Rođen 1947. u Prištini.
„Rođen sam 8. februara 1947. godine u Prištini, gde je živela familija mog oca. Moja majka je iz Ohrida. U Prištini nikad nisam živeo. Rođen sam u maloj srpskoj enklavi Divan-jol, gde su u tursko vreme živeli Srbi starosedeoci. (…) Moji roditelji su se sreli u Prvoj kosovsko-makedonskoj brigadi. Otac je bio visoki vojni obaveštajni oficir, služenje narodu završio je s činom generala, majka je dogurala do pukovnika. Tri puta su se venčavali. Prvi put pred brigadom, drugi put kad je u ratu oslobođena, a na trećem venčanju svojih roditelja bili smo brat i ja. Nemci su zapalili dokumenta i matične knjige kad su ponovo osvojili Peć, pa su morali da sve ponove. Venčali su se, mislim, 1. maja 1953.“ (Kurir, 29. 8. 2022. godine)
Kaže da mu je prvo sećanje na detinjstvo povezano sa stalnom promenom mesta boravka.
„Nekih preseljenja po grčko-makedonskoj granici se i ne sećam, jer sam bio veoma mali. Mi smo živeli po malim mestima u Makedoniji: Bitolj, Ohrid, Gostivar, Kičevo, Tetovo i Skoplje, a posle Beograd, Titovo Užice i Niš. Osnovnu školu sam upisao stanujući u Cvijićevoj ulici u Beogradu. Moja prva škola bila je ‘Starina Novak’, ali su odmah morali da grade novu školu ‘Đuro Strugar’. Treći razred sam završio u Nišu, pa smo se ponovo vratili u Beograd. Kada sam imao osam ili devet godina, stanovali smo u Krunskoj ulici, a moja škola je bila današnja ‘Sveti Sava’. Pred kraj osnovne škole smo se preselili u Užice. Moj otac je bio komandant tog područja. U Užicu sam završio osnovnu školu i gimnaziju. Mnogi kažu da sam zato Užičanin. U gimnaziji sa mnom su u literarnoj sekciji bili Radomir Andrić i Milovan Vitezović. Išli smo na festivale poezije.“ (Kurir, 29. 8. 2022. godine)
Ističe da mu se kada je imao devet godina desilo nešto značajno.
„S Dejanom Karaklajićem (reditelj filma ‘Ljubavni život Budimira Trajkovića’ i serije ‘Tajna vinove loze’, prim. aut.) išao sam u isti razred u Osnovnoj školi ‘Sveti Sava’. Njegov otac Đorđe Karaklajić bio je čuveni dirigent Velikog narodnog orkestra Radio Beograda. Dejanova tetka odvela nas je u Radio Beograd i tako smo preko veze primljeni u grupu kod Bate Miladinovića. Imali smo devet godina, preko dana smo igrali fudbal, a posle škole išli na probe. Dejan je bio dete iz dobre kuće, živeo je na ćošku Baba Višnjine ulice. Posle je on otišao u Kino klub Beograd, a ja sam kao dete igrao u pozorištima i snimao filmove, ali me je sport uvek zanimao. Atletika mi je bila slabost. Uvek s ponosom ističem da sam veliki navijač Partizana. Vrlo brzo je u našu grupu došla čuvena rediteljka Sofija Soja Jovanović. Odabrala je nas dvojicu da igramo u čuvenom mjuziklu ‘Plači, voljena zemljo’. Glavne uloge dede i unuka smo igrali Vlastimir Đuza Stojiljković i ja. U predstavi je igrao ceo ansambl Beogradskog dramskog pozorišta. Išli smo po Johanezburgu da tražimo mog oca. Priča je prava melodrama. Sedeo sam u krilu svog dede Đuze, a pevala je u tom komadu i Olivera Marković, a na jednom izvođenju sam čak i zaspao. U pozorištu sam, eto, od svoje devete godine. Odlučio sam već tada da ću se baviti režijom. Međutim, prvo sam upisao prava. Završio sam Drugu beogradsku gimnaziju. Bio sam već tada upravnik Akademskog pozorišta ‘Branko Krsmanović’. Bilo je tu nas mnogo. Bio sam odličan student, ali sam nakon prve godine upisao i režiju. Studirao sam paralelno oba fakulteta.“ (Kurir, 29. 8. 2022. godine)
Na fakultetu ga je, napominje, „sačekala i čuvena 1968. godina“.
