Rođen je 10. aprila 1946. u selu Senjski Rudnik, u opštini Despotovac.
Učiteljsku školu završio je 1966. godine u Aleksincu. Visoke vojne škole završio je u Beogradu sa odličnim uspehom: Vojnu akademiju Kopnene vojske 1970, Komandno-štabnu akademiju Kopnene vojske 1982. i Komandno-štabnu školu operatike 1988. godine (prvi u rangu sa srednjom ocenom 10,00).
Prve komandirske dužnosti obavljao je u Pešadijskoj školi rezervnih oficira u Bileći (Bosna i Hercegovina), gde je bio i referent za studije i unapređenje nastave. Komandir pešadijskog bataljona bio je u Desetoj pešadijskoj brigadi, da bi u Šesnaestom proleterskom pešadijskom puku bio najpre načelnik Štaba, a potom i komandant. Komandant Šesnaeste motorizovane brigade bio je od 1988. do 1989. godine, kada je premešten u Kabinet saveznog sekretara (kasnije ministra) za narodnu odbranu, gde je do 1993. godine bio načelnik odeljenja, zamenik načelnika i načelnik Kabineta. Načelnik Katedre operatike bio je u Školi nacionalne odbrane do 1994. godine, od kada je u Prištinskom korpusu obavljao više dužnosti: bio je načelnik Odeljenja za operativne poslove i obuku, načelnik štaba i komandant korpusa. Komandant Treće armije bio je od decembra 1998. godine do februara 2000. godine.
„Na Kosovo je prekomandovan 1994, a čin general-majora dobio je u 1996, kada je bio na dužnosti u komandi Prištinskog korpusa. Za komandanta tog korpusa postavljen je 24. decembra 1997. Ukazom predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševića 21. jula 1998. vanredno je unapređen u general-potpukovnika. Za komandanta Treće armije sa sedištem u Nišu postavljen je 25. decembra 1998, a dužnost je zvanično preuzeo 13. januara 1999. i iste godine unapređen je u general-pukovnika.“ (Glas Amerike, 25. 4. 2005. godine)
Za načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije postavljen je u februaru 2000. godine.
„Odlikovan je Ordenom za hrabrost i Ordenom slobode, jednim od najviših vojnih odlikovanja, kojim ga je odlikovao Slobodan Milošević 16. juna 1999. Novinsko izdavačko preduzeće ‘Panorama’ iz Prištine dodelilo mu je u martu 1999. zlatnu plaketu ‘Car Dušan’.“ (Glas Amerike, 25. 4. 2005. godine)
Na poziciji načelnika Generalštaba ostao je, i pored brojnih zahteva za smenu, i nakon promena 5. oktobra 2000, a smenjen je ukazom tadašnjeg predsednika SRJ Vojislava Koštunice 24. juna 2002. Prvobitno je odbio odluku o smeni, ulažući žalbu Ustavnom sudu SRJ i drugim institucijama, a zatim izjavio da je smenjen zato što je u junu 2001. odbio Koštuničino naređenje da Vojska upadne u Biro za komunikacije Vlade Republike Srbije, odakle je, kako je ovaj tvrdio, bio prisluškivan.
„Često je spominjan u aferi o prisluškivanju Biroa Vlade Srbije, kada je u javnost izneo da je kabinet predsednika SRJ tražio da se jedan vladin Biro prisluškuje. Formirana je Anketna komsija na republičkom, ali ne i saveznom nivou, koja je utvrdila da su se o funkcionisanje vojske ogrešili i Koštunica i Pavković. Povremeno je spominjan i u aferama o problematičnim dodelama vojnih stanova.“ (B92, 9. 9. 2002. godine)
Osnovao je stranku Narodni blok i bio kandidat na izborima za predsednika Srbije 2002. godine (osvojio je 75.662 glasa).
„Nebojša Pavković je predsednički kandidat grupe građana. Prilikom predaje zahteva za kandidaturu Republičkoj izbornoj komsiji izjavio je da je ‘kao i svaki vojnik, dobro procenio situaciju, propratio sve kandidate i dobro izučio njihove programe’.“ (B92, 9. 9. 2002. godine)
Krajem 2003. Haški tribunal je podigao optužnicu protiv njega.
„Tužilaštvo Haškog tribunala je 28. novembra 2001. saopštilo da se Pavković nalazi pod istragom, a 20. oktobra 2003. objavljena je optužnica protiv njega i tri generala vojske i policije za ratne zločine na Kosovu 1999.“ (Glas Amerike, 25. 4. 2005. godine)
Tvrdio je da neće dobrovoljno otići u Hag, da neće dozvoliti da ga nasilno privode, već je insistirao na svom zahtevu da mu se sudi pred domaćim sudom.
