Rođen 1956. u Gornjem Milanovcu.
„Već u petoj godini počeo sam da čitam onaj veliki NIN, jer je to bio omiljeni list moga dede. Kad sam pošao u školu, čim se završe časovi, ja pravo u gradsku biblioteku, zato što su tu dolazile sve novine iz one velike Jugoslavije, zagrebački ‘Vjesnik’, sarajevsko ‘Oslobođenje’, slovenačko ‘Delo’… Moje vršnjake to nije interesovalo. Krio sam se od njih, jer bi mi se smejali. Uvek sam bio pristojan i dobar đak.“ (Politika, 26. 3. 2011. godine)
U novinarstvo je, kako kaže, ušao još kao dečak.
„Novinarstvom sam počeo da se bavim u Gornjem Milanovcu, u ’Dečjim novinama’. Ja sam kao dete s 14 godina pravio intervju sa predsednikom srpske vlade tadašnjim, Bojanićem, on je bio ranije i direktor ’Crvene zastave’. On je došao u posetu Gornjem Milanovcu i oni odrede da ja pravim intervju s njim. Ja ne mogu da verujem da predsednik srpske vlade daje nekom detetu intervju. Ili, mi smo došli kod Branka Pešića kao deca i mi pravimo intervju s Brankom Pešićem, gradonačelnikom Beograda. Ali, dobro, to za ’Dečje novine’ je bilo normalno da deca razgovaraju.“ (Večernje novosti, 4. 5. 2025. godine)
Nakon završene srednje škole u Gornjem Milanovcu upisao je Fakultet političkih nauka u Beogradu.
„Došavši u Beograd, želeo sam da upoznam Miloša Crnjanskog, Momu Kapora i Dragana Džajića. Uspeo sam za mesec dana. Ali, Crnjanski nije bio onakav kakvim sam ga zamišljao gledajući fotografije. Video sam džangrizavog starca kome je ispadala vilica. Srušili su se moji snovi. I odmah sam to zaboravio. Kad sam bio mlad, pokušavao sam da nešto progovorim u društvu Dobrice Ćosića, Antonija Isakovića, Koče Popovića i mnogih intelektualca. Hteo sam da nešto naučim.“ (Kurir, 8. 10. 2018. godine)
Priča da je još kao student prve godine redovno svraćao na kiosk ispred hotela „Moskva” kako bi čitao stranu štampu.
„Zanimale su me dve stvari. Šta se događa u svetu i šta se dešava sa Karolinom od Monaka, koja je, otprilike, bila žena po mom ukusu. Hteo sam da jednog dana upoznam neku kao što je ona. Iz francuskog ‘Pari mača’ napamet sam znao u kom lokalu je bila, šta je radila, kad joj je pala bretela… U to vreme na političkim naukama učili smo marksizam i samoupravljanje. Kad, na naslovnoj strani ‘Tajma’ spazim naslov: Marks is dead. Pojavila se grupa bivših levičara, Francuza, novih filozofa koji su postali desničari, predvođeni Bernarom Anri Levijem, Andreom Gliksmanom i ostalima. Čekaj, zamislim se, tamo nam govore da je Marks živ, a ovi kažu da je umro. Meni se to veoma dopalo. Pogotovo što je Bernar Anri Levi na sebi imao divnu belu košulju, a nosio je i dugu kosu, koju sam imao i ja. Rekao sam: ‘Hoću da budem – to!’ Zbog košulje i frizure, a i ideje su mi se svidele! Posle mi je profesor filozofije Veljko Korać, kad sam ga pitao nešto iz istorije što sam proučavao, rekao: ‘Imam jednog studenta, nešto je stariji od tebe, i on isto hoće da smeni Tita, pa je red da vas upoznam’. Tako sam prvi put čuo za Zorana Đinđića.“ (Politika, 26. 3. 2011. godine)
Po dolasku u Beograd pisao je za muzički magazin „Džuboks“.
„Ja sam krenuo još u ’Džuboksu’, mnogi ljudi su tad izašli iz te rok kulture. Moja karijera se poklapa sa pojavom ’Bijelog dugmeta’ 1974. godine.“ (Večernje novosti, 4. 5. 2025. godine)
Potom je dobio posao u časopisu „Duga“.