„Za politiku sam se uvek zanimao. Bio sam član Komunističke partije od 16. godine. Mi smo na univerzitetu, kao članovi partije, ratovali tada s državom, vojskom i policijom. Bio sam urednik Studenta. Smenili su me 1970, pa smo posle uređivali Vidike. Radili smo tamo još godinu dana, a onda sam napravio predstavu ‘Buba u uhu’. Za mene od tada počinje neki drugi život. Ceo svet je te 1968. goreo i narod je bio na ulici – od Kine, Japana i Koreje, preko Amerike i njihovih antiratnih demonstracija, do Nemačke, Pariza i istočne Evrope. Za razliku od zapada, na kojem su protesti imali snažno levičarsko obeležje, u istočnoj Evropi pobuna je pre svega imala antisovjetski, antikomunistički, ako hoćeš, i nacionalistički karakter. Jedina zemlja na istoku u kojoj su komunisti bili na vlasti, a u kojoj se pojavio levi, antinacionalistički pokret, bila je Jugoslavija. Omladina je kod nas tražila bolji socijalizam. U SFRJ se te 1968. osećao strah od izdaje socijalizma, od pretvaranja Partije u instrument za privilegije, za raslojavanje; stvoreni su ‘kneževi socijalizma’, ‘crvena buržoazija’; Jugosloveni su masovno krenuli da odlaze na rad u inostranstvo; počelo je nacionalno podvajanje: bogate i siromašne republike, rasprave o tome ko koga eksploatiše… U takvim okolnostima buknuo je prvi i poslednji spontani studentski bunt u istoriji – jugoslovenske studentske demonstracije 1968!“ (Kurir, 29. 8. 2022. godine)
Kaže da se kraj revolucije desio kada se većina odlučila za prekid štrajka.
„Sve je trajalo sedam dana. Protesti su veoma uzdrmali zemlju i napravila se podela. Neki su tražili da vojska tenkovima uguši pobunu. Jedan deo političara je zahtevao obračun s omladinom, a policija i vojska su imale prave informacije i smatrale su da je to u Jugoslaviji autentična pobuna i da nema stranog uticaja. Tito je napravio procenu i da treba da uradi šta je uradio. Kad smo videli da će Tito da govori, mi smo rešili da se organizujemo. Imali smo akcione odbore. Mi smo krenuli da raspravljamo šta ako nas Tito napadne, a šta ako podrži studente. U oba scenarija trebalo je da se nastavi štrajk. Međutim, izgubili smo većinu i štrajk nije nastavljen. To je bio kraj revolucije. Za dve godine su smenjeni svi urednici studentskih listova i stavljeni drugi ljudi, a ja sam otišao u Jugoslovensko dramsko pozorište.“ (Kurir, 29. 8. 2022. godine)
Narednih godina je, kako navodi, više bio u pozorištu nego na Akademiji.
