Rođen 1973. u Beogradu.
„Na raspustu između sedmog i osmog razreda moja porodica se (sa Novog Beograda) preselila na Banovo brdo. Tamo sam upisao Trinaestu beogradsku gimnaziju i sa velikom željom učio matematiku, fiziku, biologiju… sve prirodne i tehničke predmete. Da nisam odlučio da se profesionalno bavim košarkom, sigurno bih probao da upišem neki fakultet na kojem bi najznačajniji predmet bio matematika.“ (Blic, 27. 12. 2009. godine)
Kaže da je po nagovoru tadašnjeg komšije Milutina Šoškića, legendarnog golmana „Partizana“, počeo da trenira fudbal u crno-belom dresu, ali da je to je trajalo samo šest meseci, jer je cela njegova porodica uvek navijala za „Crvenu zvezdu“. Čim je upisao gimnaziju, otišao je u Košarkaški klub „Crvena zvezda“.
„Tamo me je trener Antić posle deset treninga svrstao u grupu dece kojoj je saopštio da nemaju dovoljno talenta za bavljenje košarkom. Reči trenera Antića su obeležile moj ulazak u pubertet jer sam tada doživeo veliko razočaranje. Nisam mogao da zamislim život bez košarke. Dve godine kasnije sam opet došao na trening juniorskog tima ‘Crvene zvezde’. Tamo sam zatekao Mileta Protića koji je mnogo voleo decu i specijalno za sve dečake koji su bili višak u juniorskom timu ‘Crvene zvezde’ održavao treninge dva puta nedeljno. Priključio sam se treninzima prekobrojnih klinaca, što je bio najznačajniji momenat za uspostavljanje mog sportskog samopouzdanja u osetljivim godinama puberteta. Jedne večeri sam čekao mog oca da me odveze kući posle treninga kada se ispostavilo da nema dovoljno visokih igrača u juniorskom timu ‘Crvene zvezde’. Moj ćale je ‘srećno’ zakasnio pola sata, a Mile Protić me je uvrstio u juniore ‘Crvene zvezde’. Te sezone smo osvojili juniorsko prvenstvo Srbije pobedom nad vršnjacima iz ‘Partizana’ za koje je tada igrao moj današnji veliki prijatelj Mića Berić. U toj utakmici sam postigao šest koševa i bio uveren da sam se popeo na Mont Everest.“ (Blic, 27. 12. 2009. godine)
U seniorski tim „Crvene zvezde“ prelazi 1991. godine.
„U momentu kada je Zoran Moka Slavnić 1991. godine napuštao kormilo seniorskog tima ‘Zvezde’, u klubu je nastalo rasulo jer se nije znalo ko će ga naslediti i koji će igrači nastupati u predstojećoj sezoni. Mile Protić je većinu igrača iz juniorske selekcije prekomandovao u seniorski tim u kojem su nas sačekali stariji igrači Saša Obradović i Nebojša Ilić. U tom prelaznom roku su se u klub vratili neki stariji igrači kao što je pokojni Slobodan Janković, a odmah iza njega stigao je i trener Duško Vujošević, koji je doveo još par igrača. Na mojoj poziciji igrao je samo Rastko Cvetković, tako da sam prvih nekoliko utakmica započinjao u startnoj petorci. Bio sam potpuno izgubljen u vremenu i prostoru ne verujući da sam prvotimac ‘Zvezde’. Srećom, trener mi je tada bio fenomenalni Duško Vujošević, čiji su treninzi bili ozbiljni i naporni. Posle nekoliko nedelja činilo mi se da ću fizički kolabirati ako odradim još jedan Duletov trening, pa sam odlučio da prekinem karijeru i pre nego što je realno započela. Neko vreme nisam dolazio na treninge, što Dule nije tumačio kao nedisciplinu, već kao slabost. Očinski mi je poslao poruku preko svog pomoćnika da dođem ponovo na trening. Poslušao sam ga i nastavio da treniram košarku. Malo je reći da sam mu zahvalan. Danas smo dobri prijatelji.“(Blic, 27. 12. 2009. godine)
Ističe da je sa „Crvenom zvezdom“ 1993. osvojio titulu prvaka države, a potom prelazi u „Partizan“.
