Rođen 1988. u Lazarevcu.
U Beogradu je završio Pravno-birotehničku školu „9. maj“, a u to vreme stanovao je u Domu učenika srednjih škola „Beograd“ (Radna jedinica ‘Petar Drapšin’).
„U drugom razredu sam izabran za predsednika domskog parlamenta i tada su me učenici zapitali da li znam zašto svakog meseca plaćamo po sto dinara za abonentske knjižice sa bonovima za ishranu, kada svako od nas već domu plaća troškove smeštaja. Neobično nam je bilo i to što za tih sto dinara nikada nismo dobijali priznanice, već bi novac koji smo davali bio zavođen u sveske. Tih dana je u domu bila budžetska inspekcija Ministarstva finansija. Želeo sam da vidim šta je konstatovala i zatražio sam od Ministarstva finansija izveštaj. Nisu hteli da mi ga daju, ali pošto je u to vreme donet Zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja obratio sam se povereniku koji je doneo rešenje kojim je naložio ministarstvu da mi pošalje izveštaj.“ (Vreme, 2. 4. 2008. godine)
Kaže da se od tada bavi problemom korupcije u društvu.
„To je bilo negde sredinom 2005, kada sam se kao srednjoškolac pobunio zbog načina na koji se naplaćuje abonentska knjižica 100 dinara u učeničkim domovima. I tako je sve krenulo. Počeo sam da postavljam pitanja, i usmeno i pismeno, i svaki put sam bio ismevan zbog toga. Zašto bi se ja sa 15, 16 godina bavio finansijama? Moje je da budem primeran i uzoran đak, da gledam svoja posla – tako mi je rečeno, ali, naravno, svakog meseca da novac dam, i to u kešu, bez ikakve priznanice. Mene je prosto zanimalo koji pravni dokument je osnov za takvu naplatu, jer sve ono što sam pročitao o funkcionisanju tih ustanova učeničkog standarda nije upućivalo na to da takvog osnova nema. Onda sam krenuo u jedno malo ali vrlo temeljno istraživanje, i tako došao do šokantnih podataka. Međutim, uprkos mojim prijavama, pritužbama, raznim inspekcijama, ništa se nije dešavalo. Tako sam shvatio da su uzalud prikupljeni svi ti podaci ako se ne obratim medijima, jer samo ako mediji o tome pišu postoji mogućnost da se nešto promeni.“ (Magločistač, 29. 3. 2016. godine)
Napominje da je, „pošto sa 15 godina nije imao nikakve kontakte i veze“, bio prinuđen da „obija pragove redakcija sa kopijom svih dokumenata“.
„Godinu dana je trajala ta bitka da me uopšte neko čuje. Imao sam 16 godina kada sam gostovao kod Jugoslava Ćosića u ‘Poligrafu’ na B92, i tek tada je došlo do iznenadne i brze smene direktora Doma učenika srednjih škola Beograd i upravnika domova. Protiv njih su pokrenuti postupci, novac je vraćen učenicima, ukupno preko dva miliona dinara. Ja sam konkretno dobio 1.200 dinara nazad, ali novac mi nije bio motiv, već entuzijazam i želja da se dokaže nepravda. Kako je taj proces trajao više od godinu dana, tako sam ja potpuno ušao u tu materiju. A nakon tog iskustva, nekako sam potpuno iskrivio i pogled na stvari, deformisao svoj način razmišljanja. Otad praktično prvo gledam štetne aspekte u svakoj društvenoj pojavi, pa tek onda korisne.“(Magločistač, 29. 3. 2016. godine)
Tada je pokrenuo i pitanje naplate „đačkog dinara“ u školi.
„Đačkog dinara koji nije bio obavezan, a u stvari je bio pogodan za ucenjivački kapacitet rukovodstva škole jer niste mogli dobiti potvrdu za overu zdravstvene knjižice, potvrdu za povlasticu za prevoz u gradskom saobraćaju ako ne izmirite nekih 2.000 dinara, a radilo se o 2.000 dinara puta 1.100 đaka u školi, pa mi baš nije bilo najjasnije kako se taj novac troši. Pošto sam bio predsednik Đačkog parlamenta, moji drugari su od mene tražili odgovor na to pitanje. Ja sam to pitanje postavio rukovodstvu škole, i tu je nastao ceo problem. Onda sam, koristeći Zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja, prikupio dokumentaciju i video da direktor potpisuje fakture iz kafane od po nekoliko desetina i stotina hiljada dinara periodično, i da se u tim fakturama čak nalazi stavka bakšiš, što dovoljno govori o bahatosti. Isplata tih faktura je vršena upravo sa računa đačkog dinara. Tih nekih dva miliona dinara bio je sopstveni prihod škole koji je korišćen diskreciono, onako kako je uprava škole smatrala za shodno. I onda opet isti proces: prikupljanje dokumentacije, podnošenje krivičnih prijava i prijava budžetskoj inspekciji koja je čak i došla, pa krenula da čačka i ono što nisam prijavio poput krečenja škole i ekskurzija, pa našla da je nekih sedam miliona dinara nenamenski utrošeno.“ (Magločistač, 29. 3. 2016. godine)
Napominje da su oba slučaja imala sličan ishod.