“Ja nisam bio da branim u Hagu Holandiju. Ja sam branio Srbiju i Kosovo. Nisam naredio ni jedan zločin. Neću da tamo odgovaram pred nekim sudijom, pravnikom, čovekom koji ne razume ni našu istoriju, niti zna šta se dešavalo u našoj zemlji’, kazao je Pavković, a na pitanje da li misli da ima mogućnost da bira gde će mu se suditi, Pavković je odgovorio: ‘Ja imam mogućnost da biram. To je moja odluka. I morate to da shvatite. Što mora da mi se sudi? Je l’ će me i mrtvog poslati tamo? Hoće li me mrtvog poslati u Hag? Meni je sasvim svejedno da li sam poginuo dole na Kosovu ili će me ovde ubiti neki policajac koji će da me hapsi ili šta ja znam šta će se desiti. Sasvim mi je svejedno. Evo, ja vam to iskreno govorim. To sam više puta govorio. Ja sam vojnik i profesionalac. Ja sam general. Nisam ja baraba jedna koja je… Pa ja sam se školovao za to”. (B92, 21. 6. 2004. godine)
Haškom tribunalu izručen je u aprilu 2005.
„Penzionisani general VJ Nebojša Pavković, optužen za ratne zločine na Kosovu 1999, smešten je u ponedeljak popodne u pritvor Haškog tribunala u Sheveningenu, potvrdio je sud u Hagu. Pavković je u Hag doputovao sa beogradskog aerodroma koji su u vreme polaska obezbeđivale jake policijske snage i snajperisti. Optužen je zajedno sa generalima Vladimirom Lazarevićem, Sretenom Lukićem i Vlastimirom Đorđevićem za ratne zločine nad kosovskim Albancima u prvih šest meseci 1999. godine. Četiri tačke optužnice na teret im stavljaju zločine protiv čovečnosti – deportaciju, prisilno premeštanje, ubistva i progon albanskog stanovništva na rasnoj, verskoj i političkoj osnovi. Optužnica ih takođe tereti za ubistva i kršenje zakona i običaja ratovanja. Po optužnici, svi generali snose individualnu i komandnu odgovornost za počinjene zločine.“ (Glas Amerike, 25. 4. 2005. godine)
Sud ga u februaru 2009. proglašava krivim po svim tačkama optužnice i osuđen je na 22 godine zatvora „za deportacije, prisilna premeštanja, ubistva, progone i druga nehumana dela“.
„Veće sudije Iana Bonomija osudilo je na po 22 godine zatvora nekadašnjeg potpredsednika Vlade SR Jugoslavije Nikolu Šainovića, komandanta Treće armije Vojske Jugoslavije Nebojšu Pavkovića i načelnika štaba MUP-a na Kosovu Sretena Lukića. Presudom veća, Šainović, Pavković i Lukić označeni su kao ključni učesnici u, kako je navedeno, ‘zajedničkom zločinačkom poduhvatu’ nasilnog proterivanja stotina hiljada albanskih civila sa Kosova, od marta do juna 1999, čiji je cilj bila, kako je tvrdila i optužba, ‘promena etničke ravnoteže radi zadržavanja srpske kontrole’ nad pokrajinom: ‘Nebojša Pavkoviću, pretresno veće Vam izriče jedinstvenu zatvorsku kaznu u trajanju od 22 godine’.“ (Slobodna Evropa, 26. 2. 2009. godine)
U zatvoru je 2015. napisao knjigu „Miris baruta i smrti na Kosovu i Metohiji 1998. godine“, koju je 2018. objavio i Medija centar „Odbrana” Ministarstva odbrane Srbije.
„Ministarstvo odbrane saopštilo je, povodom polemike u javnosti o objavljivanju i promociji edicije ‘Ratnik’ o dejstvima Vojske Srbije na Kosovu 1999, da ne vide nijedan razlog da se stide te borbe i onih koji su tu borbu vodili. Edicija ‘Ratnik’ predstavlja građu za istoričare, navelo je Ministarstvo odbrane i predložilo da se te knjige pročitaju ‘pre nego što bilo ko o njima donese sud’. ‘Celokupan tiraž namenjen za Sajam knjiga rasprodat je u prva tri dana sajma. Vojna štamparija je doštampala dodatni tiraž’, navodi se u saopštenju povodom kritika koje su izrečene na račun te edicije. Edicija ‘Ratnik’ u sedam knjiga sadrži pored ostalog dnevnik komandanta Treće armije Vojske Jugoslavije Nebojše Pavkovića i knjigu sećanja komandanta Prištinskog korpusa Vladimira Lazarevića, koji su pred Haškim tribunalom osuđeni na višegodišnje kazne zatvora zbog zločina protiv čovečnosti. Inicijativa mladih za ljudska prava zatražila je od predsednice Vlade Ane Brnabić da se obustavi promocija i štampanje knjige Nebojše Pavkovića.“ (Beta, 27. 10. 2018. godine)
U aprilu 2019. u Domu Vojske Srbije u Beogradu, pod pokroviteljstom Ministarstva odbrane, promovisana je njegova knjiga „Ratni dnevnik komandana Treće Armije VJ – Treća Armija u zagrljaju Milosrdnog anđela“, a on se uključio putem video-linka.
