Dani žalosti
Pitanje sahrane patrijarha Pavla u Srbiji je proteklih dana postalo državno pitanje broj jedan. Time su prekršena osnovna načela ustavnog uređenja Srbije i najmanje dva zakona,Zakon o danu žalosti i Zakon o crkvama i verskim zajednicama.
Ustav Republike Srbije u članu 11., čiji je naslov „svetovnost države“ kaže:
Republika Srbija je svetovna država.
Crkve i verske zajednice su odvojene od države. Nijedna religija ne može se uspostaviti kao državna ili obavezna.
Svetovnost države je tekovina modernog doba, ona je rezultat višedecenijskih borbi za državu sekularnog tipa, državu bez upliva i uticaja vere u državna pitanja, naročito bez uticaja jedne, državne vere. Pitanja crkve nisu državna i javna pitanja, već su pitanja verskog karaktera i u tom smislu su sve religijske zajednice jednake i ravnopravne. Sa svetovnom državom u istoj ravni stoji i princip slobode veroispovesti (jer nijedna religija nije i ne može biti obavezna prema Ustavu), a nju proklamuje i član 1. Zakona o verskim zajednicama:
Svakome se, u skladu sa Ustavom, jemči pravo na slobodu savesti i veroispovesti. Sloboda veroispovesti obuhvata: slobodu da se ima ili nema, zadrži ili promeni veroispovest(…)
Takođe, sa svetovnom državom je u bliskom odnosu i princip čoveka kao građanina. U savremenom svetu žitelj neke zemlje u očima njene vlasti više ne može biti katolik, pravoslavac ili musliman već samo – građanin.
Poslednjih dana je dovedena u pitanje i zabrana verske diskrinimacije koja je regulisana članom 2. Zakona o verskim zajednicama. On kaže:
Niko ne sme biti podvrgnut prinudi koja bi mogla ugroziti slobodu veroispovesti, niti sme biti prisiljen da se izjasni o svojoj veroispovesti i verskim uverenjima ili njihovom nepostojanju.
Odsustvo sa posla i škole ili neodsustvo sa posla ili škole u prethodnih nekoliko dana je bio vrlo jasan pokazatelj verske pripadnosti ili nepripadnosti – posredno izjašnjavanje o religioznosti se nije moglo izbeći. Dalje se sem diskriminacije zabranjuje i privilegovan status pripadnika neke verske zajednice, što se takođe događalo prethodnih dana(član 2,stav 2.)
Zakon o danu žalosti kaže da se:
dan žalosti proglašava posle naročito teške nesreće koja za posledicu ima smrt, ranjavanje, ili teško oštećenje zdravlja većeg broja ljudi, ili u slučaju smrti visokog državnog funkcionera. Dan žalosti može se proglasiti i u slučaju smrti ličnosti koja je imala visoke zasluge za zemlju, kao i povodom nekog tragičnog događaja, kad Vlada tako proceni.
Očigledno je da je Vlada iskoristila mogićnost da proceni da je patrijarh imao „visoke zasluge za zemlju“, jer njegova smrt nije posledica naročito teške nesreće za veći broj ljudi, a takođe se ne radi o ličnosti koja je visoki državni funkcioner. Za one koji porede ovu situaciju sad danima žalosti posle ubistva Zorana Đinđića, razlika je jasna – onda je u pitanju bio tragičan događaj, ubistvo, a takođe je bio u pitanju visoki državi funkcioner, premijer Vlade Republike Srbije. Što se tiče diskrecionog prava Vlade da odlučuje o visokim zaslugama neke ličnosti za zemlju, može se reći da je patrijarh imao visoke zasluge isključivo za vernike Srpske pravoslavne crkve.
Dalje zakon o danu žalosti kaže da Dan žalosti traje onoliko dugo koliko se odredi odlukom o proglašenju i
trajanju dana žalosti, ali ne može trajati duže od tri dana. Ipak, znamo da je postojao I četvrti dan žalosti u Srbiji, tačnije Beogradu, iako Zakon predviđa dan žalosti samo na teritoriji Republike.
Ovaj Zakon dalje predviđa da su radiodifuzne organizacije za informisanje javnosti na teritoriji Republike Srbije, dužne da u svojim programima, uključujuci i emisije namenjene inostranstvu, na dan proglašenja dana žalosti: (… )umesto humorističkih, zabavnih, folklornih i drugih emisija sa zabavnom i narodnom muzikom, emituju muziku i emisije prikladne danu žalosti(…) Kablovski operateri su povodom dana žalosti isključili programe zabavnog sadržaja(ne sve), dok su za to vreme TV stanice sa nacionalnom frekvencijom emitovale humoristicke serije (B92), loto i zabavne filmove (Pink).
U obrazovnim ustanovama dan žalosti obeležava se minutom ćutanja na prvom času nastave, a program nastave muzičkog obrazovanja prilagođava se danu žalosti, kaže Zakon o danu žalosti. Dakle, nije predviđeno puštanje dece iz škola, a Zakon se ni u jednom delu ne bavi eventualnim odsustvom sa radnog mesta, što je bila jedna od preporuka Vlade.
Ne prvi put, postavlja se pitanje propisivanja bilo kakvih normi u Srbiji, kada one obavezuju građane, ali ne i državu. Zašto život ne bi jednostavno bio uređen odlukama i uredbama Vlade?! Kritike koje se upućuju državi u protekloj nedelji bile su pogrešno okarakterisane kao nepoštovanje prema preminulom. Zdrav razum ipak nam govori da se postovanje prema čoveku kojeg više nema ne dovodi u pitanje poštovanjem Ustava i zakona. Naprotiv.