„Imao sam sreću da karijeru počnem u ‘Dugi’, gde su se vrhunski pisci i novinari potpisivali pseudonimom jer im je bilo oduzeto ime i prezime. Robijali su iz neznanih razloga. Mnogo sam od njih naučio. Kad sam prvi put bio u situaciji, okupljao sam mlade ljude i učio ih kao što su mene vodili kroz život Brana Crnčević, Dušan Savković i drugi. Vratio sam dug koji sam nasledio od svojih uzora.“ (Kurir, 8. 10. 2018. godine)
Na pitanje koliko je često kao novinar koristio „trikove, smicalice, izmišljotine zarad svoje lude strasti“, odgovorio je:
„Jedino kad mi je bilo dosadno. Mislim da je najveća opasnost za novinara – dosada. To zveči, to zaudara, i uvek sam išao na to da bude nešto duhovito, da bude šarmantno, da se zavedu čitaoci, i to mi je uvek polazilo za rukom. Nisam ništa izmišljao. Radi se o tome što smo mi počeli da se interesujemo za novinarstvo ’60-ih godina, to je vreme kada se pojavljuje američki novi žurnalizam, Truman Kepot, Norman Majler, Gajt Aleze, Hanter Tompson. To su ljudi koji su pisali u novinama i u magazinima kao u romanu, sa stvarnim ljudima. To je bila ta moja sloboda. Znači, u romanu možeš da ubiješ čoveka, možeš da mu radiš svašta. Ja sam i u novinama neke od tih stvari radio, i to je bilo šokantno u to vreme. Pogotovo što je taj početak ’70-ih, kada sam počeo da se bavim novinarstvom, bio užasan. Tito mator, zemlja se raspada, to je bila takva destaljinizacija posle onog uzleta s kraja ’60-ih i početka ’70-ih, kada se pojavljuje novi talas u filmu, srpski roman koji je osvojio svet: Miodrag Bulatović, Kiš, Brana Šćepanović, Dragoslav Mihajlović, i odjednom početak zabrana. Glavni čovek za te zabrane bio je Bogdan Bogdanović, predsednik Kulturno-prosvetne zajednice. On je organizovao spaljivanje šunda nasred Trga u Kragujevcu, to je bio Kongres kulturne akcije, kao borba protiv šunda.“ (Ekspres, 15. 9. 2016. godine)
Knjiga „Deca komunizma“, koju je objavio 1987. godine, doživela je veliku popularnost.
„Knjigu je pisao od kraja sedamdesetih do 1986. Pomagao mu je Vladimir Dedijer. ‘Njemu sam govorio da je najveći marketinški stručnjak svih vremena, jer je izmislio Tita, sedam neprijateljskih ofanziva i istorijsko ‘ne’ Staljinu. To nije ni postojalo. Vlada je bio duhovit čovek i vrhunski novinar. Govorio je da sam njegov naslednik. Kada je bio bolestan, zvao me da otkucam njegov testament. I kaže: ‘Ostavljam porodici kuću, stan u Ljubljani, Beogradu, a Milomiru Mariću ostavljam ‘Istoriju Jugoslavije’. Ja mu kažem: ‘Vlado, pa ostavi mi bolje nešto keša. Kakva Istorija Jugoslavije’, seća se Marić. (…) Kultni jugoslovenski bestseler, objavljen 1987, predstavljao je tajnu istoriju Titove Jugoslavije. Nije bio zabranjen, jer, kako danas kaže Marić, knjiga je izašla leti, kad su drugovi komunisti bili na letovanju, pa im se kao letnje štivo i dopala. A u septembru je već bilo kasno da prave frku. ‘Mariću, vas je pod svoje uzela beogradska reakcija i vas treba obesiti na Terazijama’, rekao mu je u šali po objavljivanju Milovan Đilas, nekadašnji Titov ljubimac i najveći komunistički disident. ‘Šta je doživela moja generacija: da joj sudija bude ovaj balavander Milomir Marić’, zapisao je u svoj dnevnik legendarni Titov general i ministar diplomatije Koča Popović. ‘Partizani su odavno mrtvi, ostale su samo stare kurve’, napisao je Titov biograf Vladimir Dedijer. Dobrica Ćosić je Marića stalno prekoravao što je bezobzirno zabio nož u leđa njegovoj generaciji, svuda su ga hvalili Danilo Kiš i Mirko Kovač, jedino ga je tri dana u nastavcima na francuskom radiju napadao Milovan Danojlić.“ (Danas, 14. 3. 2014. godine)
Kaže da je morao da postane urednik da bi dobio stan.
