Od kako je krenulo interesovanje arapskih investitora za kupovinu zemljišta kombinata i zadruga u Srbiji i ulaganja u poljoprivrednu proizvodnju krenulo je i negodovanje srpskih ratara. Te kako niko njima nije ponudio tu zemlju na prodaju, kako se po zakonu ne može prodavati srpsko zemljište, te kako će naš seljak postati sluga kod stranih gazda. Takve reakcije su, s jedne strane, preterane jer tog zemljišta na tržištu, u odnosu na ukupne obradive površine u Srbiji, ima vrlo malo. Sa druge strane, potpuno su na mestu jer je država godinama protivzakonito prodavala i upropaštavala kombinate.

Malo je priča o privatizaciji u Srbiji koje imaju srećan kraj. Osim nekoliko uspešnih transfera društvene svojine u privatne ruke, većina tih procesa se svela na otpuštanje radnika, neispunjavanje obaveza o investiranju, preprodaju zemljišta ili druge svojine, malverzacije, korupciju, pa čak i kompletno gašenje fabrika. Kada se u tom spektru neuspeha fokusira samo na poljoprivredni sektor, podaci su još porazniji. Od 2000. godine do danas privatizovano je 146 poljoprivrednih preduzeća od čega je za 39 poništena privatizacija. Prilikom prodaje poljoprivrednih kombinata i zadruga državne institucije su konstantno kršile zakon, a gomila nejasnoća i pokušaji rešavanja sistemskih grešaka pomoću uredbi samo su napravili još veći haos u toj oblasti. U izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije, koji je dostavljen Vladi Republike Srbije u novembru 2012. godine, stoji da Agencija za privatizaciju Republike Srbije „nije pravno valjano vršila privatizacije poljoprivrednih kombinata jer nije utvrđivala da li imaju pravo korišćena na zemljištu koje je bilo zadružna ili javna svojina“. Zbog toga smo sada došli u situaciji da stranci mogu da kupe svo zemljište koje je na tržištu u Srbiji po manje-više povlašćenim uslovima. Dok se na to prvo i osnovno pitanje – ko je titular svojine – ne odgovori, dotle neće ni biti do kraja jasno šta kupcima stvarno pripada i ima li razloga za ljutnju među srpskim poljoprivrednicima.

Svoje ne damo…već smo dali

Kada je ministar Mlađan Dinkić potpisao predugovor sa Al Dahrom, nije bilo udruženja poljoprivrednika iz Vojvodine koje se nije nije diglo protiv kako su rekli i ponavljaju i danas, te protivzakonite odluke. „Naša zemlja se ne sme prodavati strancima!“, vikali su. To je potpuno tačno jer se strancima ne može se prodavati državno, odnosno društveno zemljište. To bi moglo da se dogodi tek za nekoliko godina, zbog obaveza koje smo preuzeli potpisivanjem SSP, kada će se izjednačiti prava domaćih i stranih kupaca. Međutim, Al Dahra je preduzeće registrovano na teritoriji Srbije, te je to „de jure“ čini srpskom. Kao i mnoga druga preduzeća koja su kupovala srpske oranice u ime inostranih kupaca. Dvadeset odsto vlasništva u toj kompaniji imaće država (tih 20 odsto kupljeno je za simboličnu cenu od jednog evra), a 80 odsto biće arapski deo.