„Sve je to zasluga Bojana Stupice i Steve Žigona. Žigonu sam bio asistent na ‘Pigmalionu’, pa na ‘Hamletu’. Stalno smo se svađali. On je bio staljinista, ja nova levica. Imali smo ideološke sukobe. Hteo je da mu pomažem. Bio sam student druge godine i vodio sam probe na kojima su bili Stevo Žigon, Rahela Ferari, Radmila Andrić i Viktor Starčić. Radio sam s najvećim glumcima, a imao sam podršku reditelja. Steva je bio fantastičan komičar, a kao saradnik, bio je pravo otkrovenje. O pozorištu sam od njega puno naučio. Nikada nisam režirao do moje diplomske predstave. Zvao me je Bojan Stupica da radim u JDP. Bio sam treća godina, pa su prvo uzeli Miću Janovića da radi ‘Stranca’ s Pljakom Kostićem. Posle tri godine se ugasila tradicija da studenti rade diplomske predstave u JPD. Bojan je umro pre mog diplomiranja i mislio sam da nikad neću tu raditi. On je umro jer je predstava ‘Kad su cvetale tikve’ skinuta s repertoara. Najviše ga je to ubilo, jer ga nisu podržale kolege i ansambl. Ostao je sam i dobio je rak. Međutim, Marijan Lovrić, prvi glavni glumac u filmu ‘Slavica’, dao mi je šansu. Kad se desilo to sve s Bojanom, Marijan mi je dao da uradim, Bojanu u amanet, diplomsku predstavu. On mi je rekao da ne radim nešto političko, poput Brehta, već mi je dao u ruke Žorža Fejdoa i ‘Bubu u uhu’. Mislio sam da je lud. Svi su čekali da radim nešto politički, ali sam do jutra čitao tekst Fejdoa. Preko noći shvatio sam da je ovo pravi komad za mene. To je ‘Buba’. Ostalo je istorija. Igrala se u JDP 46 godine, a sada u KPGT.“ (Kurir, 29. 8. 2022. godine)
„Bubu u uhu“ postavio je 1971. godine, a diplomirao je godinu dana kasnije na 101. izvođenju te predstave. Pričao je o problemima koji su nastali kada je od Miroslava Krleže dobio dozvolu da u Jugoslovenskom dramskom pozorištu postavi predstavu koja je spoj dve njegove drame – „Galicije“ i „Vučjaka“.
„To jest, da ispričam jednu zajedničku priču o glavnom junaku obe te drame, intelektualcu Horvatu, koji je, po meni, jedan te isti junak. Krleža mi, međutim, nije davao za pravo; on je smatrao da to nije isti Horvat. (…) Dugo vremena nije (dozvoljavao), kad mi odjedanput, iz čista mira, reče: ‘Uzmi, napravi ono, već si mi dosadio, nemam više strpljenja da se s tobom raspravljam! Poduhvati se toga, samo – nemoj me zvati na premijeru!’ Ja sav presrećan odem u JDP i kažem ljudima: ‘Krleža mi je dopustio!’ Niko nije verovao. I počeo sam da radim. Zakažem prvu probu, napravim glumačku podelu, igrao je ceo ansambl JDP. Horvata je igrao Milan Gutović, Rada Đuričin je igrala Margetićku, mislim da je Voja Brajović igrao Horvatovog prijatelja, oficira u Galiciji… I mi imamo prvu probu. Počnemo u 10 ujutro, završimo negde u dva, pola tri popodne… Siđemo s probe, kad tamo – na oglasnoj tabli kod bifea JDP-a spazim objavu, pod naslovom ‘Zaključci partijske organizacije JDP-a’, u kojoj je pisalo – citiram precizno: ‘Ljubiša Ristić nije moralno-politički podoban da režira delo revolucionarnog pisca Miroslava Krleže…’ I još pola stranice takvih priča… Zaključke je potpisao sekretar partijske organizacije JDP-a, glumac Miodrag Radovanović Mrgud. I ja na to pokupim svoje krpice, izađem iz Pozorišta i više se ne vratim. Bilo mi je jasno šta se tu događa. U tom istom pozorištu je dve godine ranije bila zabranjena predstava ‘Kad su cvetale tikve’ Dragoslava Mihailovića…“ (Jutarnji.hr, 26. 6. 2009. godine)
Objašnjava da je bio prinuđen da ode iz Beograda.
