Rođena 1975. godine u Kraljevu. 

U zvaničnoj biografiji navodi da je osnovnu školu i gimanziju završila u rodnom gradu. Na Fakultetu političkih nauka u Beogradu diplomirala je 2ooo. godine, sa prosečnom ocenom 9,68 i postala diplomirani politikolog za novinarstvo i informisanje.

„Diplomirani politikolog za novinarstvo i informisanje, sa višedecenijskim iskustvom u medijima i nevladinim organizacijama, a u poslednjih pet godina je nezavisni medijski konsultant“, navela je u biografiji kada je u julu 2015. izabrana za novu članicu Saveta Regulatornog tela za elektronske medije (REM), na mandat od pet godina. 

Ističe da je od 1996. do 1999. bila novinarka i urednica u „Dnevnom telegrafu“. Nakon ubistva Slavka Ćuruvije i gašenja lista 1999. godine zaposlila se kao PR menadžerka u Ministarstvu za nauku i tehnologiju. Na tom mestu ostala je do 2001. Navodi da je u istom periodu (1999-2001) bila „angažovana u aktivnostima organizacije ‘Otpor’“, u Centru za političku analizu. Dodaje da je u periodu 2002-2003. radila u NGO FCSE iz Ciriha, na poslovima PR menadžera i urednika news sajta. Potom je, od 2003. do 2007, bila regionalni direktor, urednik news sajta, u Fondu za jugoistočnu Evropu. Nakon toga je, u periodu 2007-2008, bila koordinator projekta i PR menadžer projekta NVO Fraktal. Tokom 2008. i 2009. godine bila je glavna i odgovorna urednica novog izdanja dnevnog lista Borba. „Posle objavljivanje afere o Miladinu Kovačeviću, postala jedini glavni urednik kog je policija saslušavala zbog odbijanja da oda izvor informacije“, naglašava u biografiji.   

Godinu dana kasnije otisnula se u političko-medijski konsalting u firmi IPC. Navela je da od 2010. do 2015. godine nema radnog angažovanja, da bi 2015. postala članica Saveta REM-a.

Prema pisanju „Danasa“, „u novinarstvu se pojavila u redakciji Dnevnog telegrafa (DT) 1996. kao studentkinja iz Kraljeva, poput mnogo mladih ljudi koji su hrlili u tabloidnu medijsku industriju na početku njenog procvata“.

„Njen tadašnji prvi urednik, a sadašnji poslovni i životni partner Ivan Radovanović, odmah je uočio talenat. Zekić je prilikom kampanje za lokalne izbore 1996. imala prvu ozbiljnu priču, kada je tadašnji gradonačelnik Nebojša Čović poslao policiju na štrajkače u GSP – dobila je udarac pendrekom po ruci, a DT nekoliko tiražnih naslovnih strana. Potom je postala glavni politički novinar DT magazina, nedeljnog dodatka, tada najjačeg tabloida u vlasništvu Slavka Ćuruvije. Po prirodi posla, u to vreme često je kontaktirala, između ostalih, i sa Aleksandrom Vučićem, generalnim sekretarom SRS, zaduženim i za medije, kao i sa Ivicom Dačićem, portparolom SPS“. (Danas, 7. 3. 2018. godine) 

Nakon ubistva Slavka Ćuruvije i gašenja „Dnevnog telegrafa“, kako navodi „Danas“, zaposlila se u FONAS-u, organizaciji koju je osnovao visoki funkcioner SPS Branislav Ivković.

„Vreme nakon Petog oktobra u Zekićkinoj biografiji nije najjasnije, ali se potom pojavljuje u konsultantskoj agenciji koja se vezuje za Gorana Vesića i Ivana Radovanovića. Kada Radovanović 2009. nakratko obnavlja umrli dnevni list ‘Borbu’, koji se povezuje sa tada optuženim za šverc cigareta, a kasnije oslobođenim Stankom Subotićem, Zekić je glavna i odgovorna urednica. Nakon dolaska Vučića na vlast, njih dvoje rade politički pi-ar za Dačića, tvrdeći da nemaju veze sa MSP. U javnosti gotovo uvek su zajedno, kao i na gala okupljanju u ‘Savanovi’ prilikom proslave ‘Beograda na vodi’.“ 

Ona sama o sebi kaže: 

„Devedesetih sam bila novinar i urednik ‘Dnevnog telegrafa’ Slavka Ćuruvije, osuđivana zajedno sa njim i ostalim kolegama, i tada sam upoznala i Ivicu Dačića i Aleksandra Vučića, i postali su mi prijatelji, bez obzira na sve što sam o njima pisala. A pisala sam takve stvari zbog kojih mi je bio zabranjen ulazak u prostorije SRS-a, ali nikada mi nije bilo zabranjeno da popijem kafu sa Vučićem, ili sa Dačićem. To su bile te devedesete, tukli smo se, vrlo pošteno, ali bez ičeg ličnog u svemu tome. A sada fondacija koja nosi Slavkovo ime objavljuje tekstove u kojima je moja biografija svedena na to ‘da sam radila za Baneta Ivkovića’. Zamisli. A sa Banetom Ivkovićem me je upoznao Slavko Ćuruvija. I kada su nesrećnog Slavka ubili, nisu me zvali ni iz NUNS-a, ni iz bilo koje redakcije, nego me je zvao taj Bane Ivković i ponudio mi posao. Rekla sam mu da to neće moći, jer sam već radila sa drugarima iz Otpora, ali on je rekao šta to ima veze, i zaposlio me. I da se vratim na temu, i tužbu, užasno me je iznerviralo to što je moje prijateljstvo sa Dačićem, koje traje poslednjih dvadeset godina, i moje često gnjavljenje tog čoveka, maltretman kojem sam ga izlagala ubeđujući ga da priča sa svima, pa i sa ljudima sa N1, koji su me molili da to radim, sada predstavljeno tako kako je predstavljeno – da sam ja njegova saradnica. E pa, nisam.“ (Ekspres, 23. 3. 2017. godine)