Beg iz Koralova

  

Kad bismo grafički predstavljali srpsko društvo dobili bismo jednostavnu piramidu, u čijem je temelju korist, a na čijem su vrhu šefovi stranaka i bliski tajkuni, pa nešto niže – stranačko rukovodstvo koje deli glavni izborni plen – rukovodeća mesta u javnim preduzećima, upravnim odborima i državnom aparatu, čije resurse besomučno crpu – kako u stranačke, tako i privatne svrhe. Oni su, opet, okruženi pripadajućim poslovnim ljudima, sa kojima dele korist proisteklu iz lukrativnog nameštenja. Ispod njih su stranački aktivisti, karijeristi i ostala važna stranačka buranija, čiji je deo plena zaposlenje u državnoj ili javnoj službi, što omogućava udoban i i nenaporan život, niz privilegija i što je još važnije – mogućnost da ih i sami delegiraju i tako šire lanac stranačkog uticaja. Naš politički sistem je po svojoj suštini partijska uzurpacija države čijim se kapacitetima upravlja netransparentno i koruptivno u cilju sticanja lične i grupne koristi. Država tako prestaje da se razvija, jer bezočno rasipa sredstva i resurse hraneći bulumentu direktnih i posrednih korisnika – u nemoguće širokom rasponu od pukog korišćenja veza do zatvaranja najrazličitijih biznis kombinacija, povlašćenih korisnika poslovnog prostora, osnivanja kvazi NVO, finasiranja sportskih društava i klubova… Oni svi zajedno čine organizaciju sa nekoliko zajedničkih karakteristika: burazersko- rođačko-partijska povezanost, korišćenje državnih sredstava i njihovo prelivanje u privatne džepove, a sve u poslovima koji se baziraju na „ kombinaciji“, nedodirljivosti i tajnovitosti u poslovanju, zasnovanim na partijskoj moći, vlasti i korupciji. To je blato u kome su se svi naši politički zastupnici do sada okupali i dobro naučili pravila ponašanja.

Cela ta piramida raste i goji se na našim zajedničkim sredstvima, na našim novčanicima, na našim sredstvima koje uplaćujemo kroz obavezne poreze, naduvane račune za očajne državne proizvode i usluge, kao i ostale namete koje smo dužni da plaćamo. Mi živimo u NJIHOVOJ državi – Srbiji.

U svim normalnim kapitalističkim zemljama privreda je ta koja zadovoljava ekonomske potrebe društva. Država je ta koja pruža pravnu sigurnost odvijanju ekonomskih i društvenih procesa, zastupa i brani javni interes odlučujući o načinu trošenja poreskog novca. U skladu sa time koliki i deo javnog interesa uspeju da u datom trenutku pokriju i zadovolje, a u skladu sa sopstvenim programskim opredeljenjima na osnovu koje održavaju i neguju svoje biračke telo – pojedine stranke bivaju izabrane ili srušene sa vlasti. I to je, u grubo, glavni obrazac funkcionisanja savremene demokratije.

Kod nas nije tako. Za početak – polovina ekonomskog života direktno je u državnim rukama – pre svega kroz famozna javna i komunalna preduzeća. Onaj drugi deo privrede – privatni, mahom živi poslujući sa državom, preko razgranatog sistema javnih nabavki i fino brušenih tendera. Zatim su tu oni koji su godinama na sistemu subvencija. Zatim su tu dirigovane koristi iz nedovoljno kontrolisanog procesa privatizacije. Preduzeća u restrukturiranju. Privatnici uhvaćeni u nereformisani birokratski sistem odobrenja, taksi, fiskalnih i parafiskalnih nameta, beneficiranih poslovnih prostora, privatnici u makazama izdavanja građevinskih i ostalih dozvola i ostale državne i paradržavne kontrole. Oni, takođe, zavise od partijske države. Zatim je tu pravosudni sistem koji je baždaren tako da ne pruža nikakvu pravnu sigurnost. Kod nas je država glavni nosilac ekonomskog života. Kod nas je država glavni nosilac pravosudnog života. A partije su te koje gazduju državom, zadovoljavajući prvo sopstvene interese. A ono što preostane koristi se uglavnom pred izbore ne bi li se vulgarno potkupili glasači. Kod nas, preuzimanje vlasti nije preuzimanje jednog – kontrolisanog dela upravljačkih prava i moći u državi – ne, ono znači dobijanje države i svih njenih resursa, privrede, pravosuđa, života građana – na poklon. Svi dostupni državni resursi, upošljavaju se za zadovoljenje grupnih i ličnih interesa . Ko tu strada? Na čiji račun? Pa, odgovori su očiti – strada javni interes, a na račun svih onih koji nisu kupili loz za tu partijsku lutriju.