„Posle skandala u Beogradu, mene su oterali. Mnogo s time ima veze naša pozorišna branša. Jedino su me zvali da radim na Terazijama i u Ateljeu. U JDP tri puta su mi skidali predstavu nakon prve probe. Shvatio sam da meni tu nije mesto, seo sam u ‘fiću’ i otišao za Ljubljanu. Nešto najveće što sam tada napravio bila je predstava ‘Cement’. KPGT je formiran 1977, u Zagrebu. Osnovala ga je grupa u to vreme vodećih pozorišnih umetnika: Nada Kokotović, Rade Šerbedžija, Dušan Jovanović i ja. Ideja je bila moja. Naime, posle premijere ‘Oslobođenja Skoplja’ u Zagrebu, u nekom intervjuu sam govorio o jedinstvenom jugoslovenskom kulturnom prostoru; to je bila klica budućeg KPGT – čiju smo formulu otkrili već na sledećoj predstavi – ‘Karamazovima’ – kada smo se prvi put predstavili kao Kazalište Pozorište Gledališče Teatar. Matjaž Vipotnik je napravio logo – Leonardov čovek ucrtan u krug i kvadrat i razapet na petokraci. Koncept jedinstvenog kulturnog prostora postavljen je kao kontra konceptu jugoslovenske kulture…“ (Kurir, 29. 8. 2022. godine)
Kako se navodi na sajtu KPGT, pozorišnu trupa se razvila u „kulturno politički pokret sa ciljem afirmacije i odbrane jedinstvenog jugoslovenskog kulturnog prostora, kroz zajednički rad pozorišnih i drugih umetnika iz čitave Jugoslavije i za publiku u čitavoj Jugoslaviji“.
„Od tada, tokom svih tih godina, glumci KPGT-a govorili su u predstavama jezicima kojima je govorila Jugoslavija – srpskohrvatskim, hrvatskosrpskim, makedonskim, slovenačkim, mađarskim, albanskim, romskim, italijanskim i drugim – i odlično ih je razumela publika u svim gradovima Jugoslavije, ali i u Australiji, obe Amerike i u većini evropskih država. Godine nastanka KPGT-a bile su godine rađanja nacionalnih uskogrudosti i prvog stidljivog, a zatim sve agresivnijeg nacionalističkog nasilja u kulturnom, ekonomskom i političkom životu Jugoslavije. Pozorišni umetnici, Jugosloveni, mislili su da imaju odgovor na katastrofu koja se približavala. Tih osamdesetih godina KPGT je, kao potpuno nezavisna pozorišna organizacija, bez subvencija iz zemlje ili inostranstva, razvio ogromnu aktivnost u 30 gradova Jugoslavije i širom sveta. U početku su to bile prve predstave KPGT-a, ‘Oslobođenje Skopja’ i ‘Karamazovi’ Dušana Jovanovića, a zatim brojne druge. Velike turneje u Australiji i SAD, spektakli ‘Karmina Burana’ i ‘Tajna crne ruke’ u Sava centru, Godo fest, subotičkih 10 godina od 1985. do 1995, Šekspir fest, Molijer fest, Kiš fest, Handke fest, YU fest, osnivanje festivala Budva grad teatar i Kotor Art, meksičke i nemačke turneje, kulturna prestonica Evrope 1988. u Berlinu; Italija, Austrija, Francuska, Engleska, Sovjetski Savez… Odgovora nije bilo, ratovi su počeli, zemlja je razorena i umetnici KPGT-a ostali su zarobljeni svako iza svojih novih granica. Slogan tih godina glasio je: Kazalište Pozorište Gledališče Teatar Jedinstveni jugoslovenski kulturni prostor. Jugoslavija. Utopija? KPGT. U leto 1995. Ljubiša Ristić i Danka Palian premestili su središte KPGT Pozorišta na ruševine napuštene Stare Šećerane na Čukarici u Beogradu, koje je 2021. postalo gradska Ustanova kulture.“ (kpgtyu.com)
Upravljao je kao direktor Narodnim pozorištem Népszínház u Subotici od 1985. do 1995. godine i Srpskim narodnim pozorištem u Novom Sadu u sezoni 1989/1990. Ističe da je KPGT igrao predstave na slovenačkom, makedonskom i albanskom i da su u Subotici „sve skupili“.