„Pošto sam kao pisac knjige ‘Deca komunizma’ zaradio pristojne pare, toliko da su oni budući srpski bogataši za mene tada bili puka sirotinja, računao sam da će moj život uvek izgledati tako. Isplanirao sam da svake dve, do tri godine napišem po jednu takvu knjigu i da zaradim dovoljno para da bih mogao da putujem po svetu. Ali, najmanje su mi dali da radim ono što umem. To je da pišem. Kad sam se vratio sa tog prvog putovanja, ovde se zaratilo i svi moji planovi su propali. Ostao sam bez igde ičega. Nisam imao gde da se vratim, pa sam morao da postanem urednik da bih dobio stan. A mogao sam ga kupiti da nisam sve potrošio zbog te belosvetske priče. Mada, kad bolje razmislim, oni su mene namerno postavili za urednika ‘Duge’. Prethodno je njih četvoro smenjeno zbog mojih tekstova koje su objavili. Verovatno su mislili: postavićemo njega da više ne smenjujemo druge. Ta situacija je donela divne promene. Dogodila se smena generacija. Ranije su tu pisali Momo Kapor, Brana Crnčević, Dušan Savković, Igor Mandić… Svako je otišao na svoju stranu, a na red je došla mlada ekipa, od kojih sam stvorio čuvena imena. Celokupna ženska proza izašla je iz ‘Duge’. Poput Ljiljane Habjanović, Mirjane Bobić, Vesne Mališić… Mnogi značajni ljudi, čak i najbolji student Fakulteta političkih nauka, koji je imao prosek deset nula, nula, Ivica Dačić, došli su da pišu za taj list. ‘Duga’ je tada toliko bila u modi da su svi želeli da budu njeni novinari, mada je to bilo opasno zanimanje. Neke je i koštalo života kao Dadu Vujasinović.“ (Politika, 26. 3. 2011. godine)
Kaže da je bio „usvojenik braće Dedijer“, Vladimira, najpoznatijeg biografa Josipa Broza Tita, i Stevana, koji je bio nuklearni fizičar, ali i obaveštajac i novinar.
„Vratim se posle neke američke stipendije i odmah krenula priča da sam razgovarao sa pet šefova CIA u vreme Niksona. Ma nije posao direktora CIA da vrbuje, to rade tamo neki sitni agenti. Mene nikad niko nije vrbovao iako sam upoznao direktore i CIA i BIA i DB-a. Pitam jedanput Jovicu Stanišića: ‘Što vi mene niste nikad angažovali da radim nešto?’ Kaže: ‘Mariću, za nas je radio poslednji ološ, a mi smo tebe voleli i poštovali. Gde tebe da pitam? Jesi li ti lud?’ Milošević je, ipak, mislio da tu nešto ima, pošto sam upoznao šefove CIA i kod Niksona i kod Forda. Ali to je veoma jednostavno. Ja sam bio usvojenik braće Dedijer. Vlada Dedijer bio mi je učitelj za pisanje, a njegov brat Steva uveo me je u neke ‘tajne sile’.“ (Ekspres, 15. 9. 2016. godine)
Ističe da je dok je bio glavni urednik „Duge“ često, kao i njegove kolege, dobijao pretnje, pa čak bio i fizički napadnut, a novinarka Dada Vujasinović izgubila je život pod, još uvek, nerazjašnjenim okolnostima.
„Dada je napisala da će Arkan sledeći biti ubijen u Beogradu. On ju je odmah pozvao i rekao joj: ‘Ako te baš interesuje ko je sledeći, to ste ti i Marić!’ Zatim je na mene poslao čoveka koji je bio 12 godina u zatvoru zbog trostrukog ubistva. Reč je o Zoranu Pjaniću Zmiji, koji je žrtve sekao u komade i pakovao u džak. Sećam se, sedeo sam u ‘Mažestiku’ sa jednim političarem, a Zmija mi prilazi i kaže: ‘Mi smo se letos upoznali u Budvi’. Odgovorio sam mu da me je pomešao sa nekim, a on me je onda udario s leđa, najverovatnije ‘bokserom’. Uleteo sam u prvu stomatološku ambulantu da mi zaustave krvarenje, a onda otišao u Urgentni. I danas imam ožiljak na licu od tog udarca. Moram priznati da mi je imponovalo sve to. Da nisam bio važan, niko ne bi hteo da me ubije’. (Informer, 25. 7. 2020. godine)
U „Dugi“ je kolumnu pisala i Mirjana Marković, predsednica direkcije Jugoslovenske levice (JUL) i supruga tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića.
„Prvi put sam se čuo sa Slobodanom Miloševićem zato što smo stavili neki naslov koji se Miri nije dopao. Pozvao me je i rekao: ‘Barabo jedna, nemoj da mi zavitlavaš ženu. Celu noć je plakala, zovi je da je smiriš’. Nazovem ja Miru i lepo joj objasnim: ‘Vi imate književne ambicije, a vrhunac literature je samoironija. Nismo hteli da vas povredimo. Ako hoćete, ubuduće sami pišite naslov za kolumnu i pošaljite neku lepu sliku’. Prijatelji su me upozoravali da se ne zezam s njima, da je to brod ludaka i da mogu da izgubim glavu. Srećom, izgubio sam samo posao. Moj najbolji drug je rekao Miri i Slobi da sam mu naredio da ode u Tolstojevu 33 i likvidira ih, te da ćemo mi Srbi da ga slavimo kao Gavrila Principa. Mira me je pitala da li je to istina, objasnio sam joj da sam se samo šalio. Rekla mi je: ‘Nije vam ukusna šala’, a ja sam joj na to odgovorio: ‘Nikom nije ukusna kad se na njega odnosi’. E, tada su krenuli moji problemi. Oni ljuti na mene, Arkan ljut, nije bilo lako.“ (Informer, 25. 7. 2020. godine)
Naglašava da mu je bio cilj da u svakoj državi u kojoj je boravio upozna „predsednika te zemlje i najpametnijeg čoveka“.
