Rođen 1950. u Beogradu.
Postoje različiti podaci o njegovom školovanju.
„Studirao je Političke nauke i, po navodima medija, iz tog vremena datira njegova bliskost sa Jovicom Stanišićem. Pominjalo se da je završio Višu školu unutrašnjih poslova u Zemunu, kao i da nije studirao Političke nauke nego Organizaciju (FON), ili Fakultet za ONO i DSZ.“ (Tanjug, 30. 7. 2013. godine)
Kao i Stanišić, Simatović se odmah nakon studija zaposlio u Državnoj bezbednosti.
„Radio je na kontraobaveštajnim poslovima u SDB zadužen za zapadne agenture, važio je za eksperta za CIA i BND, a potom je prešao u novoosnovanu Upravu za obaveštajne poslove (Drugu upravu) SDB, gde je bio komandant Jedinice za specijalne operacije SDB (pod tim imenom Jedinica je poznata od 1996). Kao visoki službenik tadašnje SDB bio je, negde krajem 1991. godine, osnivač i komandant JSO, na čijem čelu se nalazio od 1991. do 1998. godine, ali je operativni komandant realno bio Milorad Ulemek (Luković) Legija, koji ga je potom i formalno zamenio na toj funkciji.“ (Tanjug, 30. 7. 2013. godine)
Prema pisanju „Vremena“, krajem 1990. postaje ključni čovek za organizaciju srpskih paravojnih formacija u Hrvatskoj i šire.
„Izvršenje naredbe o stvaranju Jedinice povereno je jednom od najpouzdanijih i najsposobnijih Miloševićevih saradnika – načelniku Državne bezbednosti Srbije Jovici Stanišiću. Kao avanturisti i operativcu spremnom na sve, Stanišić je Franku Simatoviću Frenkiju poverio formiranje Jedinice na terenu. Kako je Jugoslavija još postojala, Jedinica nije smela da ima formalnu vezu sa Beogradom, pa zato Frenki nije mogao da računa na pripadnike MUP-a Srbije; uz punu logističku podršku Državne bezbednosti, sam je morao naći i regrutovati ljude. Kapetan Dragan je bio baš onakav čovek kakvog je tražio Frenki: apsolutno nepoznat, vojnički obrazovan i avanturista po prirodi. Frenki se verovatno setio i da je Kapetan Dragan još u oktobru 1990. bio u Kninu i da je njegova ponuda da obučava krajiške milicionare ostala bez odgovora. Da li je ona još bila na stolu? Frenki je krajem marta 1991. zakazao Kapetanu Draganu razgovor u beogradskom hotelu Metropol. ‘Ja mislim da sam ostavio dubok utisak na njih, kroz taj razgovor’, kaže Kapetan Dragan. ‘I tad sam se u neku ruku i sprijateljio sa Frenkijem; to je išlo mnogo dalje nego taj službeni razgovor’. (…) Niko od stotinjak raspojasanih krajiških milicionara, dok ih je prilično zbunjene postrojavao čovek bez prezimena, sa manirima kolonijalnog oficira, nije mogao ni da pretpostavi da prisustvuje rađanju Jedinice. Mahom u tajnosti, ona će delovati više od dvanaest godina pod raznim imenima – službenim i neslužbenim. Zavisno od perioda, jedni će je zvati Frenkijevci, drugi Jedinica za antiteroristička dejstva, treći Jedinica za specijalne operacije, a svi zajedno – Crvene beretke. Mnogo toga će se tokom tih godina promeniti u Jedinici, ali njena bit, kao tajne oružane formacije Državne bezbednosti, neće nikad.“ (Vreme, 7. 9. 2006. godine)
Kada je u oktobru 1998. smenjen Jovica Stanišić Simatović je to „uspešno prebrodio“ i, posle izvesnog vremena, postao je pomoćnik i novog načelnika SDB Radeta Markovića.
„Marković se navodno u više navrata žalio kako nema realnu kontrolu nad Frenkijem i JSO.“ (Tanjug, 30. 7. 2013. godine)
U martu 2003. uhapšen je u policijskoj operaciji „Sablja“, organizovanoj posle ubistva premijera Zorana Đinđića, a Haškom sudu izručen je 30. maja 2003. godine.
„U Hagu mu je potom suđeno zajedno sa Jovicom Stanišićem. Pred sudom se pojavio 2. juna 2003. godine i izjasnio se, po svim tačkama optužnice, da nije kriv. Prvobitna optužnica protiv Simatovića pojavila se 1. maja 2003. godine, da bi usledila redigovana druga izmenjena optužnica 31. maja (odnosno 1. juna) 2006, a zatim i treća izmenjena optužnica 10. jula 2008. godine.“ (Tanjug, 30. 5. 2013. godine)
Nalazio se na privremenoj slobodi od jeseni 2004. do februara 2008. godine.
„Suđenje Stanišiću i Simatoviću započelo je, posle više odlaganja, 28. aprila 2008. godine, ali Stanišić nije prisustvovao pretresima, da bi potom bilo prekinuto 16. maja 2008, a 26. juna 2008. im je odobreno privremeno puštanje na slobodu. Pošto je 6. aprila 2009, Tužilaštvo je podnelo zahtev za opoziv privremenog puštanja, što je odobreno 24. aprila 2009. Pretresno veće je zatim naložilo Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću da se vrate u Pritvorsku jedinicu u Hagu do 4. maja 2009. godine. Suđenje je ponovo počelo 9. juna 2009. godine. Simatović je privremeno pušten na slobodu od 19. oktobra do 25. novembra 2009. godine, a suđenje je potom nastavljeno 30. novembra 2009. Tužilaštvo je završilo s izvođenjem dokaza 5. aprila 2011, a iznošenje dokaza odbrane započelo je potom 15. juna 2011. godine. Poslednji put njegov privremeni boravak na slobodi okončan je 4. oktobra 2012. U završnoj reči odbrane na samom kraju januara ove 2013. godine njegovi zastupnici zatražili su oslobađajuću presudu za Simatovića.“ (Tanjug, 30. 5. 2013. godine)
Posle prvog suđenja Haški tribunal je Stanišića i Simatovića, u maju 2013, oslobodio krivice.