„KPGT se krajem sedamdesetih borio s temom da li će Jugoslavija opstati i hoćemo li živeti zajedno. Mi smo smatrali da je najbolje da svako voli i poštuje kulturu drugog. Pogrešno je bilo praviti jugoslovensku kulturu kao unitarnu. KPGT je igrao predstave na slovenačkom, makedonskom i albanskom. U Subotici smo sve skupili. Naravno da su svi bili protiv nas, bogovi lokalnih kultura. Najbolji ljudi su bili u KPGT. Tih godina se formiralo ovo što danas postoji i isti ljudi vladaju u svim kulturnim centrima poslednjih 50 godina. Oni su vlasnici budžeta i stalno kukaju kako nema para i ucenjuju svaki režim. Mora im se dati neka apanaža. Uvek sam se sklanjao od toga. Nikad nisam prihvatio da budem upravnik nijednog pozorišta. Nisam prihvatio da budem ministar kulture u vreme kad sam određivao ko su ministri. Nikom nikad nisam naneo nikakvo zlo, a meni oni rade to čitav život.“ (Kurir, 29. 8. 2022. godine)
Pred raspad Jugoslavije bio je angažovan u UJDI-ju (Udruženju za demokratsku jugoslovensku inicijativu).
„Jugoslovenski demokratski, antinacionalistički i reformski orijentisani intelektualci okupili su se u Udruženju za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI) koje je održalo svoj prvi sastanak u januaru 1989. godine. Pravno je registrovano 17. aprila 1989. u Titogradu, kod republičkog Sekretarijata za unutrašnje poslove kao udruženje građana za unapređenje demokratskih procesa. Predrag Matvejević, jedan od osnivača, priseća se kako je nova vladajuća elita sprečila registraciju UJDI-ja u Zagrebu, Beogradu, Ljubljani i Sarajevu: ‘uspeli smo to da učinimo u Titogradu, po strani, na marginama’. UJDI je imao ogranke u svim jugoslovenskim republikama i članovi njegovog saveta bili su poznati intelektualci, profesori i književnici iz Beograda, Prištine, Ljubljane, Skoplja, Sarajeva i Zagreba. Branko Horvat, hrvatski intelektualac i ugledni ekonomista, ‘duhovni otac’ UJDI-ja, Nebojša Popov, Žarko Puhovski, Vesna Pešić, Gajo Sekulić, Rudi Supek, Abdulah Sidran, Ljubiša Ristić, Koča Popović, Dubravka Ugrešić, Mirjana Ule, Tibor Varadi , Škeljzen Malići, Ljubomir Cuculovski, bili su neki od uglednih jugoslovenskih filozofa, pravnika, profesora i pisaca aktivnih u UJDI.“ (Republika.co.rs, 1. 9. 2012. godine)
Naglašava da je Jugosloven, a ne jugonostalgičar.
„Jugonostalgija je jedna ružna stvar jer, ne računa na obnovu Jugoslavije. A mi Jugosloveni uvek računamo na obnovu, mi smo prosto Jugosloveni. Jugonostalgičari su oni koji su prestali da budu Jugosloveni. Jedino ko nije prihvatljiv, u novim državama, ko nije pogodan za saradnju i sa kim nije politički korektno sarađivati jesu upravo Jugosloveni. A to je zato što su glavni šampioni i promoteri te saradnje jučerašnji nacionalisti. Srpski, hrvatski i ostali nacionalisti, koji se sada lažno predstavljaju kao mondijalisti, mogu među sobom da sarađuju, njihovo međusobno razumevanje i uvažavanje licemerno je i profitabilno. Saradnja sa Albancima doživljava se danas čak i kao egzotika.“ (Pečat, 7. 1. 2010. godine)
Kada je 1995. postao predsednik Jugoslovenske levice (JUL) to je izazvalo veliko iznenađenje u javnosti.
