Radikalne promene radikalne stranke

Ako se, kao što se najavljuje, Vojislav Šešelj u skorije vreme vrati kući, suočiće se sa ozbiljnim političkim teškoćama, koje teško da je mogao očekivati kada je, pre godinu i po dana, odlučio da iz Srpske radikalne stranke (SRS) istera sve neposlušnije najbliže saradnike, Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića.

Neće se Šešelj naći na mukama samo zbog toga što mu je partija gotovo desetkovana (toliko da, u pojedinim opštinama u kojima je donedavno bila jaka, više ne može da računa čak ni na prelazak cenzusa). Paralelno sa rapidnim gubitkom pristalica, naime, „haški vojvoda“ dobio je ozbiljnu konkurenciju: u političkom smislu poziciju najekstremnije stranke, koja je godinama bila rezervisana za radikale, sve ozbiljnije zauzima Demokratska stranka Srbije (što se, recimo, lepo videlo u trenutku usvajanja Deklaracije o osudi zločina u Srebrenici), koju predvodi drugi Vojislav, Koštunica. A što se „umetničkog dojma“ tiče, ozbiljna konkurencija godinama neprikosnovenim radikalnim „skandal-majstorima“, zapatila se i u drugim strankama – o čemu najbolje govori repertoar psovki i uvreda ispaljenih na sednici Skupštine Srbije na čijem dnevnom redu su bile izmene i dopune Zakona o regionalizaciji.

Iako je, očigledno, prostor za političko delovanje Šešeljevih radikala ozbiljno sužen, a zabeležen je i konstantan trend smanjenja broja njegovih pristalica nakon formiranja Nikolićeve Srpske napredne stranke (SNS), iskustvo kaže da brzomislećeg radikalskog vođu, a samim tim i njegove najlojalnije sledbenike, ipak ne bi valjalo u potpunosti otpisati. Dosadašnja istorija stranke, naime, prepuna je primera promena radikalske politike, izazvanih procenom isplativosti zauzetog „kursa“. Ti primeri, da ne bude zabune, ne potiču samo iz vremena kada su, usled opravdanog Šešeljevog odsustva, strankom (u značajnoj meri) rukovodili Nikolić i Vučić, pokušavajući, povremeno, da stvore novi, umiveni i umireni, imidž radikalne stranke.

Tako su, recimo, na početku prvog Zalivskog rata, 1991 godine, Šešeljevi četnici demonstrirali ispred američke ambasade u Beogradu, tražeći da se bore na američkoj strani u Iraku. Pred Šešeljev odlazak u Hag, dvanaest godina kasnije, radikali su organizovali sasvim drugačiju predstavu – skup solidarnosti sa iračkim narodom.

Tiranin, veštica, koalicija

Pamćenju običnog srpskog birača verovatno su puno bliži primeri promena odnosa radikala i Slobodana Miloševića. Davne 1994. godine, izgledalo je da su radikali i Milošević definitivno i zauvek zaratili: bilo je to vreme kada je Šešelj u svojim nastupima redovno izgovarao mantru „Slobodan Milošević je najveći kriminalac u Srbiji“, dok je za njegovu suprugu, Miru Marković, bio rezervisan živopisan opis „crvena veštica sa Dedinja kojoj cveće raste iz glave“ (bračnom paru Milošević-Marković posvećen je i solidan broj od preko sto proznih dela iz Šešeljevog opusa: „Srpski bračni par Čaušesku“, „Crveni tiranin sa Dedinja“, „Veštica iz Tolstojeve ulice“ itd).

Već nakon izbora održanih 21. septembra 1997, priča se radikalno promenila. Zahvaljujući izbornom bojkotu 12 opozicionih stranaka, radikalski rezultat bio je impozantan: ta stranka osvojila je čak 82 od ukupno 250 poslaničkih mesta. U čuvenu „vladu narodnog jedinstva“ radikali su ušli 24. marta 1998. – tačno godinu dana pre početka NATO bombardovanja Srbije. Uz 16 članova Socijalističke partije Srbije (SPS) i pet iz Jugoslovenske levice (JUL) u vladi Mirka Marjanovića sedelo je i 15 predstavnika SRS.  Upravo u to vreme usvojeni su najgori zakoni iz Miloševićevog vremena: Zakon o univerzitetu i Zakon o informisanju („Vučićev zakon“), a Šešelj je iskoristio i priliku da, sa pozicije potpredsednika vlade, dodatno pogorša ionako jadan ugled Srbije u svetu – zapretivši da Albanaca na Kosovu neće biti ukoliko neko bude bombardovao Srbiju.