Mi živimo u jednopartijskom sistemu u kome postoje demokratski izbori, a izbor u kome UVEK biraš pogrešno – nije izbor.

U odbranu prava birača

Tri meseca trajale su demonstracije povodom krađe na lokalnim izborima 1996. godine, sve dok država nije naterana da donese Lex Specialis i prizna pokušaj krađe. Volja građana je, uprkos kordonima, batinama, suzavcu, kontramitingu, zimi – na kraju trijumfovala. A 2000. se dogodio ponovni pokušaj izborne krađe, koji je kažnjen masovnim demonstracijama i padom Slobodana Miloševića. Građani su pokazali da su osetljivi na prekrajanje izborne volje. I vlast, i građani Srbije, činilo se, tada su naučili lekciju. I zaista, jedna smo od zemalja u regionu u kojoj se izbori, bez obzira na političke okolnosti održavaju u relativnom miru i bez većih i drastičnih narušavanja izbornog procesa. Doduše, ova slika bi se znatno izmenila, ako bismo kao drastično narušavanje izbornog procesa prihvatili i nejasno finansiranje stranaka i samim tim i izbornih kampanja. Postojeće institucije koje se bave ovom temom uglavnom su ukrasnog karaktera. Mi ne znamo koliko naše partije troše novca i odakle im.

  

 U vezi sa tezom o osetljivosti na izbornu krađu, postavljam pitanje – da li je IKO od građana Srbije, ikada, na bilo kojim izborima glasao za ovakvu Srbiju? Ako je u suštini demokratskog procesa davanje ovlašćenja izabranim predstavnicima da vrše vlast u skladu sa voljom građana – ko je ovlastio narodne predstavnike da od Srbije naprave baš ovakvu zemlju? Čija je to volja, čija zamisao? Ako nije nas, građana, a tvrdim da nije – onda se radi o gotovo četvrt veka sistematskog obmanjivanja građana – ergo, sistematskoj izbornoj krađi.

Znam, skočiće predstavnici jednog od zanata najstarijih – političkog, i nabrojaće stotine razloga zašto se nešto NIJE dogodilo, zašto se NIJE moglo dogoditi, zbog čega su sve izneveravana predizborna i ostala obećanja.

Ali, ako analiziramo šta se JESTE dogodilo, u protekle 23 godine, videćemo da se, bez obzira na sve, „teške objektivne okolnosti“, „zbog kojih se nije moglo više“, ipak izgradila jedna naopaka država, da se brižno oblikovao jedan naopak društveno politički sistem, koji ide u korist pre svega onima koje smo delegirali da urade nešto sasvim drugo – za nas, od ovoga što su uradili – za sebe. Pa, kako je jedno moglo, a drugo nije? Kako je strankama pošlo za rukom da ostvare baš SVE što im ide u korist – njima i partijskim nomenklaturama i njiihovom biznis eskortu, a NIŠTA što ide u prilog zemlji Srbiji i njenim građanima?

Pa, čak i ono što danas pripisuju kao svoje definitivne zasluge – obračun sa ratnim nacionalizmom i isporuka haških optuženika, normalizacija odnosa sa susedima, POČETAK još jednog obračuna sa korupcijom, izlazak Srbije na evropski put – SVE navedeno nije domaći „autorski rad“, urađeno je pod ogromnih pritiskom i po tuđem planu. Neka od sada vladajućih stranaka čak su direktno odgovorne što je taj proces „normalizacije“ Srbije toliko drugo trajao. Neke, kao SNS i SPS, morale su da se odreknu sopstvene nenormalnosti i izvrše politički salto mortale da bi se navedeno ostvarilo.