„Zvoni mi telefon i sa druge strane slušalice čujem. ‘Dobar dan, vi mene ne poznajete ali znate za mene, ja sam Mira Marković, volela bih sa vama da razgovaram. Je l’ možete da dođete do mene?’. Odem ja to poslepodne u Tolstojevu. Sedimo, razgovaramo i ona mi kaže da bi želela da napravi jedan pokret koji bi zastupao ideju o obnovi jugoslovenstva, da se ponovo čuje levica koja je uništena. Priča ona meni sve to i ja joj kažem kako je meni to sjajno i kako ću ja to sve podržati’. ‘Ali da li biste se vi nama pridružili?’, postavila je pitanje Mirjana Marković. ‘Šta ću ja vama, važnije je da se ja bavim umetnošću. A i ne razumem kako ćete vi taj pokret voditi. Vaš suprug je predsednik SPS, a ta stranka uvodi kapitalizam u Jugoslaviju. Ako je to levica onda je taj pokret protiv eksploatacije radnika, treba da se bori za radnička prava. Ne znam kako ćete vi to sve da uskladite unutar porodice’, počeo je priču Ristić. U tom trenutku se pojavio Slobodan Milošević. ‘Upoznajemo se, on odlazi da napravi kafu. Doneo nam je tu kafu, posedeo 15 minuta i posle otišao na neki sastanak. Ja Miri ponovo kažem da ću sve da podržim ali da ne vidim potrebu da ulazim u taj pokret. I tako smo se razišli’, ispričao je Ristić. Slavni reditelj se ponovo vratio svom poslu u Londonu. Kada se vratio kući posle 15 dana opet mu je zazvonio telefon. ‘Mira ovde. Ja sam razumela šta ste vi meni rekli. Ali ja imam jednu molbu za vas?’. ‘Kakvu molbu?’. ‘Razgovarali smo moj muž i ja, i deca, i oni misle, a ja se slažem sa njima da pošto je moj suprug predsednik SPS, ja ne mogu biti predsednik JUL-a. To nije u redu. Ja vas molim ako možete da nam pomognete da mi napravimo jedan džentlmenski dogovor – da vi budete predsednik, a ja ću da budem predsednik Direkcije, pa ćemo mi to zajedno da radimo. Znam ja da vi nemate političke ambicije’. Tu ponudu je prihvatio. ‘I ja pristanem. Odem za London, posle desetak dana me pozovu na taj osnivački kongres i mene tu izaberu. Eto to je cela priča’, rekao je Ristić.“ (mondo.rs, TV Happy, 18. 7. 2021. godine)
Naglašava da mu funkcije nisu bile važne dok je bio deo najviše vlasti, u periodu od 1995. do 2000. godine.
„Moj angažman u JUL-u nema veze s ovim što mi se dešavalo. Do 1995. godine meni se sve ovo o čemu govorim već desilo. To je samo bio izgovor da su protiv mene, jer sam tada zastupao ono što i celog života. Ja sam Jugosloven i levičar. Oni su bili sa mnom levičari, pa su prelazili polako na drugu stranu. Očekivali su, valjda, da ja postanem nacionalista i karijerista. Mene su zvali da pomognem kad je trebalo zemlju izvlačiti iz tog nacionalističkog blata i antijugoslovenstva. Nisam mogao da odbijem. Znao sam da je to unapred izgubljena stvar i da ceo svet hoće da sve sruši. Milošević je smislio celu tu stvar i da nekako stabilizuje zemlju i da u njoj ima i levicu i desnicu, nacionaliste i Jugoslovene. Naravno da to nisam mogao do odbijem. Svi kažu Mira Marković, a sve je bila njegova inicijativa. U nekom trenutku postavio sam im jedan uslov – da ne ulazim u izvršnu vlast i da neću biti nikakav ministar. Najviše sam stigao do nivoa saveznog poslanika.“ (Kurir, 29. 8. 2022. godine)
Bio je poslanik u Skupštini Savezne Republike Jugoslavije, zalagao se za savez SRJ sa Rusijom i Belorusijom.