„Sebe nikada nisam mogao da zamislim u crno-belom dresu, pa sam odbijao pregovore s upravom ‘Partizana’ sve dok nisam shvatio da ljudi iz ‘Zvezde’ ne nameravaju da moj status stipendiste zamene profesionalnim ugovorom. Iz ‘Partizana’ su mi na tajnom sastanku ponudili fenomenalne finansijske uslove za prelazak u njihove redove. Jedne noći sam prelomio, iako sam znao da me čeka mnogo vređanja s tribina. Bila je to moja najbolja odluka u životu. Partizan je tada oformio mlad i talentovan tim u kojem su uz mene igrali Mića Berić, pokojni Haris Brkić, Predrag Drobnjak, Aleksandar Čubrilo. U ‘Partizanu’ sam proveo četiri godine i gde god smo u gostima igrali, publika je vređala i mene i moju porodicu. Kada sam prešao u ‘Budućnost’, onda su me dve godine i navijači ‘Partizana’ vređali. Tada me jedino u Podgorici nisu psovali. Imao sam sreće da mi van terena niko nikada nije dobacio nijednu reč.“ (Blic, 27. 12. 2009. godine)
Navodi da ga je u reprezentaciju SR Jugoslavije prvi put pozvao Dušan Duda Ivković i to „za prijateljske utakmice na nekom turniru u Atini 1993“.
„Bio sam potpuno fasciniran što na terenu učestvujem u akcijama uz Divca, Danilovića, Paspalja, Đorđevića, Rebraču… Nisam uspeo da pogodim nijednu kretnju u napadu na prvom treningu, ali me ni selektor ni saigrači nisu zafrkavali zbog toga. Govorili su mi da samo napravim blok i da će sve biti u redu. Posle trijumfa na Evropskom prvenstvu u Atini 1995, kada smo postali ponos nacije, zatvorili smo se i slavili u jednoj poluraspaloj piceriji koja je jedina radila čitavu noć. (…) Tajna dominacije naše košarkaške reprezentacije na međunarodnim takmičenjima od 1995. do 2000. godine bila je vrhunska pripremljenost igrača. Od kada je reprezentaciju preuzeo Željko Obradović, dešavalo se da na kondicionim pripremama na Kopaoniku neki od nas od napora kolabiraju. Nekoliko puta sam povraćao posle trčanja po Kopaoniku jer naš kondicioni trener Sead Krdžalić nije imao milosti. Zato smo trijumfovali na Evropskom prvenstvu u Španiji 1997. i Svetskom prvenstvu u Atini 1998. godine.“ (Blic, 27. 12. 2009. godine)
Sa reprezentacijom je osvojio tri evropska prvenstva, dva svetska i jednu srebrnu olimpijsku medalju. Igrao je i za „TAU Keramiku“, „Valensiju“, „Panatinaikos“, PAOK.
„U jednom delu karijere me je šut s linije slobodnih bacanja potpuno izdao. Problem je bio u tehničkim elementima izvođenja šuta, što je kod mene proizvelo i dodatna psihološka ograničenja. Satima sam posle treninga ostajao da vežbam slobodna bacanja, ali na utakmicama pred publikom nije išlo. Srećom, moja slobodna bacanja nikada nisu odlučila neku važnu utakmicu. Naprotiv osvojio sam Evroligu, prvenstvo i kup sa ‘Panatinaikosom’ u našoj dvorani u Atini 2007. godine. Karijeru sam završio u septembru 2009, jer sam jednog jutra shvatio da u malim klubovima ne bih imao motiva da igram. S druge strane sam želeo da se u potpunosti povetim porodici.“ (Blic, 27. 12. 2009. godine)
Nakon igračke karijere odlazi u Košarkaški savez Srbije, u kome je obavljao nekoliko funkcija.
„Tomašević je od aprila 2011. do februara 2016. obavljao funkciju potpredsednika KSS, od tada je bio na poziciji generalnog sekretara KSS.“ (Večernje novosti, 26. 11. 2017. godine)
U novembru 2017. proglašen je za najboljeg generalnog sekretara granskih saveza u Srbiji.
U martu 2019. kandidovao za predsednika FIBA Evropa.