„Moja tadašanja devojka i ja smo putovali po svetu i dali sebi zadatak da u svakoj zemlji u kojoj budemo moramo upoznati predsednika države i najpametnijeg čoveka. To je bio u Italiji Umberto Eko, na Šri Lanki Artur Klark, u Rusiji najčuveniji ruski pisci, Mihaila Gorbačova, i to je vrlo lako uspevalo. Dovoljno je da nađeš telefon i da umeš da objasniš ko si, šta si i šta hoćeš.“ (Bez cenzure, 27. 6. 2020. godine)
Nakon odlaska iz „Duge” bio je urednik „Intervjua”.
„Završio sam bez posla i na ulici, a bolje sreće nisam bio ni kao urednik ‘Intervjua’. Smenjen sam, opet po nalogu Mire Marković, jer sam objavio članak o tome kako su čuvene komunističke vođe Mao Cedung i Kim Il Sung orgijale sa buljukom maloletnica, umesto da prvi u svetu otkrijem šta je Klinton u Ovalnom kabinetu radio sa Monikom Levinski. Kad mi je već dosadilo da me stalno smenjuju, pokrenuo sam svoj magazin ‘Profil’.“ (Evropa, 19. 8. 2004. godine)
Bio je urednik magazina „Profil” i „Dama”.
„Da li neko može da veruje da sam bio glavni urednik novina i da nikad nisam pročitao nijedan tekst pre objavljivanja? Nikada nisam čitao. Često sam pisao naslove, podnaslove, potpise na slike, iako nisam čitao tekst, znao sam o čemu se radi. Katkad nije imalo mnogo veze sa onim u tekstu. U ‘Profilu’ sam morao da čitam tekstove zato što nisam imao tako fantastične novinare kao u ‘Dugi’, nekima sam čak morao da pišem tekstove.“ (Ekspres, 15. 9. 2016. godine)
Kaže da je zbog sve učestalijih pretnji smrću morao da napusti Srbiju, u koju se vratio posle pada Miloševića i 9. oktobra 2001. godine postao glavni i odgovorni urednik BK televizije, koja je bila u vlasništvu „Braće Karić“.
„Nisam ni sanjao da ću jednog dana završiti na televiziji. Ja sam tada imao svoje novine ’Profil’, ’Dama’, štampao sam ih u Veroni. Svakog meseca, nedelju dana, 10 dana provodio sam u Italiji, i tako je to trajalo jedno 10 godina. Imao sam velike prhode, to je bila fabrika para. Nikakva televizija mi nije trebala. Dok moj prijatelj Bogoljub Karić nije se našao u nekim nevoljama. Aleksandar Tijanić mu je govorio sve ono što će ga uništiti i on je shvatio u jednom času da ga mogu ja izvući preko Zorana Đinđića i tako sam se našao na čelu BK televizije. Ja sam predosetio da ko se druži sa Aleksandrom Tijanićem ostane bez glave – Slavko Ćuruvija, bez nogu – Željko Kopanja, bez para – Bogoljub Karić i bez vlasti – Vojislav Koštunica. Bio je nekad moj najbolji prijatelj, koji je uspeo posle formiranja Vlade Vojislava Koštunice da meni zabrani da se bavim bilo kakvim poslom. On i Dragan Jočić su zvali razne vlasnike televizija da mi zabrane da se bavim bilo kakvim poslom na TV, ne pred kamerama, nego tajno, pod pretnjom da ću biti uhapšen. A nekad je bio moj najbolji prijatelj. Ali, to je normalno.“ (Bez cenzure, 27. 6. 2020. godine)
Nakon rada na BK televiziji pričao je kako je „jezivo“ iskustvo biti režimski novinar.