Ruku na srce, i paori su prilično okasnili sa reakcijom jer našu zemlju već odavno kupuju nesrpski državljani. Tako je još 2004. godine Britanac Endru Hanter kupio je kombinat „Jakšićevo“ iz Srpske Crnje u stečajnom postupku i tako postao prvi investitor koji je kupio oranice u Srbiji. Hanter je tada za 245 miliona dinara dobio više od hiljadu hektara zemlje. Neposredno pred kupovinu dobra „Jakšićevo“ on je registrovao preduzeće „Kornvel“ u Beogradu i tako se nesmetano pojavio kao zainteresovani kupac. Njegov primer odmah zatim sledila je kompanija „Hajdu Avis RT“ iz Mađarske koja je kupila Preduzeće za proizvodnju žita i drugih zasada „Sloga“ iz Perleza. Mađarsko preduzeće je „Slogu“, koja je raspolagala sa četiri hiljade i 880 hektara, dobilo za samo 69 miliona dinara. Onda se počeli da se pojavljuju hrvatski Agrokor Ivice Todorića, pa investicioni fondovi iza koji stoje neke misteriozne ličnosti. Ni u jednom od tih slučajeva ovdašnji paori se nisu oglašavali, a još manje da su ukazivali na navodnu opasnost od padanja srpske zemlje u tuđinske ruke. Na kraju priče o kupovini zemljišta po Vojvodini pojavili i domaći tajkuni. Površine zemljišta koji su oni stekli daleko su veće od svih onih koji do tada pazarili stranci. Prema svedočenju nesuđenog najvećeg srpskog gazde Mila Jerkovića, prilične količine zemlje kupio je i odbegli narko bos, Darko Šarić. Ni tada nije zabeleženo bilo kakvo značajno negodovanje srpskih seljaka.

Arapi kupuju devastirano

Pre nešto više od dve godine država je raskinula ugovore o privatizacijama nekih poljoprivrednih kombinata, a njihov kapital ušao je u Akcionarski fond. Na kraju, od petnaest poljoprivrednih preduzeća nastao je „zeleni pul“, koji u suštini znači zajedničko raspolaganje mehanizacijom i drugim resursima, ali i zajedničke nabavke. Drugim rečima, sva preduzeća su ponovo postala državna, samo je organizacija njihovog poslovanja bila malo drugačija od one na koju su navikli. Preduzeća su obrađivala oko 19.500 hektara i raspolagala određenom infrastrukutrom (mlinovi, silosi, traktori…), ali ono što je verovatno najbitnije je pravo korišćenja, odnosno pravo zakupa državne zemlje. Međutim, zbog lošeg gazdovanja ta preduzeća su potpuno uništena. Reč je o Poljoprivrednoj korporaciji Beograd, „Bratstvo Jedinstvo“ Neuzina, „Dragan Marković“ iz Obrenovca, Nova Gajdobra kod Bačke Palanke, Mladi Borac iz Sonte, Poljoprivredno društvo iz Omoljice i Kombinat Vojvodina iz Starčeva. Upravo ta kupljena, pa urušavana, potom vraćena državi i, na kraju, dokusurena preduzeća postala su predmet ugovora Srbije i arapske kompanije Al Dahra (sa izuzetkom PKB–a). Pa, da li su, sada uvređeni, srpski poljoprivrednici bili spremni da ulažu u takva preduzeća? Naravno da nisu, čak ni u vremenima kada su ta preduzeća bolje stajala i bila na javnim nadmetanjima (vidi antrfile).

Deseta sreća!
Jedan od lošijih, ali ne i najgori primer privatizacije kombinat je „Dragan Marković“ iz Obrenovca. Prvi pokušaj prodaje preduzeća bio je tenderskom metodom još 2002. godine, ali je to propalo. Potom se, prema podacima Agencije za privatizaciju, prva aukcija za prodaju tog preduzeća desila 23. maja 2003. godine. Početna cena bila je 80.907.000 dinara. Tada apsolutno niko nije hteo da kupi kombinat. Druga aukcija, organizovana je u julu iste godine, a početna cena bila je 81.537.000 dinara. Takođe, neuspešna. Treća aukcija je bila u avgustu 2003. godine, a početna cena bila 82.518.000 dinara. Neuspela! Četvrti put aukcija je organizovana u septembru iste godine, i konačno je preduzeće bilo prodato konzorcijumu NIC Co (činili su ga Midland Resources holding limited, Nicco agrar i Astra simit), po početnoj ceni od 82.437.000 dinara. Nije prošlo ni pola godine, a ugovor je poništen, jer novi vlasnici nisu poštovali socijalni program, kao ni plan investicija. To preduzeće kasnije upada u još veću agoniju, te država odlučuje da ga 2008. godine proda tenderom, po ceni od neverovatno skromnih 300.000 evra. Ta ideja, na svu sreću, propada. Isti pokušaj sa istom sumom usledio je 2009. godine, ali je i on propao. Kasnije to preduzeće biva priključeno „zelenom pulu“. Danas se prodaje Al Dahri za skoro tri milijarde dinara.