„Svoju kandidaturu za predsednika FIBA Evropa objavio sam u petak u Ljubljani na sastanku košarkaških saveza, koji je organizovao Košarkaški savez Slovenije. Tom prilikom sam predstavio svoj program i planove i dobio podršku kolega koji dele moju jasnu viziju da evropsku košarku podignemo na još viši nivo. Planiram da u najskorije vreme obavim lične razgovore sa predstavnicima svih 50 saveza, jer su dijalog i sinergija ono što nam je svima potrebno kako bismo sagledali realne mogućnosti za dalji razvoj i napredak košarke. Veoma sam zahvalan predsedniku Predragu Daniloviću koji me je predložio za kandidata i ponosan na činjenicu da ljudi koji sa mnom tesno sarađuju, koji me poznaju i znaju koliki su moji potencijali, stoje iza mene u ovako značajnom trenutku moje karijere’, izjavio je Tomašević za zvanični sajt KSS.“ (Sportklub.N1, 26. 3. 2019. godine)
Međutim, Tomašević nije postao predsednik FIBA Evrope, pošto je na izborima u Minhenu pobedu odneo Tugraj Demirel.
U novembru 2019. saopštio je da odlazi sa pozicije generalnog sekretara KSS i sa mesta predsednika saveza za takmičenja.
„Želim da izrazim zahvalnost ljudima sa kojima sam sarađivao proteklih devet godina. Imao sam izuzetne saradnike u kancelariji Košarkaškog saveza Srbije, ali i u klubovima i regionima širom Srbije. Sve što smo ostvarili u tom periodu uradili smo zajedničkim snagama, delujući kao tim. Izlazim iz KSS kao potpuniji i bolji čovek. Bilo je to sjajno iskustvo za mene, a nadam se i da su svi koji su radili sa mnom naučili nešto kroz rad na brojnim projektima. Košarkaški savez Srbije zauzima veliko i važno mesto u mom životu i profesionalnoj karijeri, i odlazak nije bio lak, ali osećam da je došao momenat da se oprobam u novim poslovnim izazovima, kao i da se posvetim porodici. Doneo sam tu odluku zadovoljan svim onim što sam uradio kao generalni sekretar KSS-a’, poručio je Tomašević i podsetio na uspehe dok je bio u Savezu.“ (Sportklub.N1, 28. 11. 2019. godine)
U martu 2022. potpisao je podršku kandidaturi Aleksandra Vučića za predsednika Srbije.
U maju 2023. postao je član Srpske napredne stranke.
Pred parlamentarne izbore održane u decembru 2023. bio je na listi „Aleksandar Vučić – Srbija ne sme da stane“.
„Proslavljeni košarkaš Dejan Tomašević uključio se u kampanju SNS za izbore, pa je nakon što se družio i igrao kolo sa penzionerima u Kuli, rešio da pomogne stanovnicima novobeogradskog Bloka 70A, tačnije žiteljima Ulice Agostina Neta. Kako se vidi na snimku, bivši reprezentativac sa građanima moli predsednika da napravi jedan put, a oni će svi zajedno za uzvrat da glasaju za njega. ‘Dobro veče, predsedniče, evo mi da te pozdravimo ovde u Agostina Neta, u Bloku 70A. Hteli bi da te zamolimo za jednu uslugu, a mi ćemo svi ovde da glasamo za tebe. Zna Deki šta ovde treba da se odradi’, kaže jedan od građana. ‘Samo jedan put, predsedniče, da ne bude ljudima blato. Ima nas mnogo više, svi ćemo da glasamo za tebe predsedniče, da te zamolimo’, dodajte Tomašević.“ (Nova.rs, 24. 11. 2023. godine)
Nakon izbora postao je poslanik u Skupštini Srbije, a takođe je i savetnik direktora preduzeća „EXPO 2027“.
„Dejan Tomašević, bivši košarkaški reprezentativac, istakao se tokom događaja u Skupštini Srbije u utorak tako što se pridružio svojim kolegama iz SNS u skandiranju ‘ustaše, ustaše’ na račun poslanika opozicije.“ (Danas, 6. 3. 2025. godine)
Foto: Fonet, Aleksandar Barda