„Prvi put ste u životu nekoliko godina bili režimski novinar. Kakvo je to iskustvo? Jezivo! Mada je većina novinara u Beogradu to ceo život, pa im uopšte ne smeta. U stanju su da se orode i služe svakom režimu, iako se i oni povremeno menjaju. Biti sluga je takođe časna profesija. Najvažnije je biti veoma uslužan i slep kod očiju, a to često nije nimalo lako. Pretposlednji srpski premijer u odlasku mi se jedanput najiskrenije požalio: Mi dolazimo i odlazimo, a vi, novinari, ostajete. Samo ovo je veliki dan našeg života, a vi ste već toliko takvih kao što smo mi u prolasku dočekali i ispratili! Lako je vama, a teško nama, pošto nema ništa gore na ovome svetu od odlaska sa vlasti! Toliko dugo sam bio u opoziciji svakoj vlasti da sam na momente pomišljao da očigledno nešto nije u redu sa mnom. Svi moji pokušaji da se približim i izmirim sa vlastima pokazali su se više puta uzaludnim i bezuspešnim.“ (Evropa, 19. 8. 2004. godine)
U septembru 2008. postao je glavni urednik TV „Košava“, tvrdeći da ta televizija „neće podilaziti najnižem ukusu“.
„TV ‘Košavu’ moram potpuno da preporodim, a bićemo kao BK u doba najvećeg procvata, samo s jačim zabavnim programom. Svestan sam toga da sam na sebe preuzeo naizgled nemoguću misiju, ali sam impresioniran i time koliko je vlasnik televizije ‘Košava’ spreman da uloži u njen razvoj. Napraviću televiziju sa statusom, ugledom, koja će istovremeno biti i komercijalna, a neće podilaziti najnižem ukusu. Može i ‘Grand’ i ‘Bravo šou’, ali po ugledu na italijanske šou programe. Imaćemo i nešto francuskog šmeka. U toku je izgradnja tri ogromna studija u Zemunu, kakve nema nijedna ovdašnja televizija. Angažovali smo italijanske scenografe, koreografe i dizajnere zato što su najbolji u Evropi, otkriva Marić.“ (Press, 16. 9. 2008. godine)
Kada je 2009. crnogorski biznismen Ratko Knežević tvrdio da su se Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, u to vreme vodeći funkcioneri SRS, u pariskom „Ricu” nekoliko puta susreli sa Milom Đukanovićem i Stankom Subotićem, i da je prvom sastanku prisustvovao i Marić, on je tvrdio da je u hotelu bio drugim povodom.
„Pomenuti novinar Milomir Marić, koji se u početku pravio da ne zna ništa o tom sastanku, kasnije je smislio šaljiviju izjavu: ‘I ako sam u to vreme bio u ‘Ricu’, bio sam u ženskom društvu, pa nisam primećivao muškarce’. U razgovoru za ‘Njuzvik’ govori nešto drugačije i tvrdi da nema nikakve veze s tim, kako je rekao, zavereničkim sastancima: ‘O tome sam samo čitao u novinama, kao i svi građani’. Vojislav Šešelj ističe da je priču o sastanku u ‘Ricu’ nekoliko puta Mariću sasuo u lice i da ovaj nikad to nije negirao. ‘Vrlo moguće da je postojao neki drugi razlog da sam se sa ovima sreo. Nekoliko puta sam s njim o tom događaju pokretao to pitanje u privatnom razgovoru, ali je on to uvek okretao na šalu govoreći: ‘Ti si ih odgajio, ti si i stvorio’.“ (Newsweek, 25. 5. 2017. godine)
Na televiziji „Happy“, koja je osnovana 2010. godine kroz spajanje „Košave“ i dečje TV „Happy“, Marić je godinama bio glavni urednik, vodio jutarnji program „Dobro jutro, Srbijo“, kao i svoje autorske emisije „Ćirilica“ i „Goli život“. Napominje da je na uvođenje rijaliti šou programa „Parovi“ bio prinuđen zbog podizanja gledanosti televizije, iako njega takvi programi „apsolutno ne interesuju“.
„Mi smo po svaku cenu želeli da dignemo televiziju. Žalosno je što to nije moglo da se uradi na drugi način, nego preko rijalitija, ipak je to najjeftnije bilo. Nismo imali para da snimamo TV serije, da pravimo spektakularne šou programe, kao na italijanskoj televiziji. Ovo je bilo nešto najjeftinije i najbrže da se ostvari. Međutim, rodonačelnici rijalitija i zaglupljivanja Srbije, ljudi koji su prostotu uzdigli na vladajući sistem vrednosti, su me napali. Govorili su da je to dno dna, užas. I onda sam ja, izazvan, se branio. Niti me je to šta interesovalo, ali zahvaljujući tom rijalitiju uspeo sam da podignem televiziju, da bude u rangu prvih televizija, iza ‘Pinka’, nekad i ispred ‘Pinka’, ispred ‘Prve’. Bio sam šokiran kad sam putovao u Dubrovnik, u dominikanskom samostanu su mi pričali kako gledaju rijaliti. Na Svetoj gori, na nekim neverovatnim mestima, kao što je tekija čuvena, na vrelu Bune, gde su devojke obučene u burke do zemlje. One su mi pričale za koga navijaju u rijalitiju. To je normalno, to je život. To je nešto što je žanr novog doba i ja sam to prepoznao, iako to mene apsolutno ne interesuje, niti mogu da gledam duže od par minuta. Mene to apsolutno ne interesuje. Ali ako ljudi to vole da gledaju, neka gledaju.“ (Bez cenzure, 27. 6. 2020. godine)
Navodi da je rijalitijima „hteo da učini nešto za ojađeni narod“, a kada je Regulatorno telo za elektronske medije (REM) donelo odluku da se takvi sadržaji emituju nakon 23 časa, da bi se zaštitili deca i maloletnici, Marić je takvu odluku ocenio „besmislenom“.