„Njih dvojica su se teretili za usmeravanje, organizovanje, opremanje, obučavanje, naoružavanje i finansiranje jedinica Službe državne bezbednosti Srbije koje su ubijale, progonile i deportovale civile Hrvate, bosanske Muslimane, bosanske Hrvate i druge nesrbe iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske od 1991. do 1995. godine. Tužilaštvo je tvrdilo da su njih dvojica učesnici udruženog zločinačkog poduhvata koji je imao za cilj prisilno trajno uklanjanje većine nesrpskog stanovništva sa velikih područja u SAO Krajini i SAO Slavoniji, Baranji i Zapadnom Sremu u Hrvatskoj i opštinama Bijeljina, Bosanski Šamac, Doboj, Sanski Most, Zvornik i Trnovo u BiH. Stanišić i Simatović su dodatno bili optuženi da su planirali, naredili ili na druge načine pomagali i podržavali zločine koje su počinile specijalne jedinice. Veće je danas ustanovilo da su te jedinice počinile zločine deportacije, prisilnog premeštanja i ubistva na brojnim lokacijama u te dve države i da ti zločini predstavljaju progon kao zločin protiv čovečnosti. Međutim, Veće je utvrdilo da Stanišić i Simatović ne mogu biti krivično odgovorni za te zločine. Nakon analize dokaza, većina članova Veća, uz protivno mišljenje sudije Picard, nije moglo da utvrdi da su optuženi posedovali nameru da se ostvari zajednički zločinački cilj udruženog zločinačkog poduhvata. Veće je takođe zaključilo da nije dokazano van razumne sumnje da su Stanišić ili Simatović planirali ili naredili te zločine. U vezi s navodima o pomaganju i podržavanju, većina članova Veća je utvrdila, uz protivno mišljenje sudije Picard, da su u prilikama kada su dvojica optuženih pružali podršku specijalnim jedinicama, ta podrška nije bila konkretno usmerena ka počinjenju tih zločina.“ (Icty.org, 30. 5. 2013. godine)
Tužioci su uložili žalbu, a apelaciono veće Tribunala je u decembru 2015. poništilo prvostepenu presudu i naložilo novo suđenje. Ponovljeni proces počeo je 13. juna 2017.
Iako je trebalo da svedoči u procesu za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije, do svedočenja nije došlo.
„Franko Simatović, nekadašnji zamenik načelnika Državne bezbednosti Srbije ponovo se nije pojavio kao svedok na suđenju za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije. On to neće ni učiniti jer se pozvao na ograničenja Haškog tribunala gde ga čeka ponovljeno suđenje za ratne zločine u Hrvatskoj i BiH. Sudu je ponuđeno da se njegov iskaz koji je dao Tužilaštvu pročita u ovom procesu.“ (N1, 8. 6. 2016. godine)
U septembru 2020. svedok odbrane Vojislav Cvetković negirao je, na haškom procesu, da je Simatović ikada bio komandant „crvenih beretki“ SDB Srbije, uprkos dokumentima same Službe koji su pokazivali suprotno.
„Tokom današnjeg unakrsnog ispitivanja, tužiteljka Sara Klenton (Sarah Clanton) je u sudnici svedoku predočila dokument SDB Srbije koji je Simatović potpisao kao ‘načelnik… Jedinice za antiteroristička dejstva (JATD)’, poznatije kao „crvene beretke“. ‘Ja znam da Simatović nikada nije bio komandant JATD, a zašto je potpisao ovo, ja to ne znam’, kazao je Cvetković, bivši pomoćnik načelnika SDB Srbije za operativnu tehniku. Pri tom odgovoru, svedok je ostao i pošto mu je tužiteljka pokazala dokument sa zaglavljem JATD koji je Simatović poslao njemu lično. ‘Vidim to, ali Simatović nije bio komandant jedinice’, prokomentarisao je Cvetković. On je ostao pri jučerašnjem iskazu da je zamenik komandanta JATD bio Milan Radonjić, a da komandant jedinice nikada nije bio imenovan. Na pitanje tužiteljke ko je naređivao Radonjiću, ako Simatović nije bio komandant, Cvetković je danas odgovorio da ne zna.“ (Beta, 3. 9. 2020. godine)
Međunarodni mehanizam za krivične sudove proglasio je 30. juna 2021. Simatovića i Stanišića krivim za zločine tokom ratova u Hrvatskoj i BiH i osudio ih na po 12 godina zatvora.
„To je druga prvostepena presuda, jer je prva, kojom su bili oslobođeni svih optužbi, bila ukinuta po žalbi tužioca. Oni se terete za udruženi zločinački poduhvat na čelu sa Slobodanom Miloševićem, kroz osnivanje i podršku ‘Crvenim beretkama’, ‘Škorpionima’ i Srpskoj dobrovoljačkoj gardi, jedinicama koje su delovale na području Hrvatske i BiH. Tužilaštvo je tvrdilo da je uspelo da dokaže njihovu krivicu, dok je odbrana tražila ponovnu oslobađajuću presudu.“ (N1, 30. 6. 2021. godine)
Krajem maja 2023. Međunarodni rezidualni mehanizam za krivične sudove izrekao je Simatoviću i Stanišiću pravosnažne presude od po 15 godina.
Foto: Printscreen Youtube/ICTY