„Pavković je u poruci izrazio ‘duboko žaljenje zbog svih poginulih pripadnika Vojske’ i naglasio da je njegov ratni dnevnik ‘hronološki zapis ‘ne ratnog zločinca’ već učesnika uspešne odbrane od NATO agresije, svih događaja tokom herojske odbrane Kosova i Metohije’, piše u saopštenju. Agencija Asošiejted pres prenela je vest o promociji knjige Nebojše Pavkovića, uz podsećanje da je on pred Haškim tibunalom 2009. godine, po komandnoj odgovnosti, osuđen na 22 godine zatvora za deportaciju, prinudno raseljavanje, ubistvo i progon kosovskih Albanaca. Navodeći da je knjigu promovisalo Ministarstvo odbrane Srbije, agencija konstatuje da su ‘od početka političkog uspona predsednika Srbije Aleksandra Vučića 2012. godine, srpske vlasti izražavale dobrodošlicu osuđenim ratnim zločincima i pomagale im da postanu aktivni učesnici u javnom i političkom životu’. Agencija piše i da se u Srbiji godišnjica 78-dnevne intervencije NATO 1999. godine ‘obeležava manifestacijama koje uglavnom podgrevaju antizapadno raspoloženje, koje podstiče i proruska propaganda u medijima kojima upravlja država’. ‘Knjiga bivšeg šefa Armije (Nebojše Pavkovića) nosi naslov ‘Treća Armija u zagrljaju Milosrdnog anđela’ što je zasnovano na lažnoj tvrdnji srpske propagande da je NATO kampanji na Kosovu dato kodno ime ‘Milosrdni anđeo“, zaključuje AP.“ (Beta, 11. 4. 2019. godine)
U septembru 2021. objavio je, sa admiralom u penziji Boškom Antićem, knjigu „Košare i Paštrik – Srpski Termopili“.
„Knjiga haškog osuđenika i ratnog komandanta Treće armije Vojske Jugoslavije generala Nebojše Pavkovića i admirala u penziji Boška Antića ‘Košare i Paštrik – Srpski Termopili’, koja donosi brojne dokumente vezane za te dve bitke u proleće 1999. godine, u izdanju Medija centra Odbrana, predstavljena je danas u Domu Vojske. Pavković je u mejlu poslatom iz finskog zatvora, gde izdržava zatvorsku kaznu, poručio da knjiga dokumentuje puno toga i razotkriva laži nekih zlonamernih pojedinaca, koji su se ‘radi svoje lične promocije sebi pripisivali ulogu i značaj koji nisu imali, proglašavali za komandante odbrane, što nije tačno’. Knjiga dokumentima sve to demantuje. Jedino su komandanti 125. i 549. motorizovane brigade mogli da komanduju jedinicama na tom području i svim pridodatim grupama, ukazao je Pavković.“ (Fonet, 2. 9. 2021. godine)
U maju 2022. Međunarodni rezidualni mehanizam za krivične sudove odbio je njegov zahtev za prevremeno puštanje na slobodu zbog, kako je rečeno, „velike težine njegovih zločina i nedostatka rehabilitacije“.
„Iako je Pavković podoban da bude razmatran za prevremeno puštanje na slobodu, velika težina njegovih zločina, kao i njegov očigledan nedostatak rehabilitacije, oštro se protivi prevremenom puštanju na slobodu. Konačno, nema dokaza da demonstrira postojanje ubedljivih humanitarnih razloga koji bi opravdali prevagu nad negativnom ocenom’, piše u odluci Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove Ujedinjenih nacija.“ (Slobodna Evropa, 19. 5. 2022. godine)
Krajem septembra 2025. Mehanizam suda u Hagu doneo je odluku da ga „zbog teškog zdravstvenog stanja pusti na prevremenu slobodu“.
„Vučić je novinarima iz Srbije rekao da je Vlada Srbije, na njegov poziv, uputila molbu Mehanizmu, koji ju je prihvatio, što govori da je Pavković u izrazito lošem stanju. ‘Sada šaljemo aneks odgovora, pa onda od njih odgovor, posle čega će Pavković ugledati sunce slobodne Srbije za koju se toliko borio te junačke 1999. godine’, rekao je Vučić i ponovio da je veoma srećan što će Pavković doći u zemlju. Vučić je kazao da se ne razume u zdravstveno stanje Pavkovića jer nije lekar, ali da mu želi ‘dug život i bolje zdravlje’. ‘Ali sam srećan što je dočekao dan da slobodno nebo svoje zemlje gleda baš sa slobodnog tla svoje Srbije’, kazao je predsednik Srbije.“ (Fonet, Beta, 26. 9. 2025. godine)
Foto: Fotografiju ustupio MRMSK