„Predsednik JUL Ljubiša Ristić ocenio je stvaranje Saveza Rusije i Belorusije kao ‘epohalan događaj’ i najavio intenziviranje aktivnosti za priključenje Savezne Republike Jugoslavije Savezu. Kako prenosi ‘Politika’, Ristić je rekao da će sastanak parlamentaraca tri zemlje tim povodom biti održan u Beogradu, krajem januara ili početkom februara. On je ocenio da tri zemlje povezuju istorijske veze i ekonomski interesi. Prema njegovim rečima, SRJ će u periodu od šest do deset godina ‘u raznim oblastima’ dalje ujedinjavati i usaglašavati sve elemente saveza. Prema njegovim rečima, pridruživanje SRJ Savezu može da znači početak ‘možda i šireg’ povezivanja ‘naroda i država’.“ (B92, 6. 1. 2000. godine)
Kada su u novembru 1996, zbog malverzacija na lokalnim izborima, izbile masovne demonstracije građana i studenata, mediji su objavili da je izjavio da “četnički Beograd, levicu stavlja u veoma jasnu situaciju, u poziciju antifašističke borbe”, ali je on tvrdio da njegove reči nisu tačno prenete, već da je kazao da se levica “sprema na antifašističku borbi i to je sve.”
“Rekao sam da oni koji se zavaravaju da od prilike do prilike mogu da izigravaju demokratsku opoziciju i Evropljane, a na sledećem koraku da se identifikuju kao četnici i pozivaju eminentno četničke metode, ne mogu predugo tu igru da igraju. Oni jednostavno moraju da budu svesni posledica svog delovanja.” (Večernje novosti, 28. 11. 1996. godine)
Napominje da, „naročito zbog toga što je bio predsednik JUL-a“, KPGT nikada nije imao „dotacije, subvencije“.
„Davne 1997. na predlog Ministarstva kulture kad je bila ministar Nada Popović-Perišić, Skupština Srbije je odlučila da se za potrebe KPGT-a izdvoji tri miliona dinara za adaptaciju ruševina u Staroj šećerani. To, dakle nije 80 miliona evra koliko se izdvaja danas za sva ova pozorišta. Ta tri miliona dinara nisu meni dali, jer ja nikada nisam bio vlasnik, Šećerana je društveno vlasništvo. Na ta tri miliona dinara našli smo još 15 miliona svog novca.“ (NIN, 20. 9. 2023. godine)
Ističe da se nakon promena Petog oktobra suočio sa ozbiljnim problemima, da su „gledali da ga ugase, eliminišu, sklone iz javnog života“.
„Proveo sam nekoliko godina u politici, do Petog oktobra, kad su konačno našli razlog da mi dođu sa bejzbol palicama u Šećeranu. Poručio sam im tada preko jedne norveške špijunke da smo spremili pet kanti benzina od 20 litara i, kad počnu da provaljuju, da ćemo sve zapaliti i otići. Nikad se nisu usudili da urade što su planirali. Samo su nas blokirali. Do danas RTS ne pominje KPGT u programima iz kulture, a kritičari ne dolaze da gledaju predstave. To su sve naučili od Zapada.“ (Kurir, 29. 8. 2022. godine)
Kada je krajem 2020. tadašnji zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić saopštio da će Grad Beograd preuzeti osnivačka prava nad pozorištem KPGT, Ristić je kazao da ta „za njega dobra vest“ ne stiže iznenada „nego je rezultat razgovora koji traju već dve godine od kada je rešeno da se od fabrike Stare šećerane napravi veliki međunarodni kulturni centar“.
„Mi ćemo tu imati svoje mesto kao pozorište. Pored drugih teatara, baletskih trupa, opere, biblioteke, art bioskopa, IT i kreativnih industrija, svega što se tu planira jer je to ogroman prostor – 30 hektara’, podseća Ristić. On kaže da će Šećerana kao spomenik industrijske arhitekture, u čijem se kompleksu nalazi oko petnaestak zgrada, biti posle 120 godina rekonstruisana i ispunjena kulturnim sadržajima, a da je detaljnim urbanističkim planom predviđeno da se u tom pojasu grada napravi i centralni park koji obuhvata Adu Ciganliju, njenu marinu i Košutnjak. ‘U okviru tog plana, Grad odlučuje da KPGT posle toliko godina postane gradsko pozorište’, skreće pažnju Ristić, dodajući – ‘Grad je smatrao da smo mi sačuvali Šećeranu da se ne sruši, da se ovde ne grade stanovi i kockarnice, nego da bude kulturni centar’.“ (Danas, 25. 11. 2020. godine)
Ipak, u junu 2024. kompleks Stare šećerane prodat je za 690 miliona dinara firmi „Vrenje d.o.o“.