„Zajedničko za oba slučaja je da su završila na sudu primenom načela oportuniteta tj. odloženog krivičnog gonjenja. Samo u slučaju škole, direktor je određenu sumu novca, nekih 100.000 dinara, uplatio pre podizanja optužnog predloga. U slučaju Doma učenika, gde je bilo optuženo šest lica, simbolički iznos od nekih 30, 40 hiljada dinara je bio uplaćen na predlog tužioca u toku krivičnog postupka, znači, kada je već bila podignuta optužnica. Oba slučaja nisu rezultirala pravosnažnim presudama, što me dodatno uvelo u celu materiju kao studenta prava i nateralo da se i danas profesionalno bavim tom problematikom.“ (Magločistač, 29. 3. 2016. godine)
Nakon završene srednje škole upisuje Pravni fakultet u Beogradu, na kome je diplomirao 2013. godine.
Od 2006. do 2012. bio je član Srpske radikalne stranke, u kojoj je bio i predsednik stranačkog Saveta za borbu protiv korupcije.
Ističe da nije želeo da 2008. pređe u novoosnovanu Srpsku naprednu stranku.
„Ja sam, činjenica, od 2006. do 2012. bio aktivan u SRS, i bio sam svedok raskola u toj stranci. Za razliku od prosečnog glasača, imao sam pristup određenim povlašćenim informacijama, pa sam mogao da prepoznam način na koji nastaje i način na koji se finansira nova stranka. Tako sam odlučio da neću preći u SNS, a danas vidim da je ta odluka bila ispravna jer ne bih mogao sebi da oprostim da sam prešao, a verovatno bih tu stranku napustio posle nekoliko meseci.“ (Magločistač, 29. 3. 2016. godine)
U izdanju Srpske radikalne stranke objavio je knjigu „Revizija demokratije“.
„Na 7. sednici drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije, održanoj 22. 12. 2009. godine, dr Marina Raguš, narodni poslanik Srpske radikalne stranke i kejs menadžer u predmetu-postupku pred Tribunalom u Hagu koji se vodi protiv prof. dr Vojislava Šešelja, ukazuje na činjenice sadržane u knjizi ‘Revizija demokratije’. Autor knjige ‘Revizija demokratije’ je Ivan Ninić (1988), a recenzenti su prof. dr Vojislav Šešelj i Boris Aleksić, dipl. pravnik, narodni poslanik i pravni savetnik dr Šešelja u postupku pred Tribunalom u Hagu. Knjiga je u izdanju Srpske radikalne stranke iz štampe izašla u novembru 2009. godine.“ (Youtube, 22. 12. 2009. godine)
Na parlamentarnim izborima 2012. godine bio je kandidat SRS za poslanika, ali lista nije uspela da preskoči izborni cenzus. Ubrzo napušta Srpsku radikalnu stranku.
„Te 2012. godine sam doneo odluku da se povučem iz političkog života jer mi se nije dopao način na koji je funkcionisala tada SRS u pogledu nekih poteza, odluka i kadrovske politike. Diskutovao sam otvoreno o svemu i sa predsednikom SRS i u pogledu određenih loših pojava imali smo različite poglede. Korektno smo se razišli, doduše, telefonskim putem, jer nije ni bilo prilike da se upoznamo.“ (Magločistač, 29. 3. 2016. godine)
Kaže da se ne stidi perioda provedenog u SRS, „iako se kod određenog broja ljudi zbog toga javlja sumnja prema njemu“.
„Mogu samo da budem ponosan što sam 2008. bio u prilici da imam uvid u unutrašnje događaje u SRS, da pravilno rasuđujem i donesem odluku da su Aleksandar Vučić, Tomislav Nikolić i ljudi koji su pošli zajedno sa njima – najveća prevara u, što bi Vučić rekao, novijoj srpskoj političkoj istoriji’.“ (KRIK, 3. 9. 2015. godine)
Pisao je za za antikorupcijski sajt „Pištaljka“ i ističe da je član Udruženja novinara Srbije.