„Na omladinu daleko višu utiču nesređeni porodični odnosi, roditelji bez posla, nedostatak budućnosti nego rijaliti programi. Uostalom, opštepoznato je da omladina u Srbiji izlazi tek posle ponoći, pa su ovom odlukom uskraćeni penzioneri i ljudi koji moraju rano da ustanu za posao. ‘Parovi’ su bili poslednja sirotinjska zabava, humoristička emisija koja je pokušala da vrati unesrećenoj Srbiji osmeh na lice. Hteo sam da učinim nešto za ojađeni narod. Zašto da se starlete druže samo sa visokim političkim funkcionerima i najbogatijim srpskim tajkunima? Neka ih i sirotinja vidi jer su one metafora današnje Srbije. Kakvu štetu one mogu da nanesu? Od njih više saznam šta se dešava u Srbiji nego od vajnih političkih analitičara koji te političare sa kojima one provode svako veče mogu samo na televiziji da vide i da dobijaju poruke od nekog trećeg sekretara o tome šta da govore i misle. One su žene pune životnog iskustva koje bolje razumeju lažni sjaj današnje Srbije od bilo kog filozofa.“ (Večernje novosti, 19. 12. 2015. godine)
Podseća da je zahvaljujući „Parovima“ postao predmet interesovanja novinara iz njegovog, kako kaže, omiljenog magazina „Veniti fer“, u kome su za njega, navodi, napisali – „čovek koji je mogao da bude srpski Truman Kepot odlučio je da napravi najveće đubre na svetu“.
„Evo, sad je izašao tekst u ‘Veniti feru’, po mom mišljenju, najboljem listu na svetu. Nadao sam se da ću ući u taj list kao pametan čovek, kao kruna karijere, svetska faca… A ušao sam zahvaljujući rijalitiju. Pišu, čovek koji je mogao da bude srpski Bernar Anri Levi, srpski Truman Kepot, ne znam šta sve su nakitili, a on je, iz nekog besa, napravio najveće đubre na svetu. Znači, treba napraviti nešto najveće na svetu, bilo šta. Makar i đubre. Prevelika je bila ta strahovlada međunarodne zajednice nad Srbijom. Oni su tražili svake godine da se organizuje jedna gej parada, da se organizuju ‘Veliki brat’, ‘Farma’ i neki rijalitiji, kao dokaz da je Srbija demokratski sazrela za evropske integracije, da napravi korak dalje. I ja sam rekao da ako moramo da uvozimo to đubre iz inostranstva, a imamo mi dovoljno svog đubreta, ajd’ da napravimo nešto naše.“ (Ekspres, 15. 9. 2016. godine)
Neskriveno pruža podršku Aleksandru Vučiću.
„Aleksandar Vučić je čovek koji je jako napredovao, ja sam ranije imao velike sukobe s njim, dok je bio u SRS, ali je uvek bio jako inteligentan, jako radoznao i želeo je da sazna i šta misle ljudi koji sasvim suprotno razmišljaju od njega. Evo, vidimo da je on uspeo ono što nijedan moj prijatelj koji je dolazio na vlast nije, iako je obećavao. Ja nisam ni sanjao da će Aleksandar Vučić da nas vodi u Evropu, da nas miri sa Amerikom, da se izbori da se poštuju i srpski nacionalni interesi. Ali, evo, on je prevazišao sva moja očekivanja. Podržavam ga. Ne vidim alternativu.“ (Bez cenzure, 27. 6. 2020. godine)
Iako je „TV Happy“ jedna od televizija na kojoj je, prema analizi „Demostata“, prisustna „ogoljena proruska i prokineska propaganda“, za šta „postoje dva eklatantna primera, emisije ‘Aktuelnosti’ i ‘Posle ručka'“, Marić tvrdi da „svaki dan govori da treba ući u NATO, u Evropu“, za šta se, kako navodi, zalaže celog života.
