili nemaju nijedno dete. I dalje najviše rađa sirotinja. Moja istraživanja pokazuju da je zapravo glavni razlog to što patimo od nedostatka ljubavi. Sebični smo, egoistični i nismo spremni na žrtvu, a rađanje i vaspitavanje deteta upravo to zahteva. Egoistični smo toliko da ima sve više parova koji se, tobože, vole, ali ne žele da imaju potomstvo. Istraživanje je pokazalo da su u 93 odsto razlozi isključivo hedonističke prirode“. (Večernje novosti, 28. 3. 2010. godine)

Upravnica Centra za demografska istraživanja, Mirjana Rašević, ističe da država sprovođenjem određenih mera može da podstakne rađanje.

„Politika podrške porodici ima bar privremeni pronatalitetni efekat. Postoji studija, bazirana na iskustvima iz jedanaest zemalja, koja dokazuje da visoke materijalne beneficije mogu povećati stopu ukupnog fertiliteta od 0,2 deteta po ženi.“ (Politika, 30. 12. 2007. godine)

Posao kao preduslov rađanja

Koliko bi provođenje Strategije značilo porodicama sa više dece, govori i podatak da je svaka sedma porodica sa troje i više dece ispod apsolutne linije siromaštva.

„U porodicama sa decom siromaštvo je prošle godine poraslo 2,2 procenta, tako da 9,3 odsto sve dece u Srbiji živi ispod apsolutne linije siromaštva. Ima ih 100.000 i zahvaljujući požrtvovanosti roditelja ta deca ne gladuju.“ (specijalni savetnik ministra rada i socijalne politike Ljubomir Pejaković, Blic, 17. 5. 2010. godine)

Pomoć koja je predviđena Strategijom može da bude značajna za porodice koje imaju decu, ali je neizvesno koliko može zaista da podstakne mlade da se odluče na potomstvo. Pitanje je i da li su mere za finansijsku pomoć porodicama sa decom dovoljan stimulans, ili problem leži u opštem ekonomskom standardu. Malo je verovatno da će se mladi odlučivati da rađaju decu smo zato što je povećan roditeljski dodatak, ili uvedena neka druga beneficija, a da u isto vremenemaju posao, ili primaju male plate bez perspektive da se takva situacija popravi.

Dok budući roditelji čekaju da se država ozbiljnije posveti rešavanju problema i sistematski pomogne podizanje dece, ostaju nam cifre,  i to veoma sumorne. Nivo rađanja je 30 odsto niži nego što je potrebno za prostu reprodukciju tj. svaka druga žena u Srbiji bi trebalo da rodi troje dece. Broj umrlih daleko premašuje broj novorođenih, a prosečna starost žena 2008. godine je dostigla 42.2 godine, dok je 1953. prosečan građanin imao 29.9 godine.

Prema procenama stručnjaka, ukoliko se ovakav trend nastavi, Srbiji će polovinom ovog veka trebati više gerontoloških domova nego porodilišta i obdaništa zajedno. U isto vreme postavlja se pitanje kako će mali broj radno sposobnog stanovništva moći da izdržava veliki broj penzionera? Nerođena deca zvone na uzbunu !