U vreme dok je lider stranke boravio u Srbiji, radikali su uspeli kako da se proslave idejom o Velikoj Srbiji i skupljanjem dobrovoljaca za ostvarenje te ideje, tako i da značajno reteriraju i dođu do stava da će se za tu ideju boriti isključivo mirnim putem, „kada se promene političke okolnosti u svetu“. Posle Šešeljeve dobrovoljne predaje Hagu, Tomislav Nikolić je, u to vreme još uvek u „radikalskoj koži“, za potrebe predsedničkih izbora otišao i dalje, iznedrivši tvrdnju da se „SRS odrekao starih srpskih granica Karlovac – Karlobag -Virovitica“, kao i da prihvata „očuvanje granica Hrvatske koje su priznate od strane UN“.

Posle Šešeljevog odlaska u Hag, zavladala je epidemija zaboravljanja neslavnih radikalskih dostignuća iz devedesetih i sve više se govorilo o „dešešeljizovanim“, upristojenim radikalima, koje su pojedini analitičari svrstali u umerenu desnicu. Temeljniji uvid u radikalski gotovo dvodecenijski minuli rad, međutim, pokazuje da su od incidentnog ponašanja oni, zapravo, odstupali – incidentno.

Leteće cipele,  bežeće  članstvo

Od kada su, početkom devedesetih, polivanjem tadašnjeg predsednika Veća građana Radomana Božovića i premlaćivanjem nekadašnjeg poslanika Srpskog pokreta obnove (SPO) Mihajla Markovića, ustanovili da siledžijsko ponašanje nailazi na simpatije dela birača, radikali nikad od njega u potpunosti nisu odustali. Menjale su se samo mete napada – dok je, recimo, početkom devedesetih, Šešelj pravio spiskove nepodobnih novinara, krajem devedesetih „podmetao koru od banane“ advokatu Nikoli Baroviću, posle petog oktobra 2000. njegovi sledbenici ispitivali su poreklo (tadašnje) ministarke Ivane Dulić Marković, jednu potpredsednicu Skupštine (Natašu Mićić) polivali vodom, a drugu (Gordanu Čomić) gađali cipelom…

Iako su, godinama, bili jedna od najhomogenijih stranaka, ako ne i šampion u toj disciplini (imali su neznatan broj rascepa i otpadništava – Glamočanin, Petković, Stefanović…) poslednjih godina uspeli su da ostanu bez gotovo celokupne prve stranačke garniture: najpre ih je napustila Maja Gojković (koja je, na poziciji gradonačelnice Novog Sada uspela donekle da promeni mračnu sliku o radikalima). Potom je tandem Nikolić – Vučič formirao stranku koja je preuzela ogroman broj dosadašnjih radikalskih aktivista i simpatizera.

Od imena široj javnosti poznatih duži niz godina, Šešelju su ostali lojalni Dragan Todorović (koji, u nekoliko javnih nastupa nakon odlaska Nikolića i Vučića iz SRS, nije uspevao da pogodi ime sopstvenog predsednika) i ekipa koja je, nakon bacanja kletvi na Borisa Tadića i svakog radikala (uključujući i njegov „rod i porod“) koji se sa predsednikom Srbije sretne, dobila kolokvijalno grupno ime „narikače“ (Vjerica Radeta, Nataša Jovanović, Gordana Pop-Lazić).

Sudeći po promenama u Skupštini Srbije, u kojoj radikalske boje, odlukom neprikosnovenog lidera stranke, u poslednje vreme sve češće zastupaju mladi kadrovi, Šešelj nije sasvim zadovoljan Todorovićem i  stručnjakinjama iz oblasti proklinjanja i drugih alternativnih političkih veština (bacanje cipele). S druge strane, sudeći po rezultatima na skorijim vanrednim lokalnim izborima, nema mnogo razloga ni da bude zadovoljan učinkom „mladih lavova“ u prvim mesecima njihovog političkog forsiranja.

Nema, međutim, razloga za verovanje da kod Šešelja postoji klica nezadovoljstva sopstvenom političkom personom. Možda zato što se više puta potvrdio kao velemajstor u veštini promene političkog kursa u cilju ostvarenja sopstvenih interesa. Zato je njegov očekivani povratak u zemlju najsigurniji adut za (makar privremeno?) zaustavljanje procesa gašenja stranke, koja je do pre godinu i po dana bila – broj dva u Srbiji.