„Država nije iskoristila pravo preče kupovine, pa je tako firma ‘Vrenje’, čiji je suvlasnik poznati biznismen blizak režimu Željko Drčelić, i zvanično postala novi vlasnik Stare šećerane. To naročito čudi ako se ima u vidu da je prema zvaničnim dokumentima upravo na taj kompleks planirano širenje Beograda na vodi. Zanimljivo je i da je pomenuta Drčelićeva firma prošlu godinu završila sa profitom od 3.000 evra, a da je za Šećeranu izdvojila gotovo šest miliona.“ (Nova, 25. 7. 2024. godine)
U junu 2022. predsednik Srbije Aleksandar Vučić uručio mu je orden Karađorđeve zvezde drugog stepena.
„Orden od Vučića neće ništa tu da promeni. To je post festum. Pogromu sam izložen već 40 godina. Moj deda s Kajmakčalana je nosilac Karađorđeve zvezde. Ne može to za šta je moj deda odlikovan da se uporedi s ovim mojim ordenjem, kao ni ono kroz šta su prošli moji roditelji. Znate, ja nikad nisam dobio ni stipendiju, a ni stan ni od jedne države u kojoj sam živeo i ovo sve je bilo potpuno iznenađenje za mene. Šokiran sam bio.“ (Kurir, 29. 8. 2022. godine)
Poslednjih godina čest je gost televizija bliskih aktuelnoj vlasti u Srbiji. Za studente koji su stupili u protest nakon pogibije 16 osoba posle urušavanja nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu kazao je da „pristaju da budu mladi, naivni i korisni idioti koji nemaju pojma o čemu se radi“.
„Ono što danas gledamo je emitovanje toga – ne znamo šta radimo, imamo zahteve koje ne znamo da opišemo. U današnjoj svetskoj, evropskoj, situaciji na prostorima Jugoslavije i u ovoj zemlju, imati generalne stavove o korupciji je budalasto. Studenti zapravo krše sve zakone i podržavaju korupciju na univerzitetu i celom društvu’. Dodao je i to da su studenti politički aktivisti koji nemaju svoj, pa zastupaju tuđ program. ‘To je generacija političkih partija koje hoće da dođu na vlast bez izbora’, mišljenja je Ristić.“ (Newsmax Balkans, 24. 3. 2025. godine)
U julu 2026. Skupština grada Beograda imenovala ga je za vršioca dužnosti direktora pozorišta „Atelje 212“.
„Odbornici Skupštine grada Beograda na današnjoj sednici, po skraćenom postupku, razrešili su i imenovali vršioce dužnosti direktora u jednom broju preduzeća i ustanova čije je osnivač grad Beograd. V. d. direktorka Ustanove kulturno-obrazovnih delatnosti Dom omladine Beograd ostaće na toj funkciji, dok je v. d. direktora Ustanove kulture Pozorišta KPGT Ljubiša Ristić razrešen te dužnosti, a na to mesto je postavljen Lazar Jovanov. Ljubiša Ristić je imenovan za v. d. direktora Pozorišta Atelje 212, umesto Gordane Goncić koja je razrešena dužnosti.“ (Tanjug, 24. 7. 2026. godine)
Izjavio je da je od njega traženo da pomogne i da je njegov zadatak da doprinese očuvanju tog pozorišta.
„Od mene su tražili da pomognem, ima problema u Ateljeu. To je moja obaveza, ništa tu nema komplikovano. Treba sačuvati Atelje 212, ništa drugo’, rekao je Ristić. Na pitanje kakve probleme ima Atelje 212, odgovorio je da ih ima ‘svakojakih’. ‘Pa vidite šta se sve događa. Sve je u opasnosti: pozorišta, fakulteti, ko zna, sutra će početi da se ukidaju institucije koje ne rade. Treba to sve zaustaviti i normalno raditi’, kazao je Ristić.“ (Fonet, 24. 7. 2026. godine)
Foto: FoNet/Aleksandar Koković