„Ja sam ostao isti čovek. Ja sam kao mladić sanjao da budemo deo Evrope, deo NATO-a i mislio sam da ću kao mladić ući u tu Evropu. Mogao sam ovako privatno i kao pojedinac. Nešto se odužio taj naš put u Evropu, tako da sumnjam da ću i kao penzioner za života sa ostalim Srbima ući u Evropu. Svi Srbi mogu privatno da uđu u Evropu i većina Srba i živi u Evropi. Ja sam ismejavao najpametnije Srbe, kažem – svaki hodža u tamnom vilajetu u Bosni, svaki albanski seljak s Prokletija, svaki Crnogorac sa vrh Durmitora, svaki Hrvat s Velebita znaju šta je budućnost i šta je svet. Zapad i NATO. Jedino to nikad nisu saznali najpametniji Srbi. Moja misija je neuspela. Ja kad svaki dan govorim da treba ući u NATO, u Evropu… Po ceo dan to govorim. Ljudi misle da se ja šalim, da ja ismejavam Zapad. Ja kažem da samo zatucani Srbi veruju da sunce izlazi na istoku, pametni Srbi koji drže do sebe znaju da sunce izlazi na zapadu, kao i svetska civilizacija. Ja sam napao turbo-folk da je to zvučna kulisa trećeg srpskog ustanka protiv svetske civilizacije.“ (RTV Podgorica, 17. 7. 2023. godine)
U oktobru 2019. u jutranjem programu TV „Happy“ vređao je tadašnjeg dekana Filozofskog fakulteta Danijela Sinanija.
„Glavni urednik TV Hepi Milomir Marić je u jutarnjem programu pre tri dana izneo niz uvreda na račun profesora Filozofskog fakulteta Danijela Sinanija, koji je sa rektorkom Ivankom Popović učestvovao u pregovorima sa studentima udruženja ‘Jedan od pet miliona’, koji su duže od 10 dana blokirali zgradu Rektorata Beogradskog univerziteta. Marić je u programu naveo da će o doktoratu odlučivati Hašim Tači i Ramuš Haradinaj, uz objašnjenje da je ‘jedan njihov predstavnik član te komisije’, aludirajući na Sinanija. ‘On ne može da bude moralni sudija. Otkud znamo šta su mu Tači i Haradinaj rekli’, dodao je glavni urednik ‘Hepi’. Mediji su preneli i da je Marić apsotrofirao ‘sumnjivo prezime’ Sinanija i rekao da on ne može da bude moralni sudija, jer bi na Kosovu ‘Tači i Haradinaj Srbina koji bi to pokušao streljali’. Takođe je naveo da Sinani predaje albanski jezik, što nije tačno, i da je profesor ‘roke mandoljine’.“ (Insajder, 3. 10. 2019. godine)
Na pitanje da li je neodgovorno davati medijski prostor ličnostima sumnjivih biografija, „poput ratnih zločinca i huškača“, odgovara da on „pripitomljava ratne zločince“.
„Kako bi mladi Milomir Marić, nekadašnja velika jugoslovenska novinarska zvezda, autor kultne knjige ’Deca komunizma’ danas najavio ovog Milomira Marića? I dozvolite mi da citiram neke od vaših prijatelja. Kako biste vi sebe predstavili? ’Toga pokvarenjaka i manipulatora’, kako kaže Nenad Čanak; ’bruku profesije’, po izboru glavnih urednika srpskih medija; ’nasmejanog promotera mržnje’ ili ‘mračnog režimskog kaluđera za ispovedanje grešnika’, kako bi rekao Ljubodrag Stojadinović?
– Pripitomljavam razne zločince… Ja sam postao ko neki vladika, ko neki psihijatar, za te grešnike. Nijedna svetica nije postala, a da prethodno nije bila grešnica, nijedan svetitelj nije bio, a da nije bio razbojnik, a da nije bio zlikovac. Svi naši svetitelji srpski mučili su svoj narod. Mnogi Srbi, nije to pohvalno reći, doživeli su tursko ropstvo posle Kosovskog boja kao nacionalno oslobođenje. Njihovi svetitelji su im naplaćivali porez 30 posto, a Turci samo 10 posto. Tako da vrlo je teško baratati tim kategorijama. Ti moralni inkvizitori koji pokušavaju da mi sude, ja umirem od smeha kad ih vidim pošto je njihov život i delo za mene uglavnom smešan.“ (RTV Podgorica, 17. 7. 2023. godine)
Najavljuje da će „mnoge stvari otkriti“ kad prestane da radi na televiziji.
„Čim se skinem sa televizije, počeću da pišem o svemu i svačemu. Mnoge stvari ću otkriti.“ (Srbija danas, 12. 4. 2019. godine)
Autor je i dokumentarno-igrane serije „Lepi i mrtvi“, iz 2012. godine.