Da zaključim. Od svega obećanog – naši političari uradili su ono što NISU obećali, ono što je njim išlo u korist ili ono na šta su ih drugi (čitaj- međunarodna zajednica) primorali. Od onoga što su obećavali, a odnosilo se pre svega na poboljšanje života građana i razvoj Srbije – nije urađeno NIŠTA.

Negde se desio kurcšlus – naša očekivanja su izneverena. Volja građana izmanipulisana. Godinama se biračko telo vara i obmanjuje. Naši glasovi se kradu i krivotvore.

Pa, zašto onda ćutimo? Gde je nestala naša građanska svest? Građanska hrabrost? Volja? Zašto smo bili osetljivi na krađe 1996. i 2000. a na ovu sistematsku – ne reagujemo?

Od ’90. do danas desio se ekonomski, moralni, institucionalni kolaps Srbije. Sa „Slobom“ i ratovima potrošili smo staru komunističku nomenklaturu i njoj pripadajući samoupravni svetonazor, da bi posle 2000. olako proćerdali nezanemarljiv, ali očito na klimavim nogama zasnovan, potencijal građanske intelektualne, elitne Srbije. Danas velikom brzinom trošimo živu silu, veru i veliku energiju lumpenproleterske, prigradske postmiloševićevske Srbije.

Da li smo to satrli sve svoje resurse? Ima li ovo društvo uopšte šanse da se otrgne svojoj crnoj sudbini? Društva, ljudske zajednice definišu se zajedničkim vrednostima. Mi smo u periodu ratova izgradili društvo zasnovano na krvi i pljački. U tranziciji, izgradili smo društvo zasnovano na pljački i prevari. Kapitalizam smo shvatlili samo u njegovog ogoljenoj suštini, kao priliku da manjina pljačka većinu. Od države smo napravili protočni bojler i zlatnu koku tog tranzicionog pljačkaškog pohoda. Vlast je postala glavni komandni centar pljačke. Zadržavši sve prerogative apsolutne vlasti iz države jednopartijskog sistema, prozvali smo se parlamentarnom demokratijom, izbegavajući da napravimo ozbiljne mehanizme kontrole vlasti.

 

Naša zajednica je uspostavljena i počiva na delegiranju korupcijskih benefita – od vrha ka dnu. Tako se dolazi u situaciju opšte korupcije – ako su svi ili barem većina – korumpirani, onda korupcija postaje način života, obrazac, a ne greh ili krivično delo. Tako država opstaje na korumpiranju sopstvenog naroda. A i narod izgleda da ne pruža veliki otpor. Da li je to zato što je odlika samo visoke civilizovanosti sposobnost da se odloži gratifikacija osnovnih potreba zarad višeg cilja, a mi nismo civilizovan narod ili je to zato što „narod“ ne vidi drugi izlaz, sem učestvovanja u ovoj igri, ili je to zato što je linija manjeg otpora naša sudbina, ili sve zajedno – nije lako odgovoriti.

Bitno je da smo u istom korupcionaškom obrascu od ekonomije napravili populističku disciplinu – još od vremena jeftine struje i ostalih državnih nameta koje niko nije morao da plaća, po cenu urušavanja svih proizvodnih sistema, pa do veštačkog održavanja u životu odavno mrtvih preduzeća. U mimikriji solidarnog društva država ide dotle da godinama drži neke ljude u fikciji da imaju posao, a za koji ne primaju platu, ne uplaćuju im se doprinosi…

Sve su to emanacije istog koruptivnog obrasca u kojem se stvara slika da sve zavisi od države, da je jedino država ta koja ti može pomoći, da od nje zavisiš. I zaista – u mnogim slučajevima je tako – jer država zaista može sve, ali po čvrstoj hijerarhiji – od partijski najbližih, preko bliskih, do onih koji mogu da budu korisni, preko onih kojima bi trebalo, kojima bi bilo isplativo pomoći, do onih za koje nas je „baš briga“. A većina je uvek u toj grupi – baš me briga. Znači da je u većini naš politički život baziran na pukom manipulisanju nadom, baš zato što, poznato je – „nada poslednja umire“.

Ovo bogaćenje manjine na beskrupoloznom iskorišćavanju vitalnih resursa društva, ova bezobzirna „prodaja cigle“ kojom država reketira sopstveno društvo, glavni je krivac za očajno stanje u kome se našla Srbija.