U vreme kada u Srbiji ne postoji jasna agrarna politika, možda bi se moglo reći, da je prava sreća da neko uopšte hoće da ulaže u naše oranice, a kamoli da omogući i državi da zaradi.

„To je najbolji ugovor koji je ikad sklopljen, a vezan je za srpsku poljoprivredu. I u to ne treba niko da sumnja“, kaže za Istinomer Dragan Milivojčević, vd generalnog direktora kombinata „Dragan Marković“ iz Obrenovca i koordinator projekta Zeleni pul. On je za naš sajt objasnio da će kombinat iz Obrenovca ugovorom Al Dahre i Srbije dobiti tri milijarde dinara.

„Ako to uporedite sa cifrom od 82 miliona dinara kada je kombinat prodat konzorcijumu „NIC CO“, izračunaćete i sami koliko je to velika investicija. Imaćemo novac da vratimo dugove, da ispoštujemo partnere, da isplatimo i socijalni program a sve što ostane sliva se u budžet republike. Tako je sa svim preduzećima koja su predmet ugovora“, napominje Milivojčević. On ističe da zemljište koje je u eventualnom sporu i za koje se ne zna ko je vlasnik, ne ulazi u taj ugovor. Milivojčević podseća i da Arapi planiraju svoju privredu sto godina unapred za slučaj kad nafta presahne, te su u skladu sa tim već pokupovali više od dva miliona hektara što u Evropi, što u Americi.

Zanimljivo je istaći da je konzorcijum NIC Co bio sačinjen od nekoliko prvrednih društava: Astra Simit, tada u vlasništvu Bogoljuba Karića, Nicco agrar u vlasništvu Đorđija Nicovića i fonda Midland Resources holding limited, koji u Srbiji posluje upravo od jula 2003. Kada je registrovan u Agenciji za privredne registre. Matična zemlja ovog fonda je Gernzi, jedno od britanskih, malih ostrva, koji su pod patronatom krune. Ipak, ne zna se ko je zaista stajao iza tog fonda, iako je svojveremno imao udela u vlasništvu nad lukom Pančevo, mesnom industrijom Carnex, kao i nekoliko ugostiteljskih preduzeća.

Hoćemo da nas ubuduće pitaju!

I pored svih objašnjenja, očigledno da se digla prevelika buka jer je reč o nekoliko hiljada hektara. Naime, prema procenama svi poljoprivredni kombinati obrađuju tek 240.000 hektara oranica. Ovih nekoliko, koji su predmet ugovara sa Arapima, imaju samo 19.500. A to je jako mali procenat u odnosu na blizu četiri miliona obradivih površina koliko ih ima u Srbiji i koje su uglavnom u privatnom vlasništvu. Poljoprivrednici i na to imaju odgovor.

„Ne želimo da se više desi da nas država ne pita pre donošenja ovako važne odluke, a da nam posle kaže ‘mi ćemo vama dati ovo ili ono’. Želimo i mi da razmišljamo dugoročno baš kao i Arapi. Ako su sada prodali nekoliko hiljada hektara na ovaj način, sutra će prodati još više. A šta će onda moje dete i njegovo dete da rade?“ – pita se Miroslav Kiš, predsednik Upravnog odbora Asocijacije poljoprivrednika. „Naš cilj je da se do donošenja kvalitetnih zakona, u čijoj izradi ćemo mi učestvovati, i pre izrade dokumenta koji bi ličio na studiju izvodljivosti, u kojem bi bila detaljno analizirana situacija sa arapskim investitorima, kao i njeni efekti, zamrznemo prodaju oranica. Koristićemo sva dozvoljena sredstva da u tome uspemo“, kaže Kiš za Istinomer.