„U 15 epizoda smešteni su događaji koji će onima koji gledaju da zalede krv u žilama, ali i otvore sasvim drugačiji svet, jer će se prvi put javno govoriti o smrti Stevice Markovića i Miška Miloševića, Beograđana koji su krenuli da osvoje Zapad, a završili tragično, s metkom u potiljku. ‘Prethodno su osvojili svetski džet-set, Alena Delona i njegove žene, predsednika Francuske Pompidua i njegovu prvu damu, a stigli su i do Holivuda, gde su proglašeni za naslednike Džejmsa Dina’, kaže Marić.“ (Telegraf, 8. 5. 2012. godine)
Poznat je i kao veliki kolekcionar knjiga.
„Moj život je na buvljacima, to mi je životna hrana. Gde god otputujem, ja odmah tražim gde se nalazi buvljak. Nažalost, moj stan je postao skladište za knjige, jer je moja žena alergična na grinje i to baš na knjige. Onda je, smatrajući da će mi tako uništiti ugled, otišla i slikala taj moj stan prepun knjiga i objavila to. Mislila je da ću se urazumiti i srediti stan posle toga, a ja sam za to samo dobio simpatije od ljudi.“ (Srbija danas, 12. 4. 2019. godine)
U decembru 2023. pred parlamentarne i beogradske izbore potpisao je podršku listi „Aleksandar Vučić – Srbija ne sme da stane“.
Jedan je od osnivača Asocijacije novinara Srbije.
„Asocijacija novinara Srbije (ANS) danas je zvanično osnovana, a predsednica tog udruženja biće glavna i odgovorna urednica Studija B Ivana Vučićević. Među novinarima koji su ranije podržali Manifest te Asocijacije, uglavnom su se nalazili zaposleni na televizijama Pink, Prva, B92, Hepi (Happy), Studio B, Juronjuz (Euronews), kao i na portalima Alo, Kurir, Informer, Srpski Telegraf, Novosti, kao i nekadašnja predsednica Saveta Regulatornog tela za elektronske medije (REM) Olivera Zekić. Među najpoznatijim imenima tog udruženja su Dragan J. Vučićević (Informer), Minja Miletić (Juronjuz), Gordana Uzelac, Predrag Sarapa i Jovana Jeremić (Pink), Milomir Marić (Hepi), Saša Milovanović (Srpski telegraf), Gvozden Nikolić (TV Prva) i brojni drugi.“ (Beta, 22. 6. 2025. godine)
U oktobru 2025. dao je otkaz na TV „Happy“.
„Pre mesec dana, tabloid ‘Informer’ oštro je kritikovao televiziju ‘Happy’, optužujući je da ‘podržava blokadere’ i da ‘liči na N1’, nakon što je u programu emitovana informacija o studentskim protestima u Beogradu i Novom Sadu. Zbog toga je ovaj tabloid rekao da TV ‘Happy’ širi ‘lažne vesti protiv Srbije i njenog rukovodstva’, tvrdeći da to nije greška već nova uređivačka politika. Takođe su naveli da je ‘Happy’ televizija koja ima nacionalnu frekvenciju i da je od države dobila sve, i izrazili šok zbog toga što sada navodno podržava ‘blokadere’. Prema pisanju ‘Nova.rs’ Marić je 20. oktobra u Agenciji za privredne registre registrovao produkciju ‘Ćirilica’. Sedište te firme je u stanu koje je u vlasništvu njegove supruge Vesne Radusinović. Produkciju ‘Ćirilica’ otvorio je zajedno sa Katarinom Koršom.“ (Vreme, 26. 10. 2025. godine)
Od novembra 2025. nastavlja da radi jutarnji program i emisiju “Ćirilica”, koji se emituju na platformama “Telekoma Srbija”.
„Telekom Srbija kroz svoj medijski ekosistem TS Media uvodi potpuno novi standard na domaćem tržištu video-platformi. Od danas, radnim danima od 07.00 do 10.00 časova, počinje ekskluzivno emitovanje jutarnjeg LIVE programa ‘Dan na dan’ sa Milomirom Marićem i Katarinom Koršom, dostupnog na TS Media Live Stream kanalu, kao i u okviru Video kluba na platformama MOVE i IRIS. Takođe, gledaoci će pomenute emisije moći da gledaju i na Info i Promo kanalu televizijskih platformi Telekoma Srbija. Ovo je prvi put da jedan domaći operator primeni model karakterističan za globalne streaming gigante – najekskluzivniji live sadržaj se nakon emitovanja odmah arhivira u Video klubu, omogućavajući korisniku da ga gleda kada želi, što je potpuno usklađeno sa digitalnim navikama savremenog gledaoca.“ (Mts.rs, 3. 11. 2025. godine)
Foto: Fonet, Milica Vučković