„Dok sam pisao antikorupcijske tekstove, bio sam član SRS. Verovao sam da je uzrok propasti ovog društva jedno žuto preduzeće koje je personifikovala DS, uz određene filijale i ekspoziture poput stranke G17 plus, SPO, SPS. Kao srednjoškolcu, kasnije studentu, SRS je bila jedino mesto gde se mogu artikulisati stavovi protiv jedne brutalne pljačke koja je na svim nivoima vlasti sprovođena. Naravno, ne znajući da može i gore, i da je gore upravo i usledilo. Sama stranačka pripadnost i javno deklarisanje mi je otežavalo dosta u pisanju. Kada sam, na primer, objavio tekst o Draganu Šutanovcu i čuvenom pašnjaku prve klase, celo skretanje pažnje sa suštine stvari – odakle mu ta parcela i objekat od milion i po evra, odvijalo se u pravcu njegovog odgovora ‘Ma, eto, to piše tamo neki radikal’. Sam taj epitet je služio kao marginalizacija i diskreditacija svega što napišem, uradim ili kažem.“ (Magločistač, 29. 3. 2016. godine)
Navodi da je u periodu 2008-2012. radio „na pravnim i konsultantskim poslovima“ u Skupštini Srbije.
„Još kao student bio je zaposlen u Narodnoj skupštini Republike Srbije od 2008. do 2012. godine, u sektoru za poslove poslaničkih grupa, i to mu je, kako kaže, bilo prvo dragoceno radno iskustvo. Nakon toga, godinu dana je proveo u privatnom sektoru kao pomoćnik direktora za pravne i ekonomske poslove u jednom privatnom preduzeću. Sa grupom od 10 polaznika iz Srbije, 2011. godinu provodi na specijalizaciji u Vašingtonu i Severnoj Karolini, u okviru programa Borbe protiv korupcije, sa naglaskom na zaštiti uzbunjivača.“ (Magločistač, 29. 3. 2016. godine)
Zajedno sa Sašom Varincem, tadašnjim predsednikom Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, izrađuje 2013. godine „Korupcijsku mapu sistema javnih nabavki u Republici Srbiji“, dokument koji je objavila Misija OEBS-a u Srbiji.
Te 2013. radio je u Ministarstvu privrede.
„Njegov rad prepoznao je Saša Radulović i imenovao ga za svog savetnika u Ministarstvu privrede 2013. godine. Tamo se Ninić bavio kontrolom subvencija firmama u restrukturisanju i procesu privatizacije. Sa tog mesta, koje mu je omogućilo pristup različitoj državnoj dokumentaciji, otkrio je više slučajeva korupcije koju su počinili prethodnici. ‘Nismo znali šta se dešava u ministarstvu, jer su ljudi Mlađana Dinkića (bivšeg ministra) još bili tu. Uz pomoć zaposlenih u ‘Vršačkim vinogradima’, uspeli smo da za manje od sedam dana sastavimo izveštaj (o potencijalnoj korupciji u prodaji vinograda) i dostavimo ga Tužilaštvu za organizovani kriminal. Paralelno sa tim radili smo analizu poslovanja Fonda za razvoj, Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza, kao i Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza – SIEPA. Došli smo do zaprepašćujućih podataka koje smo dostavili tužilaštvu.“ (KRIK, 3. 9. 2015. godine)
Navodi da Aleksandar Vučić, u to vreme potpredsednik Vlade Srbije, nije bio zadovoljan zbog njegovog dolaska u Ministarstvo.
„Nakon mog dolaska u Ministarstvo privrede 2013, izbio je skandal u Vladi jer je tadašnji PPV Aleksandar Vučić pozvao ministra Radulovića, više puta, držao mu bukvice da mora otkazati moj ugovor o angažovanju, da moram izaći iz Ministarstva privrede da ne bih imao uvid u podatke, ocenio me je kao nekakvog nepredvidivog elementa koji će da napravi haos u samom Ministarstvu. Međutim, Radulović mu je tražio jaču argumentaciju, na šta mu je odgovorio da ne mogu da budem u Ministarstvu zato što sam se na Twitter-u svađao sa njegovom suprugom. Raduloviću je to bilo dovoljno – da me zadrži. I tako sam, sticajem okolnosti, dao lični doprinos malom ‘restartu’ Ministarstva privrede.“ (Magločistač, 29. 3. 2016. godine)
Na funkciji savetnika ministra privrede bio je do januara 2014, kada je Radulović podneo ostavku.
Nakon toga prelazi u Agenciju za privatizaciju, na mesto savetnika direktora, ali je posle 13 meseci podneo zahtev za sporazumnim raskidom radnog odnosa.