I sad – šta da se radi? 

 Postoji samo jedan ozbiljan politički cilj za Srbiju u ovom trenutku: preseći tu koruptivnu vezu između partija i države, ograničiti neograničenu partijsku vlast, naterati političare da se odreknu svemoći, promeniti osnove društveno-političkog sistema. TEK KADA TO POSTIGNEMO – MOŽEMO DA POČNEMO DA RAZMIŠLJAMO I GRADIMO SRBIJU U KAKVOJ ZAISTA HOĆEMO DA ŽIVIMO!

Navodim spisak aktivnosti koje nas vode menjanju ovog pogubnog obrasca:

• Promena izbornog sistema – od amorfnih partija kao lažnih predstavnika narodne volje, mora se preći na sistem izbora ličnosti, predstavnika sa imenom i prezimenom, programom i jasnom odgovornošću sopstvenim biračima za sprovođenje programa.

• Proširenje broja državnih funkcija obuhvaćenih direktnim izborom – ne bi li se omogućilo da na što veći broj rukovodećih mesta u ustanovama od kojih direktno zavise i životi građana, i kvalitet tog života, dođu ljudi kojima će građani, a ne stranke dati poverenje i isto tako odlučivati o njihovoj uspešnosti. NI POLITIKA, NI DRŽAVA NE POSTOJE SAMO ZBOG SEBE NEGO ZBOG ONIH KOJI JE FINANSIRAJU! Ta se veza mora ponovi uspostaviti!

• Ograničavanje ekonomske osnove koruptivnog sistema partijske vladavine

1. striktnim zakonskim onemogućavanjem podele javnih preduzeća kao partijskog plena.

2. Izbori za direktore javnih i komunalnih preduzeća moraju biti javni, a kriterijumi izbora kristalno jasni i proverljivi.

3. Izborni programi moraju biti osnova za izbor na rukovodeća mesta i ne smeju se ni na koji način vezivati za stranke.

4. Takođe, izborni programi kandidata moraju imati sažetke, ekstrakte, namenjene javnosti – u kojima će se poslovna politika svoditi na nekoliko jasnih, konkretnih i vremenski ograničenih odrednica koje će biti namenjeni građanima i govoriti striktno o tome šta će predloženi program značiti za građane, njihov standard, zapošljavanje, uštede. Ako već država zadržava pravo na upravljanje većim delom privrednih i uslužnih delatnosti, onda mora imati jasan plan o tome kako će se taj sektor za koji direktno odgovara, znatno poboljšati, odnosno mora da dokaže da ume racionalno da gazduje sredstvima građana.

5. Neispunjenje ovakvih odrednica je lako proverljivo i direktni osnov za smenu.

• Smanjenje i profesionalizacija državne uprave, koja mora da postane nezavisni garant stabilnosti i pouzdanosti državnog apata i brana partijskoj samovolji bilo koje od sadašnjih ili budućih vladajućih stranaka.

1. Kao dugoročno rešenje osnovati elitnu školu za državne službenike.

2. Otpuštanje državnih službenika mora da bude olakšano

3. Državne procedure moraju da se jasno operacionalizuju i kvantifikuju

4. Poslovanje državne uprave mora postati apsolutno javno i dostupno

5. Moraju se napraviti profili dobrog vršenja državne službe, koji moraju biti dostupni i jasni svim građanima, a poštovanje ovih standarda osnov za opstanak ili gubitak državne službe.

6. Državna administracija, na svim nivoima, mora da postane servis građana

• Detronizacija državne uprave i pojednostavljenje državnih procedura.

1. konačna realizacija tzv. seče nejasnih i namerno zbrkanih propisa, čije postojanje direktno doprinosi bujanju korupcije i potpomaže funkcionisanju sistema u kojoj postoji svemoćna državna uprava i svemoćnih činovnici, a poslušni privrednici i snishodljivi građani.

