Radovan Karadžić je rođen 19. juna 1945. godine u selu Petnjica, opština Šavnik. Ubrzo se zajedno sa porodicom seli najpre u Šavnik, potom u Nikšić.
U Sarajevo odlazi 1960. godine, gde upisuje Medicinsku školu, zatim i Medicinski fakultet. Deo školovanja proveo je u SAD, gde je proučavao psihoterapiju i američku poeziju.
Kao mladi student bavio se novinarstvom i bio je urednik studentskog lista “Ponoćnik“. U vreme studentskih demonstracija, u junu 1968. isticao se vatrenim govorima sa krova sarajevskog Filozofskog fakulteta.
Diplomirao je 1971. godine i specijalizirao psihijatriju. Posebno se posvetio izučavanju depresije i neuroza.
Posle studija kratko je radio u sarajevskom Centru za obrazovanje odraslih “Đuro Đaković“, potom na Psihijatijskoj klinici u sarajevskom naselju Koševo. Jedno vreme živeo je u Beogradu, gde je radio u Zdravstvenom centru na Voždovcu. Obreo se i kao psiholog fudbalskih klubova Sarajevo i Crvena Zvezda.
Prema pisanju banjalučkih “Nezavisnih novina“, zbog optužbi da je državnim novcem sagradio vikendicu na Palama, 1. novembra 1984. godine, otišao je u sarajevski istražni zatvor. Pušten je nakon 11. meseci, zbog nedostatka dokaza.
U Sarajevu je 26. septembra 1985. osuđen na tri godine zatvora zbog pronevere i prevare, ali kaznu nije odslužio.
Jedan je od članova osnivača Srpske demokratske stranke Bosne i Hercegovine (SDS). Stranka je osnovana 12. jula 1990. a Karadžić je izabran za prvog predsednika, na funkciji je ostao do sredine jula 1996. godine.
Sredinom oktobra 1991. godine, u skupštini BiH rekao je da njegova stranka neće sprečavati Muslimane i Hrvate da plebescitom naroda izađu iz Jugloslavije, “ali po istom pravu i istim plebescitom, mi ćemo sprečiti vas da vi nas izvedete iz Jugoslavije“.
Upozoravao je rukovodstva muslimanskog i hrvatskog naroda da će svojim činjenjem odvesti BiH istim putem “pakla i stradanja“ kojim su krenule Slovenija i Hrvatska. Tom prilikom izrekao je rečenicu, koja je kasnije protumačena kao pretnja:
„Nemojte da mislite da nećte odvesti Bosnu i Hercegovinu u pakao, a muslimanski narod možda u nestanak. Jer muslimanski narod ne može da se odbrani, ako bude rat ovde.“
Nakon proglašenja nezavisne Republike srpskog naroda u Bosni i Hrecegovini, 9. januara 1992. godine, postao je njen prvi predsednik. Ime nove nezavisne tvorevine kasnije je promenjeno u Republika Srpska.
U aprilu 1992. Karadžić odlazi na Pale, a Vlada Republike Srpske 7. maja 1992. mesec dana uoči prvih sukoba, počinje da formira sopstvene oružane snage preuzimanjem srpskog vojnog kadra JNA iz BiH.
Tokom rata u BiH bio je lider bosanskih Srba i kreator ratnih operacija. Po optužnici Haškog tribunala “najkasnije od marta 1992. do približno 19. jula 1996. bio je najviša civilna i vojna vlast u Republici Srpskoj“.
Pod pritiskom međunarodne zajednice, pre svih Ričarda Holbruma i na insistiranje Slobodana Miloševića jula 1996. Karadžić je preneo predsednička ovlašćenja na tadašnju potpredsednicu Republike Srpske Biljanu Plavšić i povukao se sa mesta predsednika SDS i iz javnog života.
Članstvo u SDS-u mu je prestalo kada je Skupština SDS RS 24. decembra 2001. usvojila izmjene i dopune Statuta stranke među kojima je i odredba da licima protiv kojih je podignuta haška optužnica prestaje članstvo u toj partiji.
Po poternici Haškog tribunala uhapšen je u Beogradu 21. jula 2008. godine gde se krio pod lažnim imenom – Dragan Dabić. U Hag je prebačen 30. jula.
Karadžić je optužen po 11 tačaka optužnice u kojima se tereti za genocid i saučesništvo u genocidu, istrebljenje, ubistva, hotimično lišavanje života, progon bosanskih Muslimana i Hrvata na političkim, rasnim i verskim osnovama, deportaciju, prisilno preseljenje i druga nehumana dela, terorisanje civilnog stanovništva artiljerijskom i snajperskom kampanjom na Sarajevo, kao i za uzimanje talaca i njihovo korišćenje za „živi štit“.
Pred drugostepenim većem Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove, pravnim naslednikom Haškog tribunala, 20 marta 2019. osuđen je na doživotnu kaznu zatvora. Žalbeno veće je potvrdilo ključni zaključak prvostepene presude – da je Radovan Karadžić igrao vodeću ulogu u četiri udružena zločinačka poduhvata: nasilnom i trajnom uklanjanju nesrba iz velikih delova Bosne i Hercegovine: terorisanju Sarajeva; uzimanju osoblja UN za taoce i srebreničkom genocidu.
Uz politički i profesionalni angažman paralelno se bavio i pisanjem knjiga.
Napisao je četiri knjige pesama „Ludo polje“ (1968.), „Pamtivek“ (1971), „Ima čuda, nema čuda“ i „Crna bajka“ (1990.). Dok je bio u bekstvu od Haškog tribunala nastavio je da piše. Sredinom januara 2002, iste godine izašla je njegova knjiga „Sitovacija“. U Novom Sadu je predstavljena njegova knjiga poezije „Od ludog koplja do crne bajke“, u martu 2004. u Beogradu je objavljena njegova knjiga „Ratna pisma“, a u oktobru iste godine na beogradskom sajmu knjiga predstavljena je Karadžićeva knjiga „Čudesna hronika noći“. U oktobru 2005. u Požarevcu je predstavljena njegova zbirka pesama “Pod levu sisu veka“. Tokom boravka u Haškom tribunalu izašla je njegova knjiga „Mermerne istine u Bosni: Uvodna i završna reč pred Haškim tribunalom“.
Dobitnik je nekoliko književnih nagrada.
Naslovna fotografija: FoNet/AP