„Ninić je tada prešao u Agenciju za privatizaciju da radi kao savetnik tadašnje v. d. direktorke Vide Uzelac. Ona je, kako Ninić kaže, bila nestranačka ličnost i zato je trpela veliki pritisak. ‘U Agenciji je jeziva atmosfera. Mali broj ljudi zaista radi svoj posao, ali je nemoćan u tome. Najznačajnije odluke u procesu privatizacije donose se van Agencije. Kabineti, kafane, advokatske kancelarije, konsultantske firme i političke stranke – to su adrese na kojima se donose odluke. Shvatio sam da je to praksa od njenog samog početka. Boravak u Agenciji mi je pomogao da shvatim kako je razorena privreda i kako funkcioniše sprega političke i ekonomske elite i državne uprave’. Nakon dolaska novog direktora i rukovodstva Agencije početkom 2015. godine, zaključili su da Ninić ne ispunjava uslove za radno mesto savetnika direktora koje je obavljao. Ponuđeno mu je niže radno mesto – savetnika u sektoru za stečaj – što je on odbio.“ (KRIK, 3. 9. 2015. godine)
Nakon toga upisuje se u registar advokatskih pripravnika Advokatske komore Vojvodine, i tada je bio „angažovan u advokaturi jednim delom, a drugim u nevladinom sektoru, kao edukator u obuci mladih novinara-istraživača“. Dodaje da je u periodu 2014-2015. bio angažovan u Savetu za borbu protiv korupcije Vlade Srbije.
„Bio je angažovan na izradi više izveštaja Saveta, od kojih su najznačajniji oni koji se odnose na vlasničku strukturu medija i oglašavanje.“ (Magločistač, 29. 3. 2016. godine)
Kako navodi, od 2014. je pravni konsultant Misije OEBS-a u Beogradu i učesnik i predavač na seminarima na teme: borbe protiv korupcije i vladavine prava, javnih nabavki, transparentnosti, medija, ljudskih prava i bezbednosti. Kooautor je publikacija: „Vodič za uzbunjivače “(2013), „Transparentnost u radu javnih preduzeća “(2013), „Korupcijska mapa sistema javnih nabavki u Republici Srbiji“.
Advokatsku kancelariju „Ninić“ osnovao je 2018. godine.
U martu 2015. sa grupom prijatelja osnovao je NVO “Centar za vladavinu prava”.
U avgustu 2015. pretučen je na Karaburmi.
„Direktor Centra za vladavinu prava Ivan Ninić pretučen je na ulazu u stambenu zgradu na Karaburmi Napad se dogodio oko 23:30, a na njega su fizički nasrnula dva mladića u trenerkama i crnim kačketima. Napadači su Ninića udarili metalnim štanglama dva puta u glavu, a deset udaraca zadobio je u predelu leđa i nogu. ‘Kada sam ulazio u zgradu video sam dva mladića koji sede na stepeništu ulaza’, kaže Ninić za KRIK. ‘Razmakli su se da prođem. Nakon drugog koraka čuo sam šuštanje, okrenuo se i video da vade štangle iz žbunja. Tada su krenuli da me udaraju u leđa, noge i u glavu. Pobegli su kada sam utrčao u zgradu. Prijavio sam slučaj policiji i otišao do Urgentnog’. Ninić veruje da su ga napali zbog njegovog rada na razotkrivanju korupcije. ‘Oko 300 autorskih tekstova, oko 15 krivičnih prijava u Ministarstvu privrede, rad na izveštajima Saveta za borbu protiv korupcije − stiglo je na naplatu’, kaže Ninić.“ (KRIK, 28. 8. 2015. godine)
U aprilu 2021. u svojstvu advokata poslao je pet pitanja Bezbednosno-informativnoj agenciji kako bi dobio odgovore na pitanja o smrti bivšeg visokog funkcionera SNS i advokata Vladimira Cvijana.
„Ninić je napomenuo da Cvijana nije dobro poznavao, ali da ga je sreo nekoliko puta. ‘Tada sam stekao utisak da on planira žestoke političke aktivnosti na domaćem i međunarodnom planu, da je oran za borbu. Takođe, stekao sam utisak da on oseća da je ugrožen. On je imao utisak da ga neko prati i do automobila sam ga ispratio. Stalno je govorio ‘Prate me, prate me’’, rekao je Ninić. Dodao je da je u ovom slučaju sve misteriozno od samog početka. ‘Očekivao sam da će još neko od mojih kolega da reaguje, ali je Advokatska komora zatajila, iako je prvu informaciju imala negde 2018. godine. Znate, netipično je da advokati završavaju svakog dana u Dunavu. Više javno tužilaštvo je odbilo moj zahtev za pristup informacijama, nakon čega sam ja pisao žalbu Povereniku za informacije od javnog značaja i ja neću odustati’, nastavio je Ninić.“ (Nova.rs, 22. 4. 2021. godine)
U junu 2024, sa advokatima Jovanom Rajićem i Čedomirom Kokanovićem, osnovao je udruženje „Ustavobranitelji“, čiji je kopredsednik.