2. striktno i zakonski regulisano ograničenje vremena za trajanje administrativnih procedura

3. kontrola tendera kroz njihovu istinsku javnost i kompletnu transparentnost

4. negovanje kulta stručnosti na svim nivoima vlasti, a pogotovo u izboru lica zaduženih za efikasno i kvalitetno ulaganje i trošenje novca poreskih obveznika u institucijama pod kontrolom države

• Reforma pravosuđa- najčvršći i potpuno nereformisani stub jednopartijske države

1. Zakonom definisati jasne kriterijume uspešne pravosudne prakse kao osnovu izbora ili reizbora sudija ili tužilaca. Na taj način smanjiti arbitrarnost u odlučivanju u takvim prilikama.

2. Jasno definisati uslove koje izabrana lica u okviru pravosudja moraju ispunjavati i na osnovu njih uraditi temeljito prečišćavanje postojećeg kadra.

3. Zabraniti partijsko opredeljivanje zaposlenih u pravosuđu.

4. Maksimalno pooštriti i učestati sa evaluacijama rada zaposlenih u pravosuđu. Na svaku slabu performansu reagovati promptno i nemilosrdno.

5. Maksimalno pooštriti sistem kazni i propisa koji se odnose na sve vidove zloupotrebe pravosudne službe. 

Ko su nosioci ovog posla? 

Jasno je da političke stranke nisu te koje su spremne da se ozbiljno zabave pogoršanjem sopstvenog položaja, makar i po cenu poboljšanja života u državi. Ali je isto tako jasno da nema više velikih emotivnih tema koje su tako tragično pokrivale nedostatak racionalnosti u osmišljavanju politika i činile od naših izbornih ciklusa sajmove uzburkanih strasti i nacionalnih izliva. Nekima u strankama (onim pametnijim) mora da je postalo jasno da se i sami moraju menjati ako hoće da njihove partije, kao i oni u njima – opstanu. Jasno je da živimo u svetu koji je komponovan na privilegijama elita, tako da će i političari suočeni sa izborom – ili da kad tad izgube sve u nekom naletu narodnog besa ili da se odreknu sultanskih prerogativa i upuste se u civilizovanu igru nadmudrivanja oko sopstvenih privilegija sa svojim biračkim telom, ipak izabrati ovo drugo. Sa treće strane – već sama činjenica da će se evropske integracije ipak ubrzati i u Srbiji, doprineće da i ovakve promene postanu lakše. Sa četvrte strane – posao ovom tipu građanskih inicijativa olakšava i činjenica da imamo i jednog političara u samom centru vlasti, koji u načelu, zastupa neke od ovih principa. Mislim da potpredsednik Vučić mora da bude glavna meta i tačka u partijskom monolitu na koju se mora usmeriti najveći deo građanskog pritiska. On je taj koji se mora primorati da svoja neprestana obećanja ispuni i institucionalnom reformom, da populizam zameni očitom praksom.

Mislim da je jasno da su građani ti koji moraju obezbediti način da povrate sopstvenu državu. Stvari su otišle – predaleko. U pitanju je egzistencija miliona ljudi. U pitanju je opstanak države, društva, nacije. U pitanju je budućnost naše dece. Apatija nije dovoljan izgovor. Mislim da građanskog otpora ima, vidim ga pre svega na društvenim mrežama, ali mislim da je nedovoljno promišljen, nepovezan i da je neefikasan. Time samog sebe guši, umanjuje svoje potencijale.

Mislim da je ulog za ponovnu građansku mobilizaciju ovog puta jako visok i da opravdava i zavređuje ozbiljan angažman. Ozbiljnu borbu. Ozbiljan pritisak. Svih nas.

Namerno sam sam se potrudio da lišim ovaj tekst ideoloških odrednica, jer je za posao o kome govorim potrebno što više ljudi. Ideologija je ta koja nas deli i to tako i treba da bude. Ali ovde govorim o bazičnom poslu, koji je izvan i pre ideologije. Govorim o poslu preživljavanja, o poslovima koji se bave osnovnim ljudskim vrednostima – bazičnom pravdom, poštovanjem ljudskog integriteta, negovanjem to nešto malo prava na slobodu koje u svetu još opstaje.

A kad ga jednom obavimo kao ZAJEDNIČKU dužnost, onda ćemo se ponovo sukobiti oko mogućih pravaca daljeg razvoja ove zemlje. Za sada je cilj – jednostavan: izbeći slom i obezbediti PREDUSLOVE za bilo kakav razvoj.