Na pitanje da li se oseća izmanipulisano od strane takozvane trojice biznismena, koje prvi potrpredsednik Vlade, Vučić, označio kao one koji „zapravo sprečavaju“ arapsku investiciju, Kiš je odgovorio da je on samo „dobro vaspitan domaćin, koji bi svoju zemlju prodao na poslednjem mestu“.

„Možda sam pogrešno vaspitan, ali ja ipak mislim da ovde nešto škripi – rekao je Kiš, dodajući da izuzetno ceni napore vlasti da privuče strane investitore, ali da to mora da radi uz dogovor sa poljoprivrednicima iz Srbije.“

Bilo kako bilo, Arapi sigurno dolaze. Dolazi takođe i trenutak kad će i drugi stranci moći ravnopravno sa ovdašnjim paorima da kupuju naše zemljište. Pod uslovom da uopšte budu zainteresovani za kupovinu srpskih oranica, usled nedostatka jasne i konzistentne agrarne politke koja je neophodna svakom ozbiljnom investitioru ma odakle on bio… Baš taj nedostatak plana mogao bi biti povoljan za ovdašnje zemljoradnike jer će barem na neko vreme odložiti dolazak stranaca. A paori, možda se i konsoliduju i udruže, pa uzmu nešto pre stranaca. Možda…

Hektar košta 10.000 evra
Zajednička kompanija, kako je predviđeno, uložiće 100 miliona evra u sistem za navodnjavanje, agrotehnički razvoj i obratni kapital, dok Republika Srbija neće biti u obavezi da obebeđuje sredstva, niti garancije za investicije u tim kombinatima.
Predugovorom je predviđeno i da Ministarstvo poljoprivrede Srbije i nova kompanija zaključe ugovor o zakupu 2.982 hektara poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini na 30 godina. Visina zakupa će tokom prvih 10 godina biti 250 evra po hektaru, da bi nakon tog perioda bila usklađivana u odnosu na usklađen indeks cena u maloprodaji, s tim da neće moći biti veća od 370 evra, niti manja od 250 evra godišnje.

Predugovorom je predviđeno i zaključivanje ugovora Ministarstva odbrane Srbije i nove kompanije o poslovno-tehničkoj saradnji, čime će nova kompanija dobiti pravo da 30 godina koristi 3.664 hektara poljoprivrednog zemljišta koje trenutno koristi Vojna ustanova Morović – pogon Karađorđevo. Nova kompanija bi toj vojnoj ustanovi davala 20 odsto ostvarenog godišnjeg prinosa na zemljištu koje koristi. Predugovorom su obuhvaćeni poljoprivredni kombinati u restrukturiranju – Poljoprivredna korporacija Beograd, „Bratstvo Jedinstvo“ Neuzina, „Dragan Marković“ iz Obrenovca, Nova Gajdobra kod Bačke Palanke, Mladi Borac iz Sonte, Poljoprivredno društvo iz Omoljice i Kombinat Vojvodina iz Starčeva.

U predugovoru se navodi da će PKB i nova kompanija zaključiti ugovor o prodaji 2.329 hektara poljoprivrednog zemljišta u vlasništvu te korporacije po ceni od 12.000 evra po hektaru. Svi ostali – Agrobačka iz Bača 791 hektara poljoprivrednog zemljišta, kombinat „Bratstvo jedinstvo“ iz Neuzine 595 hektara, „Dragan Marković“ iz Obrenovca 1.253 hektara, Nova Gajdobra 518 hektara, Mladi Borac iz Sonte 307 hektara, kombinat iz Omoljice 1.080 hektara, preduzeće „Vojvodina“ iz Starčeva 508 hektara – za 10.000 evra po hektaru. Predugovorom je predviđeno da ti kombinati prodaju svoje i objekte i opremu. U predugovoru se navodi i da će nova kompanija obaviti razgovore sa zaposlenima u poljoprivrednim kombinatima i prezuzeti samo ona koja zadovoljavaju zadate kriterijume.