Slučaj sudije Simeunovića #Timeline

Nebojša Simeunović bio je više od 20 godina istražni sudija beogradskog Okružnog suda, gde je radio na nizu važnih predmeta, uključujući slučajeve ubistva saveznog ministra odbrane Pavla Bulatovića, pomoćnika ministra unutrašnjih poslova i načelnika resora Javne bezbednosti policijskog generala Radovana Stojičića Badže, hapšenja osnivača JUL-a Nenada Đorđevića, pad ukrajinskog aviona „Iljušin“ sa ruskom posadom u Surčinu…

 

U predvečerje 5. oktobra 2000. godine, sudija Simeunović je, uprkos velikim pritiscima, odbio da napiše nalog za hapšenje 13 rudara organizatora štrajka u Kolubari, Nebojše Čovića i Borisa Tadića, zvanično obrazlažući da nije ispoštovana procedura u redosledu zakonskih radnji. Početkom novembra iste godine sudija je nestao, a početkom decembra njegovo telo pronađeno je u Dunavu, u blizini hotela „Jugoslavija“.

 

Skoro 20 godina kasnije, njegova smrt nije zvanično razjašnjena, čak zvanično nije utvrđen ni uzrok i vreme smrti, uprkos brojnim sumnjivim okolnostima utvrđenim i od strane državnih organa. Za Tužilaštvo, prema poslednjim informacijama, predmet je i dalje u fazi predistrage. 

 

Skoro 20 godina, njegova sestra tvrdi da je sudija najpre otet, i držan u privatnom zatvoru dok se čekalo hoće li doći do zaokreta u politici posle promene vlasti, a zatim, kako do zaokreta nije došlo, otrovan i njegovo telo bačeno u Dunav.

 

Sudijina sestra, inače, skoro je jedini razlog što sudijino ime nije sasvim zaboravljeno, jer je praktično jedina koja skoro 20 godina pokušava da sačuva sećanje javnosti na njega, i održi pažnju javnosti na slučaju njegove smrti. Za razliku od ostalih smrti povezanih sa Miloševićevim režimom koje takođe nisu rasvetljene ili nisu dobile odgovarajući pravni epilog, ali bar jesu dobile mesto u kolektivnom sećanju, sudija Simeunović, čovek koji je najverovatnije sprečio krvavi obračun u Kolubari, i po svoj prilici bitno doprineo mirnom svrgavanju režima, praktično je zaboravljen skoro od svih.