Rođen 1953. u Požegi.
„Rođen sam daleke 1953. u pitoresknoj i maglovitoj varoši Užička Požega, koja je nakon raspada Jugoslavije opet ostala samo Požega. Kao i sva deca vojnih lica, moj brat i ja smo se mogli roditi i na nekom drugom mestu očevog službovanja, ali ja sam ‘svojim’ izborom jako zadovoljan. Iz Požege za Beograd smo otišli 1967, tako da je čitavo moje detinjstvo požeško. O tadašnjim životnim prilikama govori činjenica da sam rođen u privremenom porodilištu, da smo prvo živeli u iznajmljenom stanu u kući Terzića u čijem dvorištu su bile vunovlačara i potkivačnica, da bismo onda prešli u zajednički stan. Zajednički stanovi su postojali – nisu tek priča iz komedija. Ja sam, međutim, iz Požege poneo dragocen prtljag prvih dečačkih zaljubljivanja, drugarske solidarnosti, empatije, nastale tek tolerancije na ratne razlike jer je, za razliku od partizanskog Užica, Požega slovila za pročetničko mesto. (Danas, 22. 2. 2025. godine)
Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu.
„Beograd je te 1968. dok sam još bio osnovnoškolac na Crvenom krstu, bio više od izazova i čarolije. Sa protestima studenata i protivljenjem intervenciji Varšavskog pakta u Čehoslovačkoj, ja sam, uz nekakav gotovo instinktivan doživljaj Tita kao operetske ličnosti i osećaj blama prema udvoričkoj poeziji u kojoj se on može voleti više od mame i tate, stigao na poziciju socijalizma sa ljudskim licem. Na njoj sam suštinski ostao i danas. Školovanje u tada Jedanaestoj, a sada Osmoj beogradskoj gimnaziji obeležila je postšezdesetosmaška klima oslobađanja. Na nas sa društvenog smera najveći uticaj imali su profesori poput profesora filozofije Đorđa Ocića koji je bio veliki dijaloški retor, koji je nama tek punoletnima ostavljao prostor za dijalog insistirajući na snazi argumenata a ne tek na snazi pozicije. (…) Iskreno, u gimnazijskim, pa i (post)fakultetskim danima od politike i uverenja daleko su nam važnije bile stvari kulturnih kodova, ukusa i manira, uključiv i specifičnu boemsku kulturu i repertoar. Lako ćaskanje, precizna i kratka argumentacija i neka vrsta urbanog slenga i poruge koja ne pada u prostakluk, bile su pretpostavke da se bude gradska faca. ‘Sa takvim znanjem se išlo u kafanu’. Bilo je blamantno ne videti ništa na BITEF-u, BEMUS- ili bar na FEST-u.“ (Danas, 22. 2. 2025. godine)
Diplomirao je, magistrirao i doktorirao na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na kome je stekao i zvanje redovnog profesora.
„Osnovne studije međunarodnih odnosa završio je 1977. godine na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Magistrirao je 1986. godine na istom fakultetu, sa tezom pod nazivom ‘Revolucionarni subjektivitet radničke klase u savremenom jugoslovenskom društvu’. Gospodin Stojiljković je doktorirao 2006. godine. Njegova doktorska disertacija nosila je naziv ‘Partije i partijski sistem u SR Jugoslaviji’.“ (cemi.org.me, 23. 1. 2017. godine)
Ističe da je gotovo ceo život proveo na Voždovcu.
„U životu je pokazao izrazitu upornost i lokalpatriotizam – završio je gimnaziju, Fakultet političkih nauka, magistrirao je i doktorirao na beogradskoj opštini Voždovac, gde i danas i živi i radi. Pritom, voleo bi da i za njega važi slogan ekologista: deluj lokalno – misli globalno.“ (vukoticmedia.rs)
Naglašava da je „imao retku sreću da radi posao koji voli“.
„Tu vrstu snažne, gotovo strasne angažovanosti i, istovremene uglađenosti i intelektualne širine, u još većoj meri sam preuzimao od svog profesora na FPN-u Ratka Božovića. Sa Ratkom sam prešao put od studenta do kolege i, nadam se da nije pretenciozno, prijatelja. O Ratku se mnogo toga zna, ali mogu svedočiti lično u kojoj meri je on bio i nesebičan i spreman da pomogne afirmaciji svojih mlađih kolega, stavljajući sebe u drugi plan. Čitav život je bežao od funkcija i, iako su ga kolege volele i ubeđivale, nikada nije bio ni dekan fakulteta. Kada je o kulturi dijaloga reč, ne mogu da ne pomenem svoje predmetne šefove na fakultetu Radoša Smiljkovića i Vukašina Pavlovića. Od usmeravanja na istraživanja partija, izbora, civilnog društva, građanskih inicijativa i pokreta, važniji je neponovljiv odnos saradnje i razumevanja koji smo imali. Uprkos različitim godinama, zvanjima i političkim uverenjima i angažmanima. Zahvaljujući njima imao sam retku sreću da radim posao koji volim i ‘da mi niko ne šefuje i ne gužva mi karakter’.“ (Danas, 22. 2. 2025. godine)
U biografiji napominje da je, pored više od 150 članaka i monografija, objavio i osam knjiga.
„‘Rečnik demokratije’ (Građanske inicijative, 1998), ‘Partijski sistem Srbije’ (2006. i drugo izdanje 2008, Službeni glasnik), ‘Konflikt i/ili dijalog’ (2008, Čigoja štampa), ‘Srbija u lavirintu tranzicije’ (2011, Službeni glasnik), ‘Država i korupcija’ (2013, Čigoja štampa), ‘Sva lica opozicije’ (2015, Vukotić Media), ‘Građani ili podanici’ (2016, Zavod za izdavanje udžbenika) i ‘Srbija traži vođu’ (2017, Vukotić Media). Stojiljković je i priređivač i autor dve trećine tekstova za udžbenik ‘Politička sociologija savremenog društva’ (2014, Zavod za izdavanje udžbenika).“ (dereta.rs)
Navodi da je samostalno uredio ili bio kourednik 15 zbornika radova.
„U polju studija države, demokratije i civilnog društva sa saradnicima je uredio zbornike ‘Jačanje odgovornosti Narodne skupštine’ (2011), ‘Parlament i demokratija’ (2015) i ‘Lavirint tranzicije’ (2012), a sa profesorom Vukašinom Pavlovićem i zbornike ‘Savremena država’ (2010) i ‘Savremena država – Struktura i funkcije’ (2011). U polju političkih organizacija i ideologija uredio je sa saradnicima zbornike ‘Političke familije u Evropskom parlamentu’ (2011), ‘Zašto glasam kako glasam ako uopšte glasam’ (2012), ‘Javne politike u izbornoj ponudi’ (2012) ‘Levica u postkriznom kontekstu’ (2013), ‘(Ne)demokratsko redizajniranje političkih stranaka u Srbiji’ (2013), ‘Evropski i izbori u Srbiji’ (2014). ‘Birači, partije i izbori – kako demokratizovati partije u Crnoj Gori i Srbiji?’ (2016), ‘Parlamentarni izbori u Srbiji 2016. godine’ (2017). Najzad, u polju analize sindikata, industrijskih odnosa i socijalnog dijaloga uredio je zbornik ‘Uloga sindikata u tranziciji’ (1999), a sa Srećkom Mihailovićem zbornik ‘Sindikati i politika’ (2012). Publikovani naučni radovi problemski i disciplinarno pripadaju oblastima političke sociologije savremenog društva, teoriji savremene države, partijama i partijskim sistemima , korupciji i antikoruptivnim strategijama, kao i problemskom istraživanju sindikata i civilnog društva – naučnim disciplinama u čijem izvođenju na Fakultetu političkih nauka Stojiljković učestvuje.“ (dereta.rs)
Bio je predsednik Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost“, a u dva mandata i član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije.
„Tih olovnih devedesetih moj izbor je bilo angažovanje u Ujedinjenim granskim sindikatima Nezavisnost i njihovoj kampanji Partnerstvo za demokratske promene, kojim se klasično sindikalno delovanje uvezuje sa antiratnim i angažmanom za demokratske reforme. (…) Dva mandata u članstvu Odbora Agencije za borbu protiv korupcije pokazuju takođe da suprotstavljanje sistemskoj političkoj korupciji u sudaru sa vlašću koja nastoji da pacifikuje i obesmisli antikoruptivne institucije je sve samo ne ‘rutinski posao’. Posebno u društvima u kojima korupcija i bukvalno ubija.“ (Danas, 22. 2. 2025. godine)
Od aprila 2020. do aprila 2021, kao predsednik Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost“, bio je predsedavajući Socijalno-ekonomskog saveta Republike Srbije.
U septembru 2026. saopšteno je da je kandidat na listi „Studentska lista – Studenti pobeđuju“ za vanredne parlamentarne izbore, zakazane za 25. oktobar.
Foto: FoNet/Medija